SOS telefoni za pomoć ženama na lokalu: Čvrst oslonac za žene, zanemarena potreba za državu

SOS telefoni za pomoć ženama postoje uglavnom u okviru nevladinih organizacija. To su brojevi telefona preko kojih žene, zavisno od toga koju liniju odluče da pozovu, mogu da potraže pomoć i savet ukoliko trpe nasilje tokom nekoliko sati dnevno, odnosno u trajanju dežurstva SOS linije, ili tokom 24 časa.

,,SOS telefon jeste jedna od prvih karika podrške kada žena odluči da prijavi nasilje, ali i kada odluči, zapravo, da se nekome obrati za pomoć i podršku. Ženama je važno da ne moraju da se predstave, a da zapravo mogu sa nekim da porazgovaraju o onome što proživljavaju i da dobiju tu vrstu podrške, empatije, da se sasluša njihov problem bez osuđivanja. Prilikom poziva one često prvi put izgovore ono što ih muči i onda zajedničkim snagama promatramo koji su naredni koraci koje žene mogu da preduzmu”, objašnjava koordinatorka SOS telefona Autonomnog ženskog centra (AŽC) Jovana Markulić.

Autonomni ženski centar ima svoju liniju (0800 100 007) koju može da pozove svaka žena iz Srbije ukoliko oseća potrebu, u periodu od 10 do 20 časova. Pored ove linije, postoje i brojne druge linije za pomoć ženama, među kojima su i lokalne.

Zašto je ženama važno da imaju SOS liniju na lokalu

Svako lokalno područje ima svoje specifičnosti. U vidu načina života. Mentaliteta. Položaja žene u društvu. U ranjivim okolnostima, ženi je često potrebna druga žena sa kojom možeda se poistoveti.

,,Teško da bi žena iz Beograda razumela ženu iz Vlasotinca. Način komunikacije nije isti, a ni pristup nije isti, zato što mi tačno znamo kako sa kojom ženom treba razgovarati. Većina žena koje žive van Vlasotinca nije otišla dalje od Leskovca. Drugo, za govor žena odavde je nekada zaista potreban prevodilac za onoga koji nije iz ovih krajeva”, navodi osnivačica SOS linije za žene i decu žrtve nasilja iz Vlasotinca Svetlana Šarić.

Ipak, ne treba zanemariti to da su potrebe svake žene individualne. Dešava se i da je ženama sa lokala ipak lakše da ,,pozovu Beograd”, prema iskustvu Autonomnog ženskog centra.

,,Nekim ženama je lakše da, kako kažu, „pozovu Beograd“, jer veruju da se tako neće čuti da su tražile pomoć i da to neće doći do osobe od koje trpe nasilje. Međutim, jako je važno da postoje SOS telefoni na lokalnom nivou, jer neke žene će se ipak pre obratiti njima i za razgovor, ali i za izlazak na teren, u smislu razgovora uživo, podrške posredovanja između žene i institucija i slično”, objašnjava Jovana Markulić iz AŽC. 

Reči Jovane Markulić i važnost postojanja SOS linija na lokalu potvrđuje rad SOS telefona iz Vlasotinca. Kuća koja je kancelarija za radnice na SOS telefonu, za žene iz Vlasotinca i okoline je drugi dom.

,,Žene dolaze kad je pijačni dan pogotovo. A i svaki drugi dan dolaze da popiju kafu, da porazgovaraju, da ih saslušamo. Mnoge neće zvati na telefon, nego im treba razgovor uživo”, navodi osnivačica SOS linije u Vlasotincu Svetlana Šarić.

Naša sagovornica osnovala je lokalnu liniju, zajedno sa drugim ženama, vođena sopstvenim primerom, zbog koga je shvatila da žene treba da se povežu jer neretko imaju slična iskustva.

,,Osamdesetih sam se razvela i bila sam vrlo neprihvaćena u okruženju. Tada je moja ćerka imala sedam godina. Bila sam potpuno sama i odbačena od strane familije, od strane svih. Onda sam shvatila da ja nisam nešto drugačija, već da samo ne želim da živim u nasilju. I da, ako te neko jednom udari, udariće te opet. Otišla sam na obuku za rad na SOS telefonima koja je bila u Leskovcu. Radila sam tamo, putovala. Onda je došao ratni period, kada smo se mi, žene, družile pored reke. Bilo nas je dvadesetak, razmenjivale smo iskustva i prepoznale potrebu za SOS telefonom u Vlasotincu”, priseća se Svetlana Šarić.

Lokalni telefon koji je utihnuo

Meštanke Velike Plane su čak 13 godina, od 1999. do 2012,imale sreću da u svojoj sredini imaju saveznice za svaki problem sa kojima se suočavaju. Prvu liniju zaštite i odbrane. Te saveznice bile su radnice na SOS telefonu organizacije ,,Žene u akciji”, čija je osnivačica Jovanka Brkić.

,,SOS linija osnovana je 1999. godine u septembru, posle rata. Tada je postojala velika potreba da se nešto uradi sa zemljom, sa društvom, sa svima nama”, priseća se Jovanka Brkić.

Velikoplanjanke koje su radile na SOS liniji za pomoć ženama nisu samo slušale i osnaživale druge žene. Bilo je i dosta terenskog rada.

,,Ja sam, na primer, lično išla da pratim žene na nekoliko suđenja, kao podrška. Onda, nekada smo išle do Centra socijalni rad, do policije, do tužilaštva jer ima žena koje odmah odustaju. U nas su imale više, mnogo više poverenja. I sada istraživanja pokazuju da je vrlo nizak stepen poverenja u institucije”, objašnjava Jovanka Brkić.

SOS linije za pomoć ženama most između žena i institucija

Trinaest godina nakon što je ugašen SOS telefon u Velikoj Plani, ali i nakon što je organizacija ,,Žene u akciji” prestala sa radom, nepoverenje u institucije je i dalje prisutno. Tako su i zahtevi studenata u blokadi usmereni upravo prema radu institucija.

,,To je tako jer, što kažu studenti, institucije ne rade svoj posao, nisu radile nikad. Uvek je tu postojao ogroman jaz između onoga što je zapisano u dokumentima, u zakonima, pravilima, i onoga šta se radi. U pitanju je nedovoljna edukacija, neadekvatna, patrijarhalna, paternalistička”, smatra Jovanka Brkić i priseća se iskustva saradnje sa institucijama.

,,Sve vreme su nam iz lokalne samouprave potvrđivali kako cene naš rad, ali nikad to nije bilo baš iskreno. Čak smo potpisale i sporazum sa institucijama, sa Centrom za socijalni rad, tužilaštvom, Opštinskim sudom, Domom zdravlja, školama, kako bismo delovali kao jedna velika mreža, što nam je veoma značilo”, navodi Jovanka Brkić.

Prema narativu koji se plasira u medijima sa nacionalnom frekvencijom, tabloidima, kao i drugim medijima naklonjenim vlasti, često može da se pomisli da su nevladine organizacije jedne od najvećih neprijatelja države. Izdajnice. SOS telefoni, koji rade u okviru upravo tih nevladinih organizacija, potpuno pobijaju tu tezu.

SOS telefon u Velikoj Plani koji je utihnuo nije jedini primer uspešnog povezivanja žena koje trpe nasilje i institucija. Rad SOS linije za žene i decu žrtve nasilja iz Vlasotinca(016876202) pokazuje da nevladine organizacije i državni organi mogu da budu dobri saveznici.

,,Imamo saradnju sa Centrom za socijalni rad, koji pomaže ženama koje su tražile našu pomoć da dođu do posla, da se finansijski osamostale”, navodi osnivačica SOS linije iz Vlasotinca Svetlana Šarić.

Tamo gde institucije zakažu, tu ,,uskaču” nevladine organizacije.

,,Kod nas su žene upućuju od strane različitih institucija, i to u velikoj meri od centara za socijalni rad i od strane tužilaštava, jer oni nas prepoznaju kao organizaciju koja se specijalizovano  bavi pružanjem podrške ženama sa iskustvom porodično-partnerskog naslja.. Takođe, žene nas često zovu nakon što su prijavile nasilje, a dobile su neadekvatnu reakciju i pomoć institucija”, navodi Jovana Markulić iz AŽC. 

Mišljenje radnica na SOS telefonu važno i za policiju i za pravosuđe

Policija je organ sa kojim se žena susreće ukoliko se odluči za prijavu nasilja. Danas više od 70 odsto građana Srbije uglavnom ili uopšte nema poverenja u policiju, pokazuju rezultati istraživanja javnog mnjenja koje je sprovelo Strukovno udruženje policije ,,Dr Rudolf Arčibald Rajs”.Organizacija ,,Žene u akciji”, u okviru koje je radila velikoplanjanska SOS linija, tokom svog rada uspela je da osnaži i policajce za rad sa ženama, i time doprinelapoverenju žena u njih.

,,Obučavale smo policajce o rodno zasnovanom nasilju. Može se reći da smo u to vreme najbolju saradnju imale sa policijom. Žene koje su žrtve nekad najtežih oblika nasilja institucije često nisu shvatale ozbiljno, smatrale su da su žene same to izabrale, pa sad neka vide šta će”, ističe Jovanka Brkić iz Velike Plane.

Mišljenje radnica na lokalnom SOS telefonu smatrano je kao reprezentativno čak i u sudskim postupcima.

,,Jedna sutkinja je tražila da mi pošaljemo pismeno mišljenje oko dodele dece. Bila je potrebna pismena potvrda da se žena javljala, da je bilo nasilja. Tako da je to vrlo uticalo na povoljni ishod presude koju je ta sutkinja napisala. Onda jedan advokat, koji je bio u početku baš protiv nas i onako nas je baš ponižavao, ali javno i pokazivao da mi za njega nismo kompetentne, jednom je čak i on tražio pismeno od nas mišljenje oko jednog slučaja koji je on zastupao. Značilo nam je što nas shvataju ozbiljno”, priseća se Jovanka Brkić.

Uprkos značaju SOS telefona na lokalu za žene, država u njih ne ulaže

Zbog neizvesnosti projektnog sufinansiranja i nedovoljne finansijske podrške države, odnosno lokalne samouprave, utihnuo je telefon u Velikoj Plani.

I telefoni koji još uvek zvone takođe se suočavaju sa egzistencijalnim problemima za koje država, po svemu sudeći, nema sluha.

,,Država treba da podrži naš rad finansijski. Nikoga ne treba da zanimam ja kao pojedinka. Da li pumpam ili podržavam vlast. Ja sam nebitna. Treba da ih zanima SOS kol centar. Opština još uvek nije raspisala konkurs za organizacije civilnog društva, a trebalo je da ga raspiše još u februaru. Mnogo bi bilo lakše da država obezbedi prostor za rad”, navodi Svetlana Šarić iz Vlasotinca.

Situacija nije drugačija ni u Beogradu

,,Nas država ne finansira ni u jednom od naših setova usluga. Mi smo licencirani pružalac usluge, odnosno mi imamo licenciran SOS telefon,  odnosnu tu licencu nam je izdalo  nadležno Ministarstvo, ali pored toga mi nismo dobili sredstva za SOS telefon, iako jesmo konkurisali prošle godine”, objašnjava Jovana Markulić iz AŽC. 

Dodaje da finansijska neizvesnost utiče na rad AŽC-a, koji bi, zbog svoje važnosti i kompleksnosti, trebalo da bude neopterećen egzistencijom.

,,Nalazimo se u neprijatnom položaju da moramo da stalno razmišljamo o donatorima. I pored ovoga što radimo, što je jako težak posao, stalno se snalazimo za  sredstva kako bi naše korisnice dobile besplatnu pomoć i podršku, s obzirom na to da su sve naše usluge besplatne za žene”, kaže Markulić. 

Naročitu pažnju privukao je slučaj sa SOS telefonom u Leskovcu, koje je osnovalo Udruženje ,,Tate i mame”, čiji je osnivač Midorag Stanković, dvaput osuđivan za nasilje u porodici. Lokalna samouprava je 2022. za taj projekat izdvojila 250.000 dinara, a 2023. godine, kada je zastupnik Udruženja postao Stankovićev sin Aleksandar, samouprava je izdvojila 200.000 dinara.

Pri otvaranju SOS telefona, Miodrag Stanković je priznao da ova linija nema ni licencu, a stručni saradnici demantovali su da su uopšte prihvatili da rade i pružaju podršku žrtvama. O svemu tome izvestile su Južne vesti.

Udruženje ,,Tate i mame” će i ove godine, prema listi vrednovanja i rangiranja projekata, iz budžeta Grada Leskovca dobiti 220.000, od čega 120.000 za projekat ,,Prava samohranih roditelja” i 100.000 za ,,Podršku i pomoć jednoroditeljskim porodicama”.

Istanbulska konvencija, odnosno Konvencija o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, instrument je koji je doneo Savet Evrope 2011. godine i kojim se država koja ga je usvojila obavezuje da radi na suzbijanju nasilja nad ženama i u porodici. Srbija je usvojila ovaj dokument, ali, prema rečima Jovane Markulić, država ni uprkos tome nema sluha za pomoć ženama.

,,Srbija je  ratifikovala Istanbulsku konvenciju, te tu postoje opšte i specijalizovane usluge i država je u obavezi da obezbedi navedene  usluge u koje spada i SOS telefon. Mi imamo nacionalni SOS telefon , međutim on broji značajno manji broj poziva od strane žena, u odnosu na SOS telefon ženskih organizacija što možda govori o tom nepoverenju žena u uslugu koja se njima nudi”, navodi Jovana Markulić. 

Na pitanja upućena Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja o radu nacionalne SOS linije i saradnji sa lokalnim SOS linijama, Tampon zona nije dobila odgovor.

Zbog nedovoljno sredstava, AŽC nema resurse za izlaske na teren. Radnice na SOS telefonu imaju samo simboličnu naknadu za prevoz i topli obrok.

,,U slučajevima kada je potrebno izaći na teren, upućujemo žene na neke druge organizacije koje mogu i to da obezbede,  ženske organizacije u okviru Mreže žena protiv nasilja, s obzirom na to da nas ne zovu samo žene iz Beograda, a da navedena Mreža broji 28 članica širom Srbije”, kaže Jovana Markulić. 

Iz finansijske neizvesnosti proizilaze i drugi izazovi u radu SOS telefona

,,Još uvek se i noću setim priča žena koje sam čula tokom rada na SOS telefonima”, kaže Jovanka Brkić.

Ovo ni ne treba da čudi, s obzirom na to da rad na SOS telefonima podrazumeva svakodnevno susretanje sa teškim životnim pričama žena koje se javljaju, a radnice treba da učine sve kako bi osnažile žene koje se javljaju, i to po određenim i striktnim pravilima.

,,Sagorevanje je često u ovoj vrsti poslova, poslova sa ljudima i sa teškim životnim pričama. Tu je potrebno mnogo više pomoći, podrške, psihološke, ali to nije na raspolaganju ženama koje rade na SOS telefonima u malim mestima”, dodaje Jovanka Brkić.

Da do sagorevanja ne bi došlo i da radnica na SOS telefonu ne bi ,,nosila” probleme žena kući, ključna je obuka za rad na SOS telefonima, prema rečima psihijatra Vojina Kuzmanovića iz Požarevca.

,,Normalno је da je u početku rada na SOS telefonima radnicama teže da se psihički zaštite od priča koje čuju, ali kako prolazi vreme, ulaziš u jednu dobru profesionalnu rutinu, da to ne nosiš so sobom u kući. To je važno i u mom poslu. Kada bih ja koji radim na urgentnoj psihijatriji u Opštojbolnici u Požarevcu donosio kući sve što vidim i doživim, pitanje je da li bismo i ja i moja porodica ostali čitavi. U cilju zaštite sebe je potrebno da se ti pozivi i priče shvate kao rutina posla. Naravno, ne bez empatije. To sve treba da se nauči na obuci za rad na SOS telefonu”, objašnjava dr Kuzmanović.

Da bi podrška ženama koje zovu SOS telefone bila adekvatna, postoje jasna i dobro promišljena pravila rada.

Čega sve treba da se pridržava radnica SOS telefona

,,Ne smemo da prekidamo ženu kad govori. Ona može da govori i sat vremena, naše je da je slušamo i ohrabrujemo. Moramo da joj pokažemo da joj verujemo. Imamo zlatno pravilo koga se pridržavamo, tri V: veruj, vrednuj, voli. Svaka priča je vredna slušanja. Voli osobu sa kojom govoriš i posao koji voliš. I vrednuj. Znači, svaka priča ima vrednost. I svaka žena ima vrednost. Da li je Romkinja, da li živi na selu, da li je materijalno obezbeđena ili ne, vredna je”, navodi Svetlana Šarić ispred SOS telefona iz Vlasotinca.

Granica između ,,dozvoljenog” i ,,nedozvoljenog” ponašanja radnice na SOS telefonu određena je time što radnica ne sme da kaže ženi koja se javlja šta da radi i da odluči umesto nje.Te veštine stiču se na specijalizovanim obukama, koje održava i Autonomni ženski centar.

,,Sve vreme smo tu za ženu koja nam se obrati, ali zapravo ohrabrujemo ženu da ona preuzme kontrolu nad svojim životom,  i sama donosi odluku u skladu sa svim informacijama i podrškom koju dobije od nas”, ističe Jovana Markulić iz AŽC. 

Stigma na lokalu kao veliki izazov

Društvo u Srbiji još uvek ima jake patrijarhalne okove, koji su naročito vidljivi i snažni u manjim lokalnim sredinama, gde žene često nemaju visok stepen obrazovanja, niti im je omogućeno da čuju iskustva van svoje sredine.

Stigma prema ženskom osnaživanju je čak dve godine bila prepreka SOS liniji iz Vlasotinca na putu do registrovanja telefona kao organizacije, što može biti velika prepreka pri traženju i dobijanju sredstava.

,,Krajem 1995. godine predale smo dokumenta za osnivanje organizacije. Počele smo da budemo sumnjive Državnoj bezbednosti, bilo im je čudno što se neke žene okupljalju i nešto rade. Obilazili su nas. Tek dve godine kasnije, u oktobru 1997, završen je proces registrovanja organizacije”, navodi Svetlana Šarić iz vlasotinačke SOS linije.

Stigmatizacija ženskog osnaživanja utiče i na ponašanje i osećanja žena koje traže pomoć. Takvo iskustvo imala je Jovanka Brkić iz Velike Plane.

,,Dešavalo se da nam se žene kojima pomažemo ne javljaju na ulici, jer se stide. Radili smo i na tome da žene osnažujemo, u stvari to je najvažnije, da se one osnaže, da one prepoznaju situacije, da ih izdrže, da ih integrišu potom u svoje iskustvo, da ih to previše ne oslabi, jer kontinuirano višegodišnje nasilje žene stvarno toliko oslabi da one više izgube potpuno i spremnost da se bore i nekako ostanu samo senke”, kaže Brkić.

Nije novina da su stigmatizacija i patrijarhat duboko ukorenjeni u naše društvo. Taj fenomen za Tampon zonu objašnjava psihijatar Vojin Kuzmanović.

,,Živimo u jednom ‘pater familias’ društvu, gde je uloga muškarca u sredini u kakvoj živimo najznačajnija i svedena na regresiju. Gotovo na nivo Robina Huda. Da donosi srnu, baca je na sto, i potom ne radi ništa. Smatra se da svi treba da se potčine njemu. To je mehanizam ponašanja koji je dominantan, pogotovo u ruralnim sredinama”, kaže dr Kuzmanović.

Mnoge žene koje zovu SOS telefone za pomoć javljaju se zbog nasilja koje doživljavaju. Dr Kuzmanović i u nasilnom ponašanju vidi ukorenjen patrijarhat.

,,Često je kažnjavanje svih članova porodice. Dece i od pet-šest godina, ali i od 15. I žena vrlo često potpada pod taj mehanizam porodičnog ponašanja. To je često posledicaimitiranja obrazaca ponašanja oca kod muške dece. Ili, u velikom broju slučajeva, prihvata se agresivno ponašanje u okviru porodice i fizičko kažnjavanje. Isti je slučaj i sa alkoholizmom, gde otac pije, pa onda pije sin. To su preslikani scenariji. To se zove kuturološki porodični obrazac,koji je dominantan u svim našim ruralnim sredinama. I to ne samo u ruralnim, jer i ruralci naseljavaju i takozvane prosvećene sredine“, objašnjava dr Kuzmanović.

Nevladine organizacije koje rade sa ženama put su do iskorenjavanja patrijarhata i stigme koji su duboko ukorenjeniu lokalne sredine. Jovana Markulić iz Autonomnog ženskog centra zapaža područja u Srbiji gde trenutno ima nedovoljno resursa kako bi se žene dovoljno osnažile i podržale.

,,Sjenica, Novi Pazar, Priboj, Tutin. Čini mi se da tu naročito fali resursa za pomoć ženama.  Iako tu postoje ženske organizacije, one su manje i  smanjenih resursa za rad. Za taj kraj bi naročito bilo značajno da se ojačaju organizacije , jer su to patrijarhalne sredine gde je teško da se žena izmesti iz atmosfere nasilja, da shvati da nije kriva”, zapaža Jovana Markulić. 

Da bi se kapaciteti SOS linija za pomoć ženama koje prolaze kroz nasilje na lokalu ojačali, neophodna je pomoć države. Neophodno je da država, ali i nedovoljno osvešćeni građani, shvate da nevladine organizacije nisu nikakvi ,,neprijatelji”, ,,srbomrsci”, ,,strani plaćenici”. U demokratskoj državi, nevladine organizacije i država bi trebalo da sarađuju i da se dopunjuju različitim kapacitetima i resursima, za boljitak svih građana i građanki. Upravo to bi moglo da bude rešenje za jačanje kapaciteta SOS telefona, ali i dolaska do većeg poverenja u institucije, koje su više puta izneverile žene.

Ako prolazite kroz nasilje i potrebna vam je pomoć, pozovite lokalnu SOS liniju, ili neku od nacionalnih, među kojima je i Autonomni ženski centar. Korisni kontakti nalaze se ovde. Niste same.