Autonomni ženski centar – 30 godina bezuslovne podrške ženama

Piše: Danica Đokić

Devedesete su godine prošlog veka. Ratovi u Jugoslaviji počinju.

Nacionalizam ulazi u sve pore društva, ali i u ono lično – međuljudske odnose, porodice…

Raste i nasilje prema ženama.

Samo nekoliko godina pre početka ovog mračnog i ratnog stanja pokrenute su SOS linije za žene žrtve nasilja u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu.

Sukob u Vukovaru već se dogodio ’91. U aprilu ’92 u Beograd stižu snimci pucanja u narod u Sarajevu, a već krajem leta vesti o logorima, spaljivanjima, silovanjima…

Feministkinje su se u hladnom i siromašnom Beogradu bunile protiv rata i pomagale ženama iz Bosne da pređu preko granice. Kako da pomognu ženama silovanim u ratu – pitanje je na koje su počele da traže odgovor.

Krajem ’92 godine 16 Švajcarkinja došlo je u Beograd da se upozna sa stanjem u Jugoslaviji, podrži žene koje su došle iz ratnih zona i antiratne aktivistkinje. Nedugo zatim pozvale su 22 volonterke iz Beograda u Švajcarsku i obučile ih za rad sa ženama koje su preživele nasilje.

Na proleće ’93 iz Švajcarske stiže vest da je prikupljen novac kojim grupa feministkinja u Beogradu kupuje stan u Tiršovoj 5a.

Sa ove adrese su do obližnjeg kafića, 30 godina kasnije, došle Bobana Macanović i Dragana Vujinović kako bi za Tampon zonu govorile o tri decenije rada organizacije koja sve ovo vreme postoji zbog i za žene.

Tiršova 5a: Ženski sud protiv nasilnika i manijaka

Na Dan ljudskih prava, 10. decembra 1993, počeo je da radi Autonomni ženski centar (AŽC).

On tada nije formalno osnovan i registrovan, jer državu nismo ni imali. „S tom državom nismo htele da imamo posla”, kaže Bobana.

Centar je isprva osnovan kao organizacija za rad sa ženama silovanim u ratu. U to vreme je antiratni aktivizam bio prioritet. S vremenom, oblast rada je proširena na brojne aspekte života žena.

Stan na adresi Tiršova 5a postao je mesto bezrervne podrške za žene, u kom su utemeljeni principi na kojima već 30 godina počiva Autonomni ženski centar.

Bobana i Dragana kažu da je za sve ovo vreme oko 30.000 žena dobilo neku vrstu pomoći ili podrške AŽC-a.

Centru se javlja mnogo žena, ima na hiljade razglednica i čestitki.

Kroz smeh, Dragana i Bobana se prisećaju jednog posebnog pisma, adresiranog na Tiršovu 5a, ali ne na centar već na – „Ženski sud protiv nasilnika i manijaka”. Poštar ih je pronašao bez problema.

Kad zazvoni SOS telefon, sve staje

Zlatno pravilo u Autonomnom ženskom centru je da kada zavoni SOS telefon, sve drugo mora da stane.

„Kada sam počela da radim na SOS telefonu, za predsednika SAD izabran je Barak Obama. I onda sam naučila ovako: kada zazvoni SOS telefon, a na vrata ulazi Obama sa celom svitom, ja kažem ’Barak, sedi, žene imaju prioritet’. I to je uvek tako”, priča Dragana.

Neoborivo pravilo je i verovati ženi.

„Ako mi žena kaže ’on je mene sinoć pretukao’ ili ’sinoć me je izbacio na kišu’, ja nisam istražni organ koji će pitati u koliko sati je to bilo, koliko je bila na kiši, zašto je bila bosa itd. Ne. Ako žena kaže – ja verujem ženi. To je to.”

Jednom ženski centar uvek ženski centar

Tokom razgovora više puta je istaknuto: jednom ženski centar – uvek ženski centar. I baš zato ova organizacija ne bi bila to što jeste bez ženske solidarnosti.

Dragana se seća da kad je došla u AŽC „nije imala pojma” o nasilju.  Rad u centru nije uticao samo nju, nego i na celu njenu porodicu i okruženje. Prvo je nisu razumeli. Kada kaže gde radi, pitali su „šta vi tamo možete, javite se nešto na telefon i šta to znači”, smejali su se njenom govoru u ženskom rodu…

„Ali evo sada smo stigli do toga da i klinci razumeju, pa mi kažu: ’Tetka znamo šta je nasilje, šta nije. Idemo na stajanje za 16 dana aktivizma…’”

Za Bobanu je AŽC mesto gde je mogla da „smesti sve svoje, sve ono što je ona, da bude potpuno slobodna”.

Čarolija je, kažu, što su neke žene koje su prošle kroz AŽC, volontirale, obučile se za rad na SOS telefonu, sada zaposlene u institucijama.

U nekim centrima za socijalni rad imamo žene koje su prošle naše obuke. One drugačije razgovaraju sa ženom, na pravi način je razumeju – ponosno ističu.

Kroz centar je prošlo mnogo žena. Sve koje su prepoznavale žensko iskustvo i osećale se kao feministkinje ili različite – dolazile su u centar. Dolazile su, prolazile, odlazile, vraćale se…

„I svaka je ostavila trag.”

Mi smo jedna drugoj podrška, provodimo jedna sa drugom više vremena nego sa svojim porodicama. Znamo gomilu stvari jedna o drugoj – kaže Dragana, a Bobana dodaje:

„Jedno vreme smo imale krilaticu ‘uspeh naše organizacije meri se količinom smeha u njoj’.”

Tampon zona: Uprkos temama kojima se bavite? To vam verovatno pomaže da ostanete čitave u svemu?

Dragana i Bobana potvrdno klimaju glavom.

Izvor: Autonomni ženski centar

Institucije moraju da uče o nasilju

Godine 1996. manje se radilo na ratnim temama, a početkom novog veka trebalo je odlučiti čime će se centar tačno baviti, priseća se Bobana.

Pored siromaštva, porodičnog i seksualnog nasilja, danas je tu i novi pravac – rad sa institucijama. Toga nije bilo sve do 2002. godine, dok nasilje u porodici nije postalo krivično delo.

Žene su se žalile na nedostatak razumevanja i sluha za njih u institucijama.

„Žena je došla kod nas pretučena, mi zvale policiju, a policajac odgovorio: ’Pa i ja moju ženu ošamarim, pa šta’” – prepričava Dragana.

AŽC je potom napravio program obuke institucije o radu u oblasti nasilja prema ženama.

Dragana se seća kada je jedan centar za socijalni rad dobio kompjuter u kom je trebalo da vodi evidenciju o nasilju, a na sledećem sastanku su saznale da to nije učinjeno, jer je direktor zaključao kompjuter u svoju kancelariju.

Proces upoznavanja institucija sa ovim problem, kažu, i danas traje. Svaki put kad se promeni tim i stignu drugi ljudi – ide se iz početka. Promena postoji, ali mora još mnogo da se radi, iznova i iznova.

Do poslanika preko kafe kuvarice u Skupštini

Zakon dugo nije prepoznavao nasilje u porodici kao zasebno krivično delo.

Godine 2001. Viktomološko društvo je napisalo predlog izmene Krivičnog zakonika za uvođenje člana o nasilju u porodici. Međutim, ovu ideju u početku nije imao ko da promoviše među poslanicima.

Autonomni ženski centar je Leili Ruždić, poslanici i tadašnjoj predsednici Odbora za rodnu ravnopravnost, predstavio nasilje kao prvi problem koji mora da se reši. I tako je počelo Leilino savezništvo sa nevladinim sektorom da se zakon promeni.

„Imale smo poslanicu koja je napravila čudo, ona je animirala poslaničke grupe da se promeni zakonik i da dobijemo član koji se odnosi na nasilje u porodici. Ali sjajnu ulogu je imala i kafe kuvarica, koja je jednom u kesi unela naše liflete i ostavila po jedan na svako poslaničko mesto, tako je ideja ušla u Skupštinu. To je ženska solidarnost na delu”, priča Dragana.

Na lifletima su bili napisani zahtevi za promenu zakonika i šta država treba da uradi da bi sprečila nasilje.

Liflet (izvor: Snimak ekrana, YouTube BeFem)

Sigurnost žene je princip AŽC

U Autonomnom ženskom centru se persira svakoj ženi koja dođe, a aktivistkinje nikada ne gledaju ko su te žene, iz kog su staleža… Dolazile su im direktorke velikih firmi, partnerke političara, biznismena, tajkuna, kriminalaca…

Nijedna informacija ni o jednoj ženi nikada nije izašla iz centra, jer važi pravilo poverljivosti. To su za njih principi.

„Mi nemamo ni identifikaciju poziva, jer kada žena pozove besplatan broj, može ostati anonimna. Ne želimo identifikaciju, čak i kad one kažu da možemo da je imamo”, priča Dragana koja već 17 godina radi na SOS telefonu.

Mnogo puta sam čula od žena da imaju hrabrosti samo nama da se jave. Jedino nama veruju – kaže Bobana.

A uspeh je, dodaje Dragana, kad nam se javi žena i kaže: „Vi ste pomogle mojoj prijateljici…” Znači prijateljica je dala preporuku. I to je ta ženska solidarnost.

Sećanja iz prethodnih godina

Razgovor je bio prekratak da bismo prošle kroz sve anegdote, izazove, uspehe, ali neka sećanja su se izdvojila:

– Kad je Slobodan Milošević sklanjan sa vlasti, mi smo učestvovale u tome. Nas dve smo lepile nalepnice s natpisom „Tvoj glas – glas razlike. Izađi, budi aktivna” i naišle na batinaše sa bejzbol palicama koji su čuvali bilborde, grad… I pritrča nam jedan od njih, neki bez vrata u kožnoj jakni i ispituje nas šta radimo. Rekle smo da lepimo nalepnice, on pogleda šta piše, zbunjen… Zove nekog i kaže: „E, ovde neke lepe nešto. Piše ’glas razlike, izađi budi aktivna.’” Prekida vezu, pita nas ko smo, mi kažemo feministikinje, a on ne zna šta to znači. Pita nas što to radimo i ko nam je to rekao, a mi odgovoramo da nam je tako rečeno s vrha. I čovek se izvini i skloni. Ne znam da li bih u ovom trenutku mogla to, ali… Sa Bobanom mogu sve – priseća se Dragana 2000. godine.

– Bobana se seća kad je Dragana počela da radi u centru: Neki drugi-treći dan kako je došla i treba da dodamo hard disk u nov kompjuter. Kažem joj da izvadi plastiku, pa ćemo tu da ga stavimo. Ja otvorim računar, ona krene da vadi plastiku i… Ne može. Rekla sam joj da uzme čekić da lupi, ona uzela i tad ulazi starija koleginica, a Dragani u rukama čekić. I čuješ „tap, tap”, a koleginica prođe i komentariše „koga smo mi primile”, pa pita mene da li vidim da Dragana lupa računar, a ja odgovorim – „Znam, znam. Ja sam joj rekla.” (smeh) I onda smo nešto petljale, menjale, izvukle kablove i taman da zatvorimo računar, kaže Dragana: „Gle, imamo još ova dva kabla.” Uključimo kompjuter, on radi… „Sakrij ta dva kabla!”

– Jednom nas je poštar pitao da li može da se uključi u podršku ženama. Mi spremile liflete sa brojem telefona, a on je, pošto je ulazio u svaku kuću da ostavi poštu ili penziju, davao ženama te liflete.

– Imale smo mali liflet, kao malo pismo koje može da stane u džep gde nije pisalo ništa o nasilju nego SOS telefon i „Niste same”. Čisto da žene znaju da mogu da pozovu.

U budućnosti fokus na mlade

Najvažnija stvar za rad AŽC-a je SOS telefon, ali tu su i drugi programi: lobiranja, edukacije, rad sa medijima, rad sa mladima…

Bobana kaže da su trenutno najveći izazov mladi i kako dopreti do njih kao izvor informacija u doba interneta, ali i to što su se tehnologije razvile i donele nove oblike komunikacije i nove oblike nasilja. Mladi će AŽC-u, pored ostalih programa, biti jedan od prioriteta u narednom periodu.

Na kraju razgovora Dragana i Bobana su se dogovorile sa novinarkom Tampon zone da za 30 godina urade još jedan intervju povodom novog jubileja AŽC.

P.S. Novinarka nije pojedena.  🙂

Usluge koje AŽC pruža ženama:

– SOS telefon
0800 100 007
radnim danima od 10h do 20h

– Individualni razgovori – Info i zakazivanje
0800 100 007
radnim danima od 10h do 20h

– Pravna podrška
011/2656 178,
radnim danima od 10h do 12h
ponedeljkom, utorkom, sredom i četvrtkom od 17h do 20h

– E-mail konsultacije, psihološke i pravne

– Grupe samopomoći – Info i prijavljivanje