Oružje se vekovima slavi kao simbol muškosti i moći, što je dovelo do razarujućih posledica po čitavo društvo i bezbednost svih nas.
Deli
U patrijarhalnom društvu, dečake od malih nogu uče da budu „snažni” i ne plaču „kao devojčice”. Osećanja poput tuge i ranjivosti za dečake nisu pogodna, dok bes i ljutnja postaju društveno prihvatljivi. U ovakvom percipiranju toga šta znači „biti muškarac”, oružje je postalo jedan od simbola muške moći koje se nasleđuje, poklanja i slavi.
Kod nas su još narodne pesme pretkosovskog ciklusa pevale o muškarcima koji britkom sabljom i desnicom rukom odsecaju glave ili nabijaju na koplje.
Ratne godine 20. veka, a posebno poslednje decenije, ostavile su mnoštvo oružja u srpskim kućama i učinile ga dostupnim civilima, pa tako ono u nekom ćošku – ilegalno i „za ne daj bože” – stoji i danas.
Iz oružja se puca na porodičnim slavljima, ono se veliča u popularnoj kulturi, na društvenim mrežama i u medijima, gde se svakodevno potpiruje međunacionalna mržnja, promovišu osuđivani kriminalci i ratni zločinci, paradira replikama pištolja i snajpera… Korišćenje oružja ne zahteva veliku fizičku snagu i posebne veštine, pa lako i brzo može dovesti do smrti velikog broja ljudi.
U Srbiji, prema podacima policije, postoji oko 600.000 komada legalnog oružja. Vlasnici su u 94% slučajeva muškarci, navodi SEESAC.
Najviše ubistava u porodici
U našoj državi više ljudi strada od vatrenog oružja u porodičnom nasilju, nego u kriminalnim obračunima.
Maja Đundić, rukovoditeljka sektora za rodnu ravnopravnost UNDP-a, za Tampon zonu kaže da je „paradoks patrijarhata u tome što muškarci vatreno oružje najmanje koriste za ličnu bezbednost, iako to navode kao primarni razlog za njegovo posedovanje”.
„Statistike pokazuju da muškarci najčešće stradaju u javnim sukobima, kriminalnim obračunima ili samoubistvima. S druge strane, žene su dominantne žrtve zloupotrebe vatrenog oružja u kontekstu porodičnog nasilja.”
Žene su najčešće ubijene u sopstvenom domu, što im je i umanjilo šansu sa pobegnu, izbegnu napad i prežive.
Femicid se događa onda kada žena napusti nasilnog partnera i naruši njegov patrijarhalni autoritet, te je kako Maja navodi „potrebna suštinska promena vrednosnog sistema kroz edukaciju i promenu nasilnih obrazaca ponašanja”.
„Rodna ravnopravnost se ne postiže samo zakonodavstvom – ona zahteva društvenu transformaciju koja ukida kult muške dominacije i sprečava glorifikaciju nasilja kao prihvatljivog načina rešavanja konflikata.”
Rizik od zaostalog ratnog oružja
Kada je reč o oružju u nelegalnom posedu u Srbiji, neke organizacije procenjuju dvostruko, a neke čak i trostruko veći broj od legalnog.
Pretpostavka Beogradskog centra za bezbednosnu politiku iz 2018. je da ga ima oko 1,5 miliona.
„Ratna prošlost u Srbiji nosi dodatnu opasnost, a oružje je moguće brzo i lako nabaviti, po niskoj ceni, na crnom tržištu”, kaže za Tampon zonu Vedrana Lacmanović, nezavisna ekspertkinja u oblasti sprečavanja i suzbijanja nasilja prema ženama.
„Istraživanja, ali i iskustva žena koje su preživele nasilje pokazuju da se oružje zaostalo iz rata čuva u domaćinstvima i koristi za vršenje nasilja prema ženama. Srbija beleži i nekoliko femicida praćenih masovnim ubistvima u kojima je korišćeno vatreno oružje, a u nekim od tih slučajeva učinioci su imali iskustvo učešća u oružanim sukobima ili koristili oružje zaostalo iz rata.”
Prisustvo vatrenog oružja u kući pet puta povećava rizik od teškog povređivanja i ubistva, a nasilnik ga može koristiti i za zastrašivanje i pretnje. S druge strane svest o prisutnosti oružja stvara dodatni strah kod žena koje preživljavaju nasilje, što ih može odvratiti od prijave ili napuštanja nasilnika. Pored prisustva u kući, dodatni rizik je i laka dostupnost oružja nasilniku – npr. oružje u vlasništvu srodnika sa kojim živi ili oružje koje poseduje zbog posla kojim se bavi.
Sistem kreira nasilje
Osim ratne prošlosti, sociološkinja i aktivistikinja Ženske solidarnosti Jelena Riznić kao problem ističe i to što sistem u Srbiji i danas „kreira nasilje i slavi negativne društvene junake”. Pod tim junacima, Jelena podrazumeva ljude čije bi ponašanje u normalnim društvenim okolnostima bilo društveno neprihvatljivo, ali u situaciji razaranja jednog sistema postaje suprotno – model ispravnog ponašanja. (Pavićević, Simeunović-Patić: O negativnom društvenom junaku)
„To su najčešće kriminalci ili njima bliski muškarci, koji su u ’mutnim’ krugovima, žive ’opasno’, ’rizično’, uz koje ide slavljenje kulta oružja i nasilja…. I ne samo da se u njima ne vidi pretnja, već se doživljavaju kao muškarci koji će moći da zaštite ’napaćene’ žene od nekih spoljašnjih pretnji.”
Jelena dodaje i da se u Srbiji kultura nasilja širi na ulicama, uz „jasno nekažnjavanje”.
„Imamo provalu nasilja na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću, gde se vitla oružjem, pokazuje snajper kojim je izvršeno politički motivisano ubistvo premijera, i govori o postojanju organizovanih i opremljenih – čitaj naoružanih – grupa koje su spremne da do krvi brane aktuelni režim.”
Sagovornica Tampon zone smatra i da ogromne društvene krize i širenje nepoverenja među građanima i prema institucijama dodatno utiču na pozitivan odnos prema oružju i njegovom posedovanju.
Vedrana Lacmanović dodaje da veličanje vatrenog oružja doprinosi kako nasilju prema ženama tako i drugim oblicima nasilja, poput sukoba u zajednici.
Sve to, potpomognuto intenziviranim globalnim sukobima, oslikano je u nedavnom nizu incidenata počinjenog vatrenim oružjem u Srbiji i regionu, smatra ona.
„Pucalo se iz različitog oružja, paradiralo oružjem i pirotehničkim sredstvima, dogodilo se nekoliko ubistava… Slavlje sve više podseća na odlazak u boj, umesto na mirno i dostojanstveno obeležavanje praznika. Čini se kao da taj nasilnički naboj postaje sve jači i intenzivniji.”
Mere za sprečavanje zloupotrebe oružja
Država je i ranije organizovala akcije dobrovoljne predaje oružja bez krivičnih sankcija, ali se najdelotvornija odvila nakon dva masovna ubistva u maju 2023, te da takve akcije treba ponavljati. Tada je, prema podacima policije, predato više od 170.000 komada. Tokom ovog perioda, kada su sprovođene i provere o pravilnom čuvanju oružja, podigla se potražnja za kasama, sefovima i ormarićima za oružje, što „ukazuje da se mnogi vlasnici nisu pridržavali zakona koji jasno regulišu čuvanje oružja”.
Ključna karika u prevenciji zloupotrbe oružja je, prema mišljenju Maje Dunđić, zdravstveni sistem čiji radnici „mogu da identifikuju rizične promene u ponašanju ili zdravstvenom stanju koje mogu dovesti do zloupotrebe vatrenog oružja”, te je potrebna njihova saradnja sa drugim institucijama. Vedrana Lacmanović ističe vaspitanje i edukaciju kao ključne mere za prevenciju nasilja i zloupotrebe oružja, ali da je potrebno raditi i na prevazližanju postojećih trauma.
„Na obrazovanju treba raditi kako bi se promenile i tradicionalne rodne uloge i nasilni obrasci ponašanja. Ali, moraju da postoje i odgovornost, kažnjivost i politička volja da se nešto promeni.”
Kao što su nasilni obrasci naučeni, samim tim mogu biti i „odučeni”.
„Proces odučavanja treba da počne već od roditeljstva i vaspitanja koje ne uključuje fizičko kažnjavanje kao sredstvo postizanja željenog ponašanja ili kontrole. Potrebno je učiti o ravnopravnim partnerskim odnosima i konstruktivnim načinima rešavanja konfliktnih situacija bez pribegavanja nasilju,” navodi Maja.
Potrebno je, zaključuje ona, promovisati kulturu u kojoj je traženje pomoći znak snage, a ne slabosti.
„Ključ je i u podsticanju društva da reaguje i osudi nasilje, uključujući i verbalno nasilje, kada mu svedoči.”
Praznična sezona je pred nama, a sa njom i malo više vremena za sadržaje koje volimo. Podsećamo vas na neke od naših epizoda koje ste možda propustile.
U vreme kada je nacionalizam raspirivao plamen rata na Balkanu, žene su se ujedinile u otporu, gradeći mostove solidarnosti i pokazujući da je ljudskost jača od mržnje.
Ova Internet stranica koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Korišćenjem ovog sajta se slažete sa korištenjem kolačića (cookies). Više o tome možete pronaći u našoj Politici kolačića. U reduPolitika privatnosti
