Priča o pristanku koja nam je svima potrebna: How to have sex

Pisati o filmovima ovih dana je prilično teško. Čini se da nijedan nije zaslužio tako nešto, a opet, navijamo da zasluži, obaramo kriterijume i ožedneli smo u pronalaženju smisla i kvaliteta u fikciji. Posebno ovih dana (i meseci) kada nas stvarnost sve više inspiriše na beg. Ipak, u moru različitih žanrova, zlatnih globusa, visokih očekivanja i ukrašavajućih fejlova, vividnih raskošnih drama bez mnogo scenarističkih uspeha, jedan film mi je posebno zasvetleo. Reč je o debitantskom ostvarenju britanske scenariskinje i rediteljke Molly Manning Walker pod nazivom How to have sex. Film je premijerno prikazan na festivalu u Kanu gde je osvojio i specijalnu nagradu. U Beogradu publika je imala priliku da ga vidi na Festivalu Autorskog Filma, a kasnije i u okviru redovnih projekcija bioskopa. Međutim, film mi je tada promakao. Možda zbog pomalo nespretnog za gledanje odbijajućeg prevoda naslova “Kako se kresnuti” (mislim da ovaj izraz nisam čula od 2000. godine) ili samog opisa filma koji u najmanju ruku potcenjuje ovo coming of age ostvarenje: “Tri tinejdžerke balansiraju seksualni život, alkohol i stara i nova prijateljstva tokom euforičnog raspusta na grčkom ostrvu poznatom po žurkama”.

Izvor: imdb.com

Film jeste o tri tinejdžerke: Tari, Skye i Em koje odlaze na čuveno letnjeraspustno “drugarica” putovanje željne slobode i onoga šta ona u ovom trenutku odrastanja podrazumeva. Žurke, izlaske do jutra, alkohol, seks i korišćenje svakog trenutka za provod i zabavu – ko da sutra ne postoji. One jesu Britanke koje su otputovale na Krit, ali identifikacija sa ovim fenomenom je toliko laka u filmu, da je dovoljan jedan kadar devojačke sobe u hotelu i instant možete da zamislite svoje letovanje sa drugaricama u Budvi, na Ohridu, u Buljaricama, na Zakintosu ili u Nesebaru. Ikonografija svakog kadra je takva da će vas prvom trećinom filma podilaziti žmarci, tople emocije (ali i trigeri), zbog sve te razbacane šminke po natkaznama, poliester haljina koje jedan dan nosi jedna, a drugi dan druga, fast food obroka koji su tu samo da ne bi pale u nesvest u razmaku između dnevnog i noćnog pijanstva, kupaćih kostima koji se nose odd jutra do sutra, plastičnih bokala sa fluorescentnim jeftinim koktelima i deset cevčica zaronjenih u njih i znojavih žurka sa pulsirajućom muzikom koju možda baš ne volite, ali ona u celoj priči nije ni važna. Karaoke, pomfrit u tri ujutru, lelujava vraćanja u smeštaj i prateća povraćka – kakav grozno-divni #tbt!

Ipak radnju filma najviše pratimo kroz introspektivni ton sjajne glumice Mie McKenna-Bruce, jedinom od drugarica koja još uvek nije imala seks i pritisak da to uradi baš na ovom letovanju se oseća u vazduhu. Potpuno prebacivanje na njen karakter dešava se kada kako to obično biva, upozna simpatične dečake iz apartmana pored, sa kojima se cela ekipa upoznaje i zajedno provodi ostatak odmora. U nekoliko navrata film može da vam zaliči na Spring Breakers-e Harmony Korine-a, ali negde od pola filma, od neonski blješteće razuzdane atmosfere mladosti, film dobija mučni ton i atmosferu horora.

Izvor: imdb.com

S obzirom da dosta vas nije gledalo film neću opisivati radnju detaljno, ali ovo je jedan od retkih filmova koji nam na fenomenalan način daje lekciju o tome zašto je važno da što detaljnije pričamo o tome šta pristanak podrazumeva. O tome kako tumačenje jednog učesnika nečega kao “siva zona”, za drugog predstavlja “crnu”. Nakon mnogobrojnih Tarinih “ne” i jasnih stavljanja do znanja da za nastavljanje procesa sa Paddy-jem dalje nije spremna, ona ipak nakon svih tih “ne” rešava da jedno odćuti i da ta ćutnja bude njen izlazak iz situacije, ali i trauma sa kojom će se kasnije nositi. Ovo me je podsetilo na jedan citat iz knjige Nowhere girls koju je napisala Amy Reed:

“Tišina ne znači da. “Ne” možemo da osvestimo i osetimo, a da ga ne kažemo. Nego da ga vrištimo iznutra. Ono može biti uklesano u kamenu koji je stegnut u pesnici, dok nokte zarivamo u dlan. Dok su nam usne zapečaćene. Oči zatvorene. Njegovo telo samo uzima, nikad ne pita, nikada nije naučilo da preispituje tišinu.”

Ovaj film nema nikakve specijalne efekte horora, čak štaviše kadrovi su jednako blješteći tokom celog filma, ali kamen u stomaku i knedla u grlu koje sve osetimo znajući koliko smo puta naterale naše telo da odćuti samo da bi se nešto završilo čine da ovaj film bude težak, ali i otrežnjujuć. U jednoj od poslednjih scena, na aerodromu, vidimo Taru koja nakon duge ćutnje poverava Em šta joj se dogodilo i svedočimo jednoj iskri oslobađanja i isceljenja.

Dugo sam razmišljala o tome zašto se ovaj film zove baš tako i shvatila da, da sam sada tinejdžerka od šesnaest godina sigurno bih otišla da gledam film u nadi da će mi otkriti “kako se to radi” s obzirom da znanja na temu seksa izostaju iz sistema edukacija, a često i iz našeg najbližeg okruženja. Mislim da bi bilo sjajno da što veći broj tinejdžera i tinejdžerki odgleda ovaj film jer on jeste svojevrsna vrsta lekcije o tome šta bi pristanak trebalo da podrazumeva. Međutim on je i priručnik za ostale druge teme koje usputno adresira, kao što su tinejdžerska prijateljstva, stigma oko prvog seksa, kao i izgubljenost i neshvaćenost mladih koja dovodi do prepuštanja kormila drugima i očekivanjima, a ne samom sebi.