Feministički otpor: ,,Nismo odlučivale o ratu, hoćemo da odlučujemo o miru”

Piše Dejana Cvetković

Tokom raspada Jugoslavije 1990-ih, feministikinje iz regiona udružuju se protiv nacionalizma, rata i patrijarhalnog društva, organizuju umetničke intervencije, putovanja, prepiske i proteste. Kao čin otpora posećuju jedne druge i tokom ratnih sukoba. Mirovne aktivistkinje iz Srbije i Kosova, često su na udaru nacionalista, medijske demonizacije i nasilja. Danas, uz rast nacionalizma i etničkih tenzija, njihova borba za mir, pravdu i solidarnost ostaje u nasleđu novih generacija, koje imaju zadatak da prekinu transgeneracijske traume i izgrade međusobno poverenje.

Beogradske feministikinje za vreme raspada Jugoslavije početkom ‘90-ih godina nisu imale projekte, svoje kancelarije, retko koja je imala svoj stan. Dogovore su pravile uglavnom po kafanama. Tenzije su se podizale na Kosovu, žene su želele da zaustave ovaj rat.

Foto: Arhiva ŽUC

Transparent koji je promenio sve: ,,Albanke su naše sestre”
 
,,Trenutak kad smo se neraskidivo povezale sa ženama na Kosovu bila je akcija u Beogradu za 8. mart 1995. godine. Odlučile smo da istaknemo transparent ‘Albanke su naše sestre’. Izazvalo je to šok, gnev, nasilje na ulici. Na tom protestu su došle Igo Rogova, Nora Ahmetaj, Marta Prekpalaj i dr”, navodi Staša Zajović, suosnivačica ŽUC-a koja je tada bila aktivistkinja Jugoslovenske feminističke mreže.

Aktivistkinje ŽUC-a su svake srede jedan sat obučene u crnom stajale na Trgu republike, protiv ratova na prostoru tadašnje Jugoslavije. Bilo je sporadničnih napada, pljuvanja, udaranja žene su kako navode u izjavi za Tampon zonu razvile razne metode kako sa ,,nasilnicima” i ,,nacionalistima da barataju”.

ŽUC su činile tri grupacije, aktivistkinje i feministkinje, majke vojnika koje su bile protiv svih vrsta vojnih angažmana za svoje sinove i muževe i građanke bez formalnog angažmana.

Osnivačica Mreže žena Kosova, Igbale Rogova, tokom 90-ih ostala je bez posla na TV Priština, kao deo sistematskog isključivanja Albanaca iz javnih institucija pod tadašnjim režimom.

,,TV Priština nije tada postojala na albanskom, samo na srpskom i romskom. Nismo imali ni radio na albanskom jeziku, ništa više nije postojalo na albanskom”, ističe Rogova.

Aktivistkinja civilnog društva Mihane Nartilë Salihu Bala bila je jedna od predvodnica studentskog pokreta koji je bio odgovor na izbacivanje albanskih studentkinja i studenata sa prištinskog Univerziteta.

Protest su podržale pojedinke i pojedinci iz Srbije, regiona, kao i delova Evrope i sveta. Na jednom od studenstkih protesta upoznala se sa Stašom Zajović. Nakon toga Nartilë Salihu Bala odlučuje da poseti Beograd i učestvuje u protestima ŽUC-a.

Foto: Arhiva ŽUC

,,Žene u sred Beograda stajale su sa natpisom ‘Albanke su naše sestre’. Znaš onaj osećaj kad misliš da ne valjaš, da si niko i ništa na ovom svetu, da si građanin trećeg reda. Nemaš osnovna prava u životu i onda odeš u neki veliki centar, u grad kao što je Beograd i vidis parče papira koje drži neka sitna žena na kom piše ‘Albanke su nase sestre’. To je za mene bio novi preokret u životu”, ističe Nartilë Salihu Bala.

Profesorka iz SAD-a, Džuli Mertus, u to vreme je boravila na Kosovu kako bi pisala knjigu o ratnim iskustvima žena sa Kosova, Srbije i Bosne i Hercegovine. Ispričala je Rogovoj da aktivistkinje iz Beograda svake srede protestvuju na ulicama protiv tadašnjeg režima. Iako je osećala strah želela je da ode u Beograd i lično se uveri u to. Rogova i Mertus su nakon protesta otišle u kancelariju ŽUC-a, ona nije želela da odmah znaju da je iz Prištine kako bi mogla da posmatra da li je solidarnost zaista iskrena. Mertus je uveče organizovala žurku sa svojom partnerkom u stanu sa aktivistkinjama.

,,Bilo je mnogo lezbejki. Do tada sam mislila da je moja seksualna orijentacija greška, nisam o tome govorila. Prvi put sam se tada autovala u Beogradu i prihvatila sebe. Osećala sam se oslobođeno”, ističe Rogova.

Lepa Mlađenović, feministička i anti-ratna aktivisktinja ŽUC-a, feministička kosultantkinja i suosnivačica Autonomnog ženskog centra za žene sa traumom muškog naslja, kaže da je susret sa Igbale Rogovom za nju bio ,,istorijski”.

,,Za mene je susret s Igbalom Rogovom bio ogromno otvaranje koje me je promenilo, jer sam pre toga smatrala da je sve što je bila Jugoslavija pozitivno, ali nije bilo tako“, navodi Mlađenović.

Rogova je počela redovno da dolazi u ŽUC, išla je na međunarodne sastanke mreža ŽUC-a prvo sama, a kasnije i sa drugim ženama sa Kosova. 

Mlađenović je, kako Rogova ističe, bila njena ,,feministička mentorka“, pružajući joj podršku i davajući joj knjige o feminističkom i lezbejskom aktivizmu. Međutim, u Prištini je njeno prijateljstvo s ljudima iz Srbije izazvalo negodovanje, a to što je lezbejka koristili su kao povod za napade.

Fond za humanitarno pravo došao je na Kosovo kako bi istraživao kršenja ljudskih prava, gde su ostvarili saradnju sa Norom Ahmetaj. Kad je jednom prilikom došla u Beograd, u junu 1996. godine,  aktivistkinja iz Nemačke, Ursula Renner došla je u FHS da pozove na godišnje okupljanje mreže ŽUC-a u Novom Sadu, Ahmetaj je odličila da ode.

Na tom skupu upoznala je feministkinje AŽC-a, iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i iz celog sveta.

,,Išle smo ka AŽC-u, zajedno s još aktivistkinja iz Prištine, spremale smo se za odlazak u Novi Sad. Žene u ŽUC-u su spremale transparente i parole. Bilo je preko 200 žena iz regiona. Učestvovale smo u raznim radionicama, a uveče smo pravile žurke. Razmenile smo naša kulturološke pesme, igre. I to se nastavilo od godine do godinu”, navodi Ahmetaj.

,,Nedajmo se od svojih prevariti”

Ahmetaj ističe da je bilo uspona i padova u komunikaciji među ženama iz Srbije i sa Kosova. Političko stanje uticalo je na njihove odnose, na suočavanja s argumentima. Bilo je mnogo suza i emotivnih trenutaka, ali uprkos svemu, prijateljstva su opstala i trideset godina kasnije.

Kosovo je u to vreme, tvrdi ona bilo izrazito patrijarhalno. Dok je radila na terenu, često je spavala u opkoljenim selima kako bi istraživala, suočavajući se s podsmehom i zastrašivanjima od strane lokalnih muškaraca, koji su joj govorili da će je „srediti policija“ ili „UDB-a“. Najteže su joj, međutim, padale optužbe da radi za DB, da je finansira Milošević ili da je pod nečijim uticajem.

Na Kosovu se ‘96 godine pogoršala situacija, dok su se ratovi u Bosni i Hrvatskoj upravo završili. Ahmetaj je često odlazila u ŽUC, što joj je bilo kao ,,neka vrsta terapije”.

Energija žena iz regiona bila je usmerena na sprečavanje rata na Kosovu i na to da se ne ponovi isto što i BiH.

,,Možda smo suviše idealistički gledale iako smo u dubini znale da je rat neizbežnost”,  ističe Ahmetaj.

Kada je počeo rat, feministkinjama je, kaže Mlađenović, bilo lakše da razumeju okolnosti rata jer kada jedna grupacija ima više društvene moći, kao muškarci, ili Republika Srbija 1991. godine onda ta grupacija može da zloupotrebi svoju nadmoć koristeći nasilje da bi kontrolisala druge. 

,,Pravile smo te analogije između države i porodice. Žene koje su zvale na SOS telefon su govorile da ih je izdao njihov najbliži, muž nasilnik.  Građanke i građane Srbije je izdao vođa države, jer je ubijao ljude u naše ime. Često smo diskutovale šta to znači ‘ne damo se od svojih prevariti’ i nosile smo natpise na demonstracijama tokom ’90-ih ‘Demokratija u društvu, demokratija u porodici’ “, kaže Mlađenović.

Stvaranje sigurnih prostora za feministkinje iz romsko-ženske mreže

Vera Kurtić

Feministkinja feminističkog i romsko ženskog pokreta Vera Kurtić iz Srbije objašnjava da su žene iz romske zajednice same po sebi za vreme rata bile marginalizovana grupa i bavile su se tada drugim pitanjima koje su se ticale uglavnom siromaštva, nasilja i diskriminacije.

,,Romkinje nisu bile mnogo uključene u mirovni aktivizam, bilo im je potrebno da svoj aktivizam razviju unutar svoje zajednice. Postoji i ograman strah i nelagoda među romskom zajednicom da se bave širim društvenim temama, odnosno pritisak da se ni na koji način ne ističu. Romkinje na Kosovu su bile zahvaćene ratovima i na udaru i od srpske zajednice i od  albanske zajednice, tj. od onih njihovih delova koji su bili represivni. Manjine su bile zastrešene, držane u pasivnom stanju da se ne bi sukobljavale i pridruživale slobodomislećima i to vidimo i danas”, navodi Kurtić.

U Ženskom prostoru u Nišu, gde je radila, od 1999. godine tokom narednih pet godina postojao je program podrške raseljenom romskom narodu sa Kosova, prvenstveno ženama i deci. Za neke žene iz romske zajednice to je bilo prvo mesto gde su mogle da svedoče o silovanjima i tome šta su tokom rata preživele.

,,Centar je bio pod stalnim pritiskom policija je prisluškivala telefone, dolazila aktivistima na kućne adrese i pratila aktivnosti, što je dovelo do njegovog raspada. Ipak, osnovale smo nove, isključivo ženske grupe Ženski prostor i Centar za devojke. Uprkos pritiscima, uspele smo da očuvamo autonomiju i nastavile delovanje,“ kaže Kurtić.

Ženski prostor, dodaje bio je jedini iz romsko-ženske mreže, koji je radio na mirovnom aktivizmu kao deo mreže ŽUC-a.

Solidarnost sa ženama iz regiona

Na rad AŽC-a delovali su ratovi u Hrvatskoj i BiH, nakon kojih su proširile svoje delovanje. U AŽC-u su dolazile žene u izbegličkom statusu, s traumom rata i ratnog silovanja.

,,Održavale smo prijateljstva sa ženama iz zemalja od kojih srpski režim pravi neprijatelje. To je bio jedan od naših političkih zadataka”, ističe Mlađenović.

ŽUC je tokom ‘99 godine protestvovao protiv rata pod porolom ,,Bolje pakt, nego rat“. Tražile su sa ženama sa Kosova uključivanje u mirovne pregovore. 

Postojali su različiti vidovi otpora mobilizaciji i u manjim mestima u Srbiji, kao i u Vojvodini. ŽUC je podržavao te inicijative i pridruživao im se.

Ženski sud – feministički pristup pravdi, održan u Sarajevu 2015. godine, pružio je prostor ženama i muškarcima da svedoče o ratnom i seksualnom nasilju tokom rata u bivšoj Jugoslaviji.
Događaj je organizovalo deset ženskih grupa s prostora bivše Jugoslavije.

Srbija je jedina zemlja koja nije priznala ratni zločin silovanja od svih zemalja bivše Jugoslavije. ŽUC i AŽC su zatražile od Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja izmene Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, kako bi preživele žrtve seksualnog nasilja u ratu bile priznate kao civilne žrtve rata.

Ženska mirovna koalicija

Žensku mirovnu koaliciju osnovale su Mreža žena Kosova i ŽUC u maju 2006. godine. Fokus više nije bio samo na odnosu Prištine i Beograda, već su se uključivala i manja mesta u Srbiji i na Kosovu.

,,Nismo odlučivale o ratu, hoćemo da odlučujemo o miru, svim relavantnim institucijama smo to slale. Nemoguće je stvoriti bilo kakvu demokratsku kulturu ili mirovne pregovore, bez učešća ne žena kao ukrasa, ne žena kao broja, nego žena koje su stekle svoj legitimitet ozbiljnim radom na terenu u obe zajednice. Taj dokument ‘Deklaracija Ženska mirovne’ koaliacije 2006. mislim da je istorijski, kao okosnicu toga uzele smo Rezolucijiju 1325, brojne članove”, navodi Zajović.

,,Rat se vratio kući”

Zajović ističe da je najdublji prezir prema aktivnostima ŽUC-a u vezi sa Kosovom, dok država i mejnstrim mediji, zbog njihovog međuetničkog angažmana, smatraju da nisu dostojne da se bave srpskim žrtvama, što je razlog da se njihov rad po tim pitanjima u medijima gotovo uopšte ne spominje.

,,Postale smo vidljive po demonizaciji, po represiji, po nekažnjenim napadima i zločinima nad nama. U državi nekažnjenih zločina, samo jednom se desilo od stotine napada svi ostali su oslobođeni. Ne može ovakva nekažnjivost iz ratnih zločina, ne može da se ne vrati kući, to mi zovemo ‘rat se vratio kući’. I ne može nijedna odgovorna osoba u Srbiji, da ne povezuje ratno nasilje postratnim to je neprekinuta nit”, navodi Zajović.

Živele smo zajedno na Kosovu, ali odvojeno jedne od drugih

Nartilë Salihu Bala, ističe da su žene iz srpske zajednice sa Kosova, živele na istoj teritoriji ali odvojene jedne od drugih.

„Na vestima ili u reportažama nikada nije prikazivan suživot, nego samo loše vesti. Nemaš pristup nijednom drugom mediju, samo javnom servisu televizije, gde dobijaš informacije. Ta ljudska saradnja ne politička, ne aktivizam ti odnosi bili su uništeni zbog propagande“, kaže Nartilë Salihu Bala. 

„Ne možeš da budeš Srpkinja i da podržavaš samo Srpkinje, niti da budeš Albanka i da podržavaš samo Albanke. Suočavanje s prošlošću treba da bude na institucionalnom nivou, a ne samo kroz aktivnosti raznih organizacija nekoliko puta godišnje. Treba da adaptiramo strategije drugih koji su prošli kroz isto, ali prilagođene našem načinu razmišljanja, našem mentalitetu, našem kulturnom nivou na Balkanu. Treba da pronađemo neko rešenje i da počnemo da radimo sistemski“, ističe ona.

Dodaje da sistem je obrazovanja jako loš u svim bivšim Jugoslovenskim državama, da ne postoje dobri istorijski udžbenici gde se predaje istorija koja je ustanovljena na bazi dobrog dokumentovanja.

„Moja generacija i mlađe generacije koje su prošle kroz ratove često pružaju isključivo narativ žrtve ili uopšte ne pričaju o prošlosti, misleći da time štite nove generacije. Međutim, deca slušaju od svojih roditelja samo o njihovim iskustvima iz rata, i to postaje jedini narativ koji imaju“, kaže Ahmetaj.

,,Njihov jedini prestup, bilo je prijateljstvo sa susednim narodima”

Foto: Danila Radojković

Feministička prolećna škola koja se organizuje u saradnji Alternativnog centra za devojke iz Kruševca i Artpolisa iz Prištine nedavno je proslavila deset godina posvećenih izgradnji mira između Kosova i Srbije. Jedan deo škole održava se na Kosovu, a drugi u Srbiji.

Na školi se svaka učesnica može izraziti na maternjem jeziku, pa se mogu čuti i albanski i srpski jezik, jer je kako to smatraju organizatorke jezik važan deo njihovih identiteta.

Artpolis, osim Feminističke prolećne škole, organizuje i FemArt festival, koji okuplja umetnike i aktiviste iz celog sveta kako bi predstavili svoju umetnost s feminističkom porukom. Ovogodišnji FemArt bio je posvećen temi sestrinstva tokom rata i mira i okupio je između ostalog i feministkinje i feministe iz celog regiona.

Iz Artpolisa Venera Ismaili, ističe da je važno stvorati prostor u kom mlade devojke sa Kosova i iz Srbije mogu da se čuju.

,,Ako ja pričam o svom bolu, o tome kako sam se osećala tokom 90-ih i neka devojka iz Srbije me pažljivo sluša to je veoma važno. Devojke iz Srbije imaju svoje boli u vezi s ratom, i one su prošle kroz bombardovanje. Možda ne one same, neke su rođene posle rata, ali njihove majke, očevi. Ta bol je nasleđena od prethodnih generacija. Zato je važno da slušamo jedna drugu. Ne moramo deliti isto iskustvo da bih razumela i prihvatila tvoju perspektivu”, navodi Ismaili.

Mirovna aktivistkinja Valdete Idrizi, dodaje da žene iz srpske zajednice na Kosovu lako mogu biti označene kao izdajnice ukoliko žele da učestvuju u aktivnostima sa ženama iz albanske zajednice.

Novinarka i vizuelna umetnica Dunja Karanović redovno posećuje Kosovo, gde je upoznala aktiviste iz albanske i srpske zajednice, kao i pripadnike manjina. Kroz različite programe upoznala se s istorijom i događajima na Kosovu, uključujući značaj ženskog aktivizma i umetničkih inicijativa u mirovnim procesima.

,,Feministički pokret prelio se u antiratni pokret ’90-ih. Žene su pisale o tome koliko su nacionalizam i mržnja između Srba i Albanaca, koja se forsira, povezani s patrijarhatom i patrijarhalnom mitologijom vezanom za tradicionalnu porodicu, ratove i heroje. Feministkinje na ovim prostorima su sve vreme bile umrežene. Neprestano su insistirale na tome da je rat vođen u naše ime i da nacionalizam neminovno vodi pogoršavanju statusa žena”, navodi Karanović.

Karanović je osmislila feminističku turu kroz Beograd, u okviru programa pešačkih tura u organizaciji platforme WCSCD,  predstavljajući ključne lokacije važne za antiratni pokret i feminizam.

,,Nakon ’90-ih, mnoge inicijative su uglavnom pokretale žene poput Crnog flora, paljenja sveća u Pionirskom parku, protesta koje su organizovale ŽUC. Kada vodim ljude na feminističku šetnju, s jedne strane obilazimo mesta koja su obeležena u javnom prostoru, s druge strane, posećujemo mesta koja nisu obeležena a na kojima su se odvijali važni momenti u istoriji antiratnog pokreta i to su stvari koje su mahom inicirale žene Borka Pavićević, Biljana Jovanović, i dr”, navodi Karanović.

Antiratne aktivistkinje, ističe Karanović, često su viđene kao “persona non grata” i označavane kao strane plaćenice, dok je njihov jedini ,,prestup“ prijateljstvo s ljudima iz susednih nacija.

 

Poslušaj i našu epizodu sa Lepom Mlađenović:

https://www.youtube.com/watch?v=q7HLwM0tOkk&t=3621s