Psihološkinja o svedočenjima studentkinja: Poverenje u lekare i zdravstveni sistem su ključ

Piše: Aleksandar Đokić

Razgovor sa psihološkinjom Ninković deo je serijala  o svedočenjima studentkinja na prvim ginekološkim pregledima u studentskim poliklinikama u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu.

Poverenje  u ginekologe kao pojedince, ali i kao struku, gradi se dugoročnim dobrim odnosom, ali je njegov temelj često upravo taj prvi susret koje studentkinje imaju na prvom pregledu u studentskim poliklinikama.

„Ukoliko ga odlikuju uvažavanje pacijentkinje kao osobe, kao i uvažavanje njenih briga, bojazni i fizičkih senzacija (npr. bola prilikom pregleda), verovatnoća ponovnog dolaska na redovne preventivne preglede se povećava. Međutim, ukoliko je na prvom pregledu lekar fizički ili psihološki grub, ne uvažava pacijentkinju, dovodi u pitanje njene senzacije ili je osuđuje, velika je šansa da devojka koja to doživi u budućnosti počne da odlaže preventivne preglede, pa čak i da okleva da ode kod ginekologa onda kada se pojavi neki akutni problem“, kaže Niković.

Drugim rečima, prvi ginekološki pregled oblikuje celokupan odnos koji će pacijentkinje imati prema brizi o reproduktivnom zdravlju, pre svega prema redovnom odlasku na preventivne preglede.

„Međutim, negativna iskustva sa prvog pregleda mogu imati i šire posledice i usmeriti mlade žene da traže odgovore na pitanja o reproduktivnom zdravlju na pogrešnim mestima i poklone svoje poverenje nadrilekarima i lažnim stručnjacima ili pak da pribegavaju samomedikaciji i time naruše svoje zdravlje. Nažalost, kod nas je zdravstveni sistem prebukiran i lekari često nemaju vremena da se posvete pacijentkinjama. Istovremeno, ne dobijaju dovoljno dobru obuku o tome kako komunicirati sa pacijentkinjama, posebno sa mladim devojkama koje prvi put dolaze na pregled“, dodaje ona.

Upravo zbog toga, kako ističe, sve pada na toga na individualne razlike između lekara – neki su prosto nežniji tokom pregleda, upozoravaju pacijentkinju ako nešto može da zaboli ili da bude neprijatno, dok drugima to ne ide tako lako.

„Sistemsko rešenje koje ne košta puno podrazumevalo bi obučavanje lekara o načinu komunikacije sa pacijentkinjama sa posebnim naglaskom na važnost uspostavljanja poverenja sa mladim devojkama koje prvi put dolaze na ginekološki pregled. Postoje institucije koje motivišu svoje zaposlene da usavršavaju komunikaciju sa pacijentkinjama, međutim, čini mi se da je i dalje u većini institucija dobra komunikacija izuzetak. Važno je i da osvestimo da je pitanje prvog, kao i svih narednih iskustava u ginekološkoj ordinaciji ujedno i klasno pitanje. Žene koje imaju dovoljno novca imaju i mogućnost da biraju kod kog će ginekologa ići, da promene lekara ukoliko to žele, čak se češće odlučuju i da se obrate zaštitniku prava pacijenata ukoliko smatraju da je lekar prema njima postupio protiv pravila struke“, kaže ona.

Sa druge strane, žene koje su upućene isključivo na državni zdravstveni sistem moraju ići kod izabranog lekara unutar institucije (dakle, izbor se svodi na nekoliko njih), a ukoliko su nezadovoljne, promena izabranog lekara je zakonski moguća, ali u praksi teško izvodljiva.

„Time dolazimo do poražavajuće činjenice da odlasci na preventivne preglede nužno zavise i od materijalnog statusa: ako imate mogućnost da birate (odnosno platite!), lakše ćete naći lekara sa kojim možete da uspostavite odnos poverenja, a to će dalje oblikovati vaše odluke o preventivi i lečenju“, ističe Ninković.

Prelaženje granica komentarima ličnih izbora pacijentkinje nije samo degutantno i nedozvoljeno, već može imati dugoročan uticaj na devojke

U našoj anketi su se dešava iskustva gde lekari komentarišu broj partnera ili seksualne navike pacijentkinja na osuđujući način. Ninković kaže da informacije o određenim intimnim pitanjima, poput broja partnera, seksualnih navika, odluka o potomstvu i slično, mogu lekarima biti od koristi prilikom dijagnostike.

„Dakle, samo po sebi postavljanje takvih pitanja nije problematično, ukoliko za tim postoji potreba. Ipak, važno je da znamo zašto nam postavljaju tu vrstu pitanja – da li je to neophodno, da li olakšava postavljanje dijagnoze ili usmeravanje lečenja, ili je pak u pitanju nešto drugo. Odgovoran lekar/ka će sa ovom vrstom informacija postupati pažljivo i bez osude. Međutim, prelaženje granica komentarima ličnih izbora pacijentkinje nije samo degutantno i nedozvoljeno, već može imati dugoročan uticaj na devojke i, slično kao i druga neprijatna iskustva, smanjiti verovatnoću ponovnog dolaska na pregled. Psihološki, ovakva iskustva dovode do snažnog osećaja stida i sramote, što može rezultovati time da se na narednim pregledima stvarnost ’ulepšava’, odnosno da se lekaru ne daju informacije koje mogu biti značajne za dalji tok tretmana, a to u nekim situacijama može otežati postavljanje dijagnoze ili smanjiti uspešnost lečenja“, kaže ona.

Mnoga svedočenja devojaka iz našeg istraživanja rekle su da tokom neprijatnog pregleda prosto „utrnu“ i ne mogu da postave pitanje ili da se pobune. U stresnim situacijama, kakve su ove, Ninković kaže da telo ima nekoliko automatskih odgovora čija je funkcija da nas izbave odatle ili barem da smanje opasnost u kojoj smo se našli.

„Jedan od tih instinktivnih odgovora je i zamrzavanje, odnosno potpuna utrnulost u fizičkom i psihičkom smislu. Ova vrsta psihološke blokade nije retka, a nakon nje često usledi osećaj kajanja i krivice što se nismo zauzele za sebe ili što nismo postavile sva pitanja koja smo želele. Zato nije loše imati pripremljen spisak pitanja za lekara. Pored toga što time osiguravamo da nećemo zaboraviti da postavimo pitanja koja su nam važna, ova vrsta pripreme nam vraća i osećaj kontrole nad situacijom pa povećava šansu da se zauzmemo za sebe ukoliko za tim bude bilo potrebe“, kaže ona.

Situacija sa narušavanjem privatnosti u ustanovama za zdravstvenu zaštitu studenata lošija nego u domovima zdravlja

U brojnim zdravstvenim ustanovama, među kojima su i studentske poliklinike, postoji potpuna neosetljivost na potrebu pacijentkinje za privatnošću tokom pregleda, a pogotovo kada su u pitanju ginekološki pregledi, na šta su u velikoj meri ukazivale i studentkinje u našem upitniku.

„Samo ležanje na ginekološkom stolu zaista nije najprijatnija stvar na svetu i nema potrebe da se na njega dodaju slojevi neprijatnosti izazvani grubim narušavanjem privatnosti. Svako od ovih negativnih iskustava – bilo da je u pitanju narušavanje privatnosti, ismevanje ili osuđivanje od strane lekara – otežava uspostavljanje poverenja, smanjuje verovatnoću redovnog dolaženja na preglede (čak i kod drugog lekara) i povećava rizik od okretanja neproverenim, pseudomedicinskim praksama. Kao što smo rekli i na samom početku, ovo je ujedno i klasno pitanje“, kaže ona.

Klinike i domovi zdravlja koji funkcionišu unutar državnog zdravstvenog sistema često su preopterećeni brojem pacijentkinja, imaju nedovoljno prostorija i nedovoljno osoblja, pa do narušavanja privatnosti dolazi češće.

„U privatnim ordinacijama situacija je uglavnom nešto bolja, ordinacije su organizovane tako da ginekološki sto nije direktno vidljiv sa vrata, a ulazak trećim licima je strogo zabranjen. Tu dolazimo do situacije da žene koje imaju nešto više novca odlaskom u privatnu ordinaciju ’kupuju’ sebi privatnost, dok su one kojima pregled kod privatnika predstavlja ozbiljan udar na kućni budžet pod većim rizikom od doživljavanja loših iskustava u ordinaciji. Posledično, klasni jaz se produbljuje i žene koje imaju manju platežnu moć dolaze u veći rizik od zanemarivanja svog zdravstvenog stanja, preskakanja preventivnih pregleda i smanjenog pristupa pravovremenoj zdravstvene nezi adekvatnog kvaliteta“, ističe.

Ninković dodaje da je primetila da je situacija sa narušavanjem privatnosti u ustanovama za zdravstvenu zaštitu studenata lošija nego u domovima zdravlja.

„Za ovo nemam empirijske podatke, ali mi se tako čini iz tuđih i ličnih iskustava. Opšti utisak je da ne postoji razumevanje važnosti tih prvih ginekoloških pregleda, odnosno da sistem ne prepoznaje da su studentske poliklinike najvažnije mesto uspostavljanja poverenja mladih žena u ginekološku profesiju, a samim tim i temelj daljih odluka o sopstvenom telu i zdravlju“, kaže ona.

Ženski bol se uglavnom ne shvata ozbiljno

U anketi smo imali veliku većinu odgovora studentkinja u kojoj su isticale da, kada se požale na bol tokom pregleda, dobijaju rečenicu od lekara – „Opusti se“. Ninković objašnjava da se ženski bol uglavnom ne shvata ozbiljno, kako od strane laika, tako ni od strane lekara i da o tome postoji obilje empirijskih podataka.

„Istraživanja pokazuju da će većina lekara za iste simptome muškarcu propisati lekove protiv bolova, a ženi odmor i psihoterapiju. Drugim rečima, ženskom bolu se ne veruje, i to nije problem samo medicinske nauke i prakse, već šireg sveprisutnog patrijarhalnog obrasca. Patrijarhat je utkan u sve pore društva, pa i u medicinsku nauku i struku, i u tom kontekstu potpuno pozitivna iskustva dolaze uglavnom usled kombinacije stručnosti, saosećajnosti i osvešćenosti lekarke ili lekara. Drugim rečima, uvažavanje koje žena doživljava češće je izuzetak nego pravilo i ovde sada ne govorim samo o lekarskim ordinacijama, već o opštem obrascu percepcije bola kod žena. Istovremeno se čak i porođajni bolovi, kao često jedini validni (’kako ćeš se sutra porađati ako te ovo bol’), još uvek povremeno dovode u pitanje“, kaže ona.

Na ovaj način ženama se šalje poruka da njihov bol nije validan, da preteruju ili da nešto sa njima nije u redu.

„Dovođenje u pitanje bola i drugih telesnih senzacija od strane stručnog lica, koje ponekad dolazi uz opaske o razmaženosti i preosetljivosti, može dovesti do toga da devojke prestanu da veruju sopstvenom telu i da ne reaguju pravovremeno na bol ili neprijatnost, što može imati dalje negativne posledice po zdravlje. Dodatno, zastrašivanje porođajem kao stvarno bolnim činom je pogrešno na mnogo načina i može pojačati strah od porođaja koji već postoji kod mnogih žena, dok se istovremeno svi drugi bolovi umanjuju ili zanemaruju kao nedovoljno jaki da bi im se uopšte pridao bilo kakav značaj“, priča Ninković.

Traumatična iskustva iz studentskih dana mogu dovesti do preispitivanja neophodnosti kasnijih pregleda, pa i do njihovog odlaganja, koje u nekim slučajevima može biti opasno. Ninković podseća da je poverenje u u lekare i zdravstveni sistem ključ za naše dalje odluke o tome kome ćemo, kada i u kojoj meri prepustiti deo brige o sopstvenom zdravlju.

„Imajući u vidu da je matrica diskriminacije i ponižavanja žena na ginekološkim pregledima manje-više svuda slična, prvi korak bi bio raspitivanje kod poznanica o lekarima koji rade u poliklinici ili domu zdravlja i o njihovim iskustvima sa tim lekarima. Ova vrsta preporuke je često najbolja preventiva ekstremno negativnih iskustava, pa konsultacije sa drugim ženama i devojkama iz okoline mogu biti od velike pomoći“, ističe.

Za devojke i žene koje se plaše da će se spetljati ili blokirati, da neće stići sve da kažu ili pitaju, preporuka je, da zapišu sve o čemu žele da pričaju sa lekarom i da poređaju stavke po važnosti, kako bi bile sigurne da će ono najznačajnije sigurno prodiskutovati.

„Ta vrsta pripreme ne samo što olakšava postavljanje pitanja, nego i donekle vraća osećaj kontrole u stresnoj situaciji. Nije loše na pregled povesti drugaricu, mamu, ili sestru – one svakako neće moći da uđu sa vama, ali sama činjenica da imate blizu nekog svog može delovati osnažujuće. Na kraju, važno je i pokušati da se stvari posmatraju racionalno – iako strah od pregleda može biti snažan, redovni pregledi donose neku vrstu sigurnosti da ćemo eventualne probleme „uhvatiti“ na vreme i lakše ih sanirati“, dodaje ona.

Strah od prvog ginekološkog pregleda je potpuno normalna stvar – ne znate tačno šta da očekujete, a ujedno sigurno znate da ćete biti fizički izložene nepoznatoj osobi. Razgovor sa drugaricama ili drugim bliskim ženskim osobama o tome kako izgleda pregled i šta se tačno dešava u ordinaciji može biti dobra priprema i smanjiti strah od nepoznatog, jedna je od preporuka psihološkinje Ninković studentkinjama koje tek treba da odrade svoj prvi ginekološki pregled.

„Takođe, na internetu se može naći mnogo stranica koje vode entuzijastični lekari koje objašnjavaju korak po korak kako izgleda pregled, i to može zaista biti od velike pomoći devojkama koje prvi put odlaze kod ginekologa. Već smo pominjali da je spisak pitanja i nedoumica u telefonu ili na cedulji uvek super stvar za vraćanje osećaja kontrole. Ukoliko je moguće, uvek treba lekaru izneti i strahove koji postoje – međutim, nekim devojkama je teško da komuniciraju na taj način i to je skroz u redu. Na kraju, treba znati da uvek imamo pravo da tražimo da se procedura ili čitav pregled prekine i da, u slučaju da su nam prava narušena, postoje osobe u instituciji kojima možemo da se obratimo i tražimo zaštitu svojih prava“, ističe Ninković.

Ukoliko je neka devojka doživela neprijatnost, grubost ili poniženje u studentskoj poliklinici, psihološkinja Ninković kaže da nema univerzalnog odgovora jer trauma odnosno prevazilaženje loših iskustva zavisi od velikog broja faktora.

„Dobar recept bi bio, ukoliko je moguće, odlazak kod lekara ili lekarke za koje iz tuđih iskustava znamo da se prema pacijentkinjama ophode nežno i sa poštovanjem. Odnos koji je dijametralno različit od onog koji nas je preplašio ili traumatizovao može biti lekovit na duže staze. Važno je da imamo u vidu da veliki broj lekarki i lekara ima zaista korektan pristup pacijentkinjama i da grubost i ponižavanje nisu pravilo“, kaže Ninković.

Kao vid osnaživanja nakon lošeg iskustva, Ninković vidi razgovor o tom iskustvu odnosno njegovo javno iznošenje ili podnošenje žalbe zaštitniku prava pacijenata.

„Naravno, neće svakoj devojci biti prijatno da priča o tome kako ju je lekar ponižavao, ali nekima to može pomoći da prevaziđu negativno iskustvo i da se osnaže kroz upozoravanje drugih devojaka i žena na određene lekare ili prakse. Slično tome, nekim devojkama podnošenje žalbe zaštitniku prava pacijentkinja može povratiti osećaj da one kontrolišu tu situaciju i upravljaju njome. Na kraju, kao i posle drugih vrsta traumatskih iskustava, vraćanje osećaja kontrole nad situacijom i nad sopstvenim telom uvek je dobar put ka oporavku“, završava Ninković za Tampon zonu lokal.

Podsećamo, Tampon zona lokal objavila je istraživanje o svedočenjima studentkinja na prvim ginekološkim pregledima u studentskim poliklinikama u Beogradu, Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu.