Iza kulisa Sarajevo Photography Festivala: Aida Redžepagić i Jelena Janković
U eri digitalne hiperprodukcije, gde slike konzumiramo brže nego što ih procesuiramo, Sarajevo Photography Festival (SPF) bira da – uspori. Ovogodišnja tema "Under Pressure" istražuje pritisak kao trajno stanje savremenog čoveka, od ratnih zona do intimne transformacije tela. Razgovarali smo sa Aidom Redžepagić i Jelenom Janković o tome kako festival postaje prostor slobode za umetnike iz celog sveta, ali i zašto je prostor bivše Jugoslavije i dalje jedinstven, neprestano pulsirajući kulturni prostor koji ne priznaje granice.
Deli
Foto: SPF arhiva
Sarajevo Photography Festival se danas ubraja među najznačajnije fotografske događaje u regionu. Ove godine obeležava svoje peto izdanje i kontinuirano raste, kao festival izgrađen od nule, koji okuplja neka od najvažnijih imena svetske i regionalne foto scene. Njihovi radovi kroz festivalski program promišljaju društveno-politička pitanja, kao i šire kontekste savremene umetnosti i fotografske prakse.
Iza SPF-a stoji tim koji predvode dve žene, osnivačica i direktorica Aida Redžepagić i programska direktorica Jelena Janković. Njihova saradnja oblikuje festival koji ne funkcioniše samo kao programska platforma, već i kao prostor razmene, zajedništva i promišljanja savremene fotografije.
U razgovoru za Tampon zonu govorile su o ovogodišnjoj temi festivala Under Pressure, fotografiji kao mediju koji usporava pogled u vremenu ubrzane vizuelne potrošnje, o ženama u fotožurnalizmu i ratnim zonama, kao i o poziciji fotografkinja u regionu i šire. Razgovor je otvorio pitanje zajedničkog kulturnog prostora bivše Jugoslavije i uloge fotografije u međusobnom razumevanju i razmeni.
Foto: SPF arhiva
Sarajevo Photography Festival se često opisuje kao “almost all-girl crew”. Kako je do toga došlo, spontano ili je postojala namerna želja da se gradi ženski tim?
Aida i Jelena: Nije bila planska odluka. Festival je rastao organski i kroz taj proces su se jednostavno okupile žene koje su preuzele ključne uloge. Aida je započela tu igru. Obe volimo da radimo sa ženama i ta saradnja se razvila prirodno. Brzo smo se prepoznale, i u načinu rada i u razumevanju. Tek kasnije smo postale svesne da smo gotovo potpuno ženski tim, ali nam je važnije kako funkcionišemo zajedno nego sam rodni okvir. Osećamo, povezujemo i tako gradimo tim.
Danas smo 98% ženski tim, ali važno je spomenuti i Armina Ćosića, umetnika i člana tima od drugog izdanja, koji sve što zajedno zamislimo prevodi u vizuelni jezik i sa kojim vodimo neke od najinspirativnijih umetničkih dijaloga na festivalu.
Foto: SPF arhiva
Kako takva struktura utiče na način rada, odlučivanje i atmosferu unutar festivala?
Aida: Prirodno se preliva na način rada, odlučivanje i energiju između nas. Atmosfera je neposredna i topla, ali uz jasne standarde i profesionalnost. Proces rada ume da bude intenzivan, a u kriznim momentima zajedno prolazimo kroz sve prepreke i procese iz pozicije dubokog poverenja. Kada je pritisak najveći, međusobno se posebno dobro razumemo. Ne uzimamo stvari lično, prepoznajemo stanja i znamo kako da ih zajedno prevaziđemo.
Pre svega smo jedni drugima podrška kao ljudi, a tek onda kao kolege. Funkcionišemo kao kolektiv sa zajedničkim ciljem razvoja festivala i njegovog ostajanja relevantnim za publiku, ali i sa željom da svako u timu zadrži prostor u kojem uživa u radu i kroz koji se povezuje sa ljudima koji ga inspirišu i obogaćuju.
Kako danas vidite poziciju forografkinja u regionu, ali i šire, u Evropi i svetu? Da li se stvari menjaju?
Jelena: Iskreno, mislim da su fotografkinje sa Balkana legende! Kada gledam šire, vidim da je svest o neravnoteži porasla, ali i da su fotografkinje danas neke od najrelevantnijih glasova u ovom mediju. Svesno negujemo ravnopravnost i trudimo se da ženama damo glas i prostor koji zaslužuju.
Važno je napomenuti da bavljenje fotografijom generalno danas nije lako. Sistem se promenio, postao je konzumeristički i ubrzan, a opstati u uslovima u kojima se rad često ne može adekvatno naplatiti i gde je borba za egzistenciju konstantna, postala je realnost sa kojom se svi suočavamo. I to je možda jednako važna tema kao i ravnopravnost.
Aida: Region je korak iza, ali ne dramatično. Postoji energija, postoje izuzetne autorke, samo nedostaju sistematična podrška i institucionalni okvir koji bi tu energiju pretvorio u trajnu vidljivost. Dok smo u ovom timskom sastavu, a jesmo tim koji je sam po sebi primer te vrednosti, to ostaje jedan od naših najvažnijih principa. Ne kao politička izjava, nego kao nešto što živimo iznutra, svaki dan iznova. I ono što nas raduje jeste da mlađe generacije ne čekaju dozvolu. One grade sopstvene prostore, sopstvene mreže, sopstveni kanon, i upravo to će zaista promeniti sliku.
Kako žene danas oblikuju i menjaju praksu fotožurnalizma, naročito u ratnim zonama?
Aida i Jelena: Fotožurnalizam u ratnim zonama jeste dugo bio percipiran kao muški teren. Izgrađivan je decenijama kroz to ko je dobijao akreditacije, ko je imao podršku uredništava, čija je hrabrost slavljena, a čija problematizovana. Ali ta slika se menja.
Danas neke od najsnažnijih priča iz konfliktnih zona dolaze upravo od žena. Spomenule bismo Kianu Hayeri. Njen rad iz Avganistana, posebno dokumentovanje života žena pre i posle povratka Talibana, nosi retku kombinaciju bliskosti i ozbiljnosti. Ona ne fotografiše sa distance, već živi unutar priče. Srećne smo što je Kiana do sada bila deo našeg festivala, i kao članica žirija i kao fotografkinja koja živi u Sarajevu, prijateljica je festivala i uvek otvorena za razmenu. To nije samo profesionalni angažman, već zajednički život i razumevanje unutar iste sredine.
Takođe, Tanya Habjouqa je umetnica koja godinama gradi prepoznatljiv vizuelni jezik unutar teme Bliskog istoka i palestinskog iskustva. Bila je deo našeg festivala kroz izložbu Occupied Pleasures, na kojoj je predstavila svoj rad publici koja je taj susret doživela izuzetno snažno.
Njena dela spajaju političku oštrinu i duboku humanost, a upravo ta ravnoteža im daje dugotrajnu snagu. Obe ukazuju na to da fotožurnalizam u konfliktnim i ratnim zonama nije isključivo muški prostor. Taj prostor nikada nije bio rezervisan samo za muškarce, već je ženama bilo potrebno više vremena da dobiju vidljivost i priznanje koje im pripadaju.
Ovogodišnje izdanje festivala nosi temu Under Pressure.
Aida i Jelena: Pritisak danas nije izuzetak, već stanje. On ne dolazi samo spolja, kroz ratove, migracije ili ekološke katastrofe, već se uvlači u svakodnevicu, u telo, u način na koji pamtimo i postojimo. Tema Under Pressure ne pokušava da definiše ovaj fenomen, već da ga prati kroz njegove različite pojavne oblike, kao tenziju između ostajanja i odlaska, vidljivog i potisnutog, ličnog i kolektivnog. Dom, arhiv, telo, gubitak; sve su to mesta na kojima se pritisak upisuje i ostavlja tragove. I fotografija u tom kontekstu ne funkcioniše samo kao dokument, već kao aktivan učesnik u konstrukciji značenja, kao medij koji usporava pogled i insistira na trajanju u vremenu kada se slike smenjuju pre nego što stignu da se zadže.
Foto: SPF arhiva
Under Pressure ne nudi razrešenje. On uspostavlja prostor u kojem pritisak postaje vidljiv kao složen i često kontradiktoran fenomen. I upravo u toj neizvesnosti otvara se mogućnost razumevanja, ne kao zaključak, već kao proces. U kontekstu petog izdanja Sarajevo Photography Festivala, ova tema nosi i dodatnu dimenziju. To je poziv na istrajnost u stvaranju i vera u fotografiju kao medij koji, uprkos svim pritiscima, zadržava sposobnost da govori i svedoči.
U vremenu ubrzane produkcije i konzumacije slika, festival insistira na usporavanju percepcije. Koliko je danas teško “naterati” publiku da zaista zastane i gleda?
Aida i Jelena: Veoma teško, i upravo zato važnije nego ikad. Danas se slika često konzumira pre nego što se zaista vidi. Algoritmi oblikuju ne samo šta gledamo, već i kako gledamo, brzo, površno i u stalnom prelasku na sledeći sadržaj. To nije pitanje publike, već sistema koji je tako dizajniran. Zato festival ne funkcioniše samo kao programska platforma, već i kao gest otpora. Trenutak u kojem publika zastane ispred rada i ostane uz njega, ne iz obaveze nego iz odluke, otvara drugačiji odnos prema slici.
Foto: SPF arhiva
U tom kontekstu nastaje ideja formiranja kolektivne izložbe građana Posts for Resistance, kao otvorenog poziva na učešće u okviru ovogodišnjeg programa. U digitalnom prostoru gde se protest preselio na ekran, a društvene mreže postale prostor i govora i brisanja, izložba postavlja pitanje šta se dešava kada se taj sadržaj prenese u galeriju. U saradnji sa umetnikom Peterom Watkinsom i Galerijom Manifesto, zid galerije postaje „feed“, a svaki glas, format i izraz su ravnopravni. Poziv je upućen svima koji osećaju pritiske savremenog sveta, uz jedini uslov A5 formata i volje da učestvuju.
Posts for Resistance podseća da je umetnost oduvek svedočenje, a svedočenje, kada je kolektivno, ostaje oblik otpora.
Ove godine u programu je i Carlota Guerrero, čiji rad često istražuje telo, identitet i kolektivnost. Kako se njen rad uklapa u temu festivala?
Jelena: Carlota Guerrero spaja konceptualni i intimni pristup radu. Njena izložba Carmina, Carlota, premijerno na Sarajevo Photography Festivalu, polazi od iskustva majčinstva kao unutrašnje transformacije identiteta i istražuje pritisak na telo i uloge ženstvenosti kroz odnos intime, luksuza i potrošačkog prostora, u skladu sa festivalskom temom o transformaciji identiteta i krhkosti reprezentacije.
Foto: SPF arhiva
U programu se isti motiv pritiska pojavljuje kroz različite pristupe: od raseljenosti i nestabilnog doma (Vedad Divović), ličnog gubitka (Stefan Đorđević), i odnosa tela i percepcije (Inia Herenčić), do arhivskih i dokumentarnih praksi koje propituju rat, katastrofu i migraciju (Yvonne De Rosa, Katerina Angelopoulou, Pierre Mohamed-Petit). Prikazuje se i film The Spectacle Yasmin van Dorp o turizmu kao vizuelnom spektaklu.
Program uključuje i razgovore sa umetnicima Mislavom Mironovićem i Sebastianom Wellsom, kao i radionice i segment posvećen izdavaštvu uz gostovanje Four Eyes Editions, Belgrade Raw, Matee Leš i platforme Kultura Fotografije.
Program ne nudi utehu, već prostor u kojem se pritisak imenuje, deli i zajednički promišlja.
Sarajevo Photography Festival okuplja brojne umetnike i umetnice sa svih prostora bivše Jugoslavije. Kakvu ulogu igra fotografija u međusobnom razumevanju i svojevrsnom međunacionalnom pomirenju u regiji?
Aida: Fotografija ima tu snagu koju politika često nema, da te bez objašnjenja stavi u tuđu poziciju. Ne dobijaš interpretaciju, nego iskustvo. I upravo zato je toliko snažna, jer te ne ubeđuje, nego te pomera. U tom pomeranju se otvara prostor razumevanja koji nije racionalan, nego ljudski.
Jelena: To je nešto što živim i kroz privatno i profesionalno iskustvo. Odrasla sam u Beogradu, sada živim u Zagrebu, a moj fotografski poziv me profesionalno vodi putem celog Balkana i šire, dok festival gradimo u Sarajevu. Kroz fotografiju svakodnevno doživljavam prostor bivše Jugoslavije kao realan prostor rada i razmene, bez patetike. To me stalno uverava da postoji zajednički jezik koji preživljava sve podele. Zato nam je važno da se okupljamo, razmenjujemo i jedni drugima otvaramo prostore. Da gradimo zajednice koje ne počivaju na poreklu, već na onome što zajedno vidimo i stvaramo.
Foto: SPF arhiva
Koliko je za vas i dalje relevantno posmatrati region bivše Jugoslavije kao zajednički kulturni prostor?
Aida i Jelena: Veoma relevantno. I ne kao nostalgija, već kao živa kuratorska realnost. Delimo jezik, traumu, estetsko nasleđe i kulturne reference koje ne prestaju na granici. To se vidi u radovima, čak i kada autori to eksplicitno ne tematizuju. Fotografija najjasnije otkriva zajednički senzibilitet koji deli mnogo autora. Kada gradimo program, ne razmišljamo u nacionalnim
kategorijama. Razmišljamo u temama, kvalitetu i glasovima. I ti glasovi prirodno dolaze iz prostora koji deli mnogo više nego što ga razdvaja.
Naša izložba finalista okuplja ne samo region bivše Jugoslavije, već i autore iz celog sveta, svake godine pristigne više od 60 zemalja. Takav obim i raznolikost učesnika pokazuju da fotografija kao medij apsolutno nema granice, ni geografske, ni kulturne. Ona prirodno prelazi okvire regiona i otvara prostor za globalni dijalog.
Foto: SPF arhiva
Šta biste volele da publika ponese sa sobom nakon ovogodišnjeg izdanja festivala?
Aida i Jelena: Ljubav i dobar provod. Ali i osećaj koliko snage, pažnje i požrtvovanosti ulazi u svako izdanje festivala. Festival nije savršen i nikada neće biti, ali je ispunjen energijom i iskrenošću. Važno nam je da publika ode sa nečim novim u sebi, bilo kroz radove, razgovore ili susrete. I da poželi da se vrati. Vratite nam se. 🙂
U obraćanju u Beogradu, Frančeska Albaneze otvorila je pitanja koja prevazilaze diplomatiju – od genocida u Gazi do odgovornosti država, uključujući i Srbiju.
Ova Internet stranica koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Korišćenjem ovog sajta se slažete sa korištenjem kolačića (cookies). Više o tome možete pronaći u našoj Politici kolačića.
