Dina Duma u razgovoru sa Hanom Piščević: O filmu “Skejtbording nije za devojčice”

Piše: Hana Piščević

U nekim domovima, i u nekim glavama, svašta se promenilo. U nekim drugim, gotovo ništa. Postoje devojčice kojima će kraj detinjstva odneti mnogo toga, između ostalog i pravo glasa. Zato je važno pričati priče. I one koje smo čuli mnogo puta, i one koje nikada nismo. Priče koje se dešavaju na drugom kraju planete ali i one koje se odvijaju s druge strane zida.

Skejtbording nije za devojčice drugi je dugometražni film makedonske scenaristkinje i rediteljke Dine Dume, koji će svoju evropsku premijeru imati u Takmičarskom programu 32. Sarajevo Film Festivala. U njemu pratimo jedanaestogodišnju Adelu i njenu stariju sestru Zaru koje odrastaju u sredini u kojoj su devojčice primorane da prebrzo postanu devojke. Nakon neuspešnih pokušaja njihove majke da pronađe posao i sve većih finansijskih problema, maloletna Zara pristaje na ugovoreni brak kako bi spasila porodicu.

Autentičnost i surova neposrednost ovog filma o devojčicama i skejtbordingu u Šutki leže u nesvakidašnjem rediteljskom pristupu i glumačkoj podeli sačinjenoj od naturščika. Kroz više od godinu dana istraživanja i rada na terenu, rediteljka je provela dragoceno vreme sa devojčicama i njihovom zajednicom, gradeći odnos poverenja koji se direktno preneo na ekran.

Dina je uhvatila onaj dragoceni trenutak kada je glavna junakinja još uvek dete. Kada i dalje nije utišana i veruje da joj svet pripada ako dovoljno snažno raširi ruke. Baš onako kako bi i trebalo da bude.

Dopada mi se što nisi romantizovala siromaštvo što je česta zamka i u filmu i u književnosti. Umesto toga, tu je humor da ublaži viktimizaciju likova. Jel možeš malo više da nam ispričaš o tome?

 Od samog početka, još dok sam pisala scenario, znala sam da želim da izbegnem romantizaciju siromaštva, ili ono što se danas često naziva „poverty porn“. To mi je bilo posebno važno zato što je film smešten u romsku zajednicu. Neprestano sam se pitala kako da tom svetu pristupim bez egzotizacije i bez svođenja njegovih ljudi na društveni problem.

Bila sam vrlo svesna koliko su Romi u filmu često prikazivani kroz stereotipe, egzotizaciju ili čak karikaturu. Zbog toga sam osećala još veću odgovornost. Želela sam da ovi likovi postoje izvan tih poznatih predstava, da budu duhoviti, nesavršeni, nežni, ljuti, ranjivi… jer verujem da upravo tu počinje empatija.

Provela sam mnogo vremena sa zajednicom, mnogo više slušajući nego govoreći, i od samog početka mi je bilo jasno da je ovo njihova priča. Želela sam da se publika poveže sa njima zbog toga ko su oni kao ljudi, a ne zbog okolnosti u kojima žive.

Jednako mi je bilo važno i to što su u središtu priče mlade žene. Gledali smo mnogo filmova u kojima su Romkinje prisutne samo na marginama priče ili su njihovi životi ispričani iz tuđe perspektive. Želela sam da preokrenem taj pogled, da film pripada njima.

Mislim da je humor jedan od najiskrenijih načina na koji ljudi preživljavaju. Jedna od stvari koja me je najviše iznenadila dok sam provodila vreme u Šutki bila je količina smeha. Postojao je neverovatan smisao za humor. Čak i u veoma teškim okolnostima ljudi su nalazili način da se šale. Vrlo brzo sam shvatila da bi film bez tog humora bio neiskren.

Mislim da film ponekad upadne u zamku verovanja da ozbiljne teme moraju da budu ispričane ozbiljno. Ali život ne funkcioniše tako.

Neki od najdubljih bolova izražavaju se upravo kroz humor, a smeh ponekad postaje način da se sačuva dostojanstvo.

Takođe mi je bilo veoma važno da publika nikada ne bude pozvana da sažaljeva ove likove. Sažaljenje stvara distancu. Mene su mnogo više zanimali prepoznavanje i empatija. Verujem da je upravo to jedna od najvećih odgovornosti koje imamo kao filmski autori.

Kroz film se često provlače intimni kadrovi lica glavne junakinje Adele dok posmatra ljude oko sebe, kao da pokušava da dešifruje svet odraslih. Istovremeno, ona probleme nastoji da reši onako kako to deca rade. I čak i ako njen pokušaj da promeni stvari ne bude uspešan, važno je ponekad zastati i gledati stvari tim dečjim, ‘naivnim’ pogledom. Kako ti vidiš taj odnos između dečje vere i racionalnosti odraslih?

 Zapravo, ne doživljavam Adelin pogled na svet kao naivan. Mislim da je iskren. Deca još uvek nisu naučila da odvoje ono što osećaju od onoga što se od njih očekuje. Odrasli to često nazivaju nevinošću, ali ja mislim da je to pre svega iskren odnos prema sebi. Kako odrastamo, postajemo sve bolji u prilagođavanju. Učimo da pravimo kompromise, da razmišljamo o posledicama i polako počinjemo da verujemo da se neke stvari jednostavno ne mogu promeniti. Nekad je to neophodno, ali nekad zbog toga prestanemo da verujemo sopstvenom osećaju.

Adela tokom celog filma posmatra odrasle oko sebe i pokušava da razume pravila po kojima žive. Ali pošto još uvek nije u potpunosti postala deo tog sveta, ona postavlja pitanja koja su odrasli odavno prestali da postavljaju. Zato mi je bilo važno da kamera bude toliko blizu njenog lica. Ne posmatramo samo ono što se dešava oko nje, već i nekoga ko pokušava da razume svet koji često nema mnogo smisla, čak ni ljudima koji u njemu žive.

Upravo zato što je Adela uhvaćena u trenutku kada je još uvek dete, ona nije u potpunosti usvojila niti prihvatila pravila patrijarhata koji je okružuje. Da li ti je taj prozor koji relativno kratko traje bio važan za pričanje ove priče?

 Apsolutno. Upravo taj trenutak mi je bio najvažniji. Ne gubitak nevinosti, već ono što mu neposredno prethodi.

Zanimala me je ta kratka faza kada devojčica još uvek doživljava svet instinktivno, pre nego što u potpunosti usvoji sva očekivanja koja joj patriarhat nameće. Ona već oseća da se nešto menja, ali to još uvek ne prihvata kao nešto neizbežno.

Mislim da je to veoma krhak period. Još uvek postoji prostor za radoznalost, za bunt, za maštu. I upravo me to duboko dirne.

Odrasli oko Adele već su naučili kako da prežive u svetu koji su nasledili. Prave kompromise, pregovaraju sa okolnostima i nose teret odluka koje su donete mnogo pre njih. To ne znači da se sa tim pravilima nužno slažu, ali su naučili kako da žive unutar njih.

Adela još nije stigla do te tačke. Ona još uvek ne zna koja pravila ne bi trebalo dovoditi u pitanje, i upravo joj to daje jednu posebnu vrstu slobode, istovremeno lepu i bolnu. Mi, kao publika, znamo da taj period ne traje dugo. Znamo da će pre ili kasnije i ona morati da donosi odluke unutar sveta koji nije sama izabrala.

Adela pokušava da osvoji slobodu kroz skejt. Šta te je privuklo kod skejt kulture i zašto si baš to odabrala kao simbol otpora?

Nikada nisam razmišljala o skejtbordu prvenstveno kao o simbolu. Ono što me je privuklo bilo je samo iskustvo vožnje. Pre nego što bilo šta simbolizuje, skejtbord je kretanje, ravnoteža, rizik, padanje, ustajanje i poverenje u sopstveno telo.

To je za Adelu postalo veoma važno. Kako odrasta, postepeno shvata da o mnogim stvarima u svom životu više neće moći sama da odlučuje. Ali kada stane na skejtbord, doživljava nešto sasvim drugačije. Sama bira kuda će ići, koliko brzo će se kretati, kada će pasti i kada će ponovo ustati. Na tih nekoliko trenutaka njeno telo pripada samo njoj.

Mislim da je upravo zato skejtbord postao toliko važan u filmu. Ne zato što magično rešava njene probleme ili predstavlja apsolutnu slobodu, već zato što stvara mali prostor u kojem može da oseti autonomiju. Ponekad su upravo takvi mali prostori dovoljni da nas podsete da je moguće zamisliti drugačiji život.

Privukla me je i sama skejt zajednica. U njoj postoji nešto veoma otvoreno. Nikoga ne zanima odakle dolaziš, koliko novca imaš ili kakvo je tvoje poreklo. Ona počiva na radoznalosti, igri i čistoj radosti pokreta. Ta otvorenost mi je delovala kao prelep kontrapunkt svetu koji žene često pokušava da definiše mnogo pre nego što dobiju priliku da same definišu sebe.

Svi glavni likovi su žene i svaka od njih na neki način zavisi od muškarca – oca koji ne šalje novac, stanodavca koji preti iseljenjem, pokojnog muža, radnika u zalagaonici ili svekra od kojeg zavisi miraz. Kao kontrapunkt tome, u filmu je vrlo prisutna ženska solidarnost. Jedne drugima pomažu, poveravaju se, teše, čuvaju leđa. Da li vidiš tu solidarnost kao stvarnost ili nešto ka čemu još uvek težimo?

 Mislim da je to vrlo stvarno. Barem je tako bilo u zajednici u kojoj smo snimali ovaj film.

Jedna od najlepših stvari koje sam doživela u Šutki bio je način na koji se žene odnose jedna prema drugoj. Oslovljavaju se sa „Mi phen“, što znači „moja sestro“. U početku sam mislila da je to samo način na koji se obraćaju jedna drugoj. Ali što sam više vremena provodila tamo, shvatila sam da to nije samo reč, već način života.

Gledala sam žene kako neprestano brinu jedna o drugoj. Njihovi odnosi nisu bili idealizovani, svađale su se, nisu se uvek slagale, ali ispod svega toga postojala je neverovatna međusobna briga i podrška. To je bio jedan od najsnažnijih primera ženske solidarnosti koje sam ikada videla.

Mislim da sam tamo, na neki način, pronašla i svoje sestre. Neke od žena koje sam upoznala tokom rada na filmu postale su ljudi sa kojima osećam duboku bliskost, gotovo kao da su deo moje porodice. To je nešto što ću nositi sa sobom mnogo duže od samog filma.

To iskustvo me je navelo i da razmišljam o svetu iz kog dolazim. Često verujemo da nas je savremeni način života učinio nezavisnijima, ali se ponekad pitam da li nas je istovremeno učinio i usamljenijima.

Za mene solidarnost ne znači da se uvek slažemo. Ona znači da znaš da će, kada život postane težak, postojati neko ko će stati uz tebe. To sam svakodnevno viđala u Šutki i mislim da svi možemo nešto da naučimo iz toga.

 Koja je najdraža stvar koju si saznala ili naučila od devojaka i žena s kojima si sarađivala na filmu?  

 Mislim da je najveća stvar koju su me naučile to da teškoće ne znače i odsustvo radosti.

Mnogo sam naučila i o ženskoj solidarnosti. O ženama često govorimo isključivo kroz prizmu potlačenosti, ali ono što sam ja svakodnevno viđala bila je briga. Žene koje neprestano brinu jedna o drugoj, dele hranu, zajedno odgajaju decu, savetuju se, posvađaju se u jednom trenutku, a već u sledećem zajedno se smeju. Ti odnosi bili su neverovatno bogati i postali su velika inspiracija za film.

Možda je najvažnija lekcija bila to da stalno preispitujem sopstvene pretpostavke. Boravak u zajednici podsetio me je koliko je opasno misliti da razumeš nečiji život pre nego što ga zaista saslušaš. Svaki put kada bih pomislila da sam nešto razumela, neki novi razgovor otvorio bi potpuno drugačiju perspektivu. Vreme provedeno u Šutki učinilo me je boljom slušateljkom i promenilo me, ne samo kao autorku, već i kao osobu i kao ženu.

Scenario se menjao zato što se menjalo i moje razumevanje sveta o kojem sam pisala.

Promenio se i moj odnos prema glumcima. Danas me mnogo više zanima ono što ne može da se isplanira. Najistinitiji trenuci često nastanu spontano i više se ne plašim da pustim kontrolu ako osećam da će film zbog toga postati življi.

Film Dine Dume biće prikazan na SFF-u, detaljan program potražite ovde.