Film koji treba da pogleda svako ko je doživeo gubitak – „Vetre, pričaj sa mnom”

Već skoro deceniju koristim društvene mreže da se sa sa gubitkom mame, a od pre par godina – i gubitkom sestre, lakše nosim. Nekima je to previše deljenja, ali ja na taj način uz pomoć algoritma – pronalazim ljude sa sličnim pričama. Ti ljudi, za mene često stranci, kao da ponesu deo moje teskobe onda kada podele svoje iskustvo. Kao da sam tada manje usamljena u tom bolu.

Sećam se mame Stefana (reditelj filma), jer je umrla dve godine posle moje, u slično vreme. On je bojažljivo objavljivao neke njene fotografije i sećam se da sam ih gledala i plakala. Značile su mi, jer su to bile godine kada nisam mogla da se nateram sama da zaplačem zbog moje mame. Kada se tuga kamenila i taložila u meni. Značilo mi je da tim suzama poteram tugu i da izađe iz mene makar deo onoga što me guši. 

Zato, kada mi je pisao da pogledam njegov film o mami „Vetre, pričaj sa mnom”, došlo mi je da kažem – hej, pa znam ja tebe. I tvoju mamu. Iako se nikada nismo upoznali.

Film sam gledala na projekciji pre nego što će biti pušten redovno u bioskope. Osim zvuka otvaranja maramica i brisanja noseva, čulo se mnogo smeha. Ja sam plakala i smejala se. I prisećala se mojih. Moje tetke, mame, bake, moje sestre. Toliko sam toga želela da podelim, na toliko situacija, anegdota me je podsetio film, toliko sam osećala ljubavi i zahvalnosti… Mnogo više nego tuge. Ali se do mikrofona nije moglo. Ređala su se iskustva i svi su pričali o svom gubitku.

Moć ovog filma leži, ne samo u tome što je po istinitim događajima, već zato što su u njemu direktno oni koji su ih doživeli. Svi glumci su članovi Stefanove porodice, a snimci sa mamom, zabeleženi su dok je ona pokušavala, da drugi put pobedi rak. Tih, nešto jače od sat i po vremena, gledamo jednu porodicu koja se okupila kako bi sredila kućicu na Borskom jezeru gde je Stefanova mama i boravila. Okupljaju se oko zadatka, i kao i skoro svaka balkanska porodica ne pričaju mnogo o mami, ali ona je uvek tu. U njihovim pogledima, tišinama, i na kraju – u vetru. Sa kojim je, kako kaže, umela da razgovara.

Ja o mojoj mami više pričam sa nepoznatim ljudima na internetu nego sa mojom porodicom. Sa njenim bratom. Umesto odlaska na groblje, ja ću, za svaki datum koji mi se urezao u kožu – smisliti neki problem koji samo moj ujka može da reši, i onda ćemo zajedno, u tišini, popravljajući nešto po kući – provesti zajedno te dane. I baš tako, u ovom filmu – o mami Negrici se ne priča mnogo. Više se ćuti. Ali su oni tu, okupljeni zbog nje. Sređuju kućicu onako kako je ona zamislila.

Film se od 12. februara daje u bioskopima širom Srbije i Crne Gore. Pogledaj ceo spisak bioskopa ovde.

Posle filma, počela sam da primećujem stvari koje čuvam svuda oko mene, stvari koje me uvek podsete na one kojih više nema. Tako, svaki put kada se šminkam, ja u toj tišini, pozdravim ove moje. Tetku – čije karmine čuvam, mamu – jer njeno ogledalce na kom se više ništa i ne vidi – stoji baš tu, baku – kad vidim minđuše koje mi je kupila za rođendan, i sestru, čije sam obrve začeljavala, poslednji put kada ih je imala.

Shvatila sam da u mom ponašanju kao majke najviše prepoznajem svoju majku. Nekad se tome nasmejem, nekad se ni ne prepoznam. Pre samo nekoliko dana – ujna mi je rekla: „ista si svoja majka, antibiotik samo uz recept, prirodni lekovi…” Počela sam da se smejem. Skroz sam i zaboravila na njene prirodne recepte koji su mi obojili detinjstvo, ali eto – ja sada svoje dete jurim sa medom i guščijom mašću po kući.

Nosimo ih u sebi i onda kada toga nismo svesni.

Stefanova ekipa nas je, na Svetski dan borbe protiv raka, podelimo naše priče. Ja verujem u deljenje priča, verujem u suze, verujem da je jedini način da preživimo tugu taj da je pustimo i da nas obuzme, ali i da nas napusti – kad ona proceni da ja vreme. Verujem da, sve dok mi živimo, žive i oni sa nama. Zato vam preporučujem da pogledate ovaj film i pustite da vas malo načne tuga i preplavi ljubav.