„Rad naš namenski“: Šta umetnost može kad pravda izostane?

Piše: Dejana Cvetković

Tokom perioda u kojem je Aleksandar Vučić bio na čelu vlasti u Srbiji (od 2012. godine kao prvi potpredsednik Vlade, zatim premijer, i konačno kao predsednik Republike do septembra 2026. godine), prosečno na radnom mestu u Srbiji strada oko 45 do 55 radnika godišnje, što za ovaj period od četrnaest godina ukupno iznosi između 600 i 750 poginulih radnika.

Pomilovanje Tome Stojića, jedinog pravosnažno osuđenog za pogibiju dvojice radnika u fabrici baruta „Milan Blagojević – Namenska“ u Lučanima, odlukom bivšeg predsednika Srbije novi je obrt u borbi porodice Milivojević, koju umetnički kolektiv Korektiv prati kroz dokumentarnu predstavu „Rad naš namenski: prva ruka“.  Ova predstava, koja je nastala u produkciji Centra za kulturnu dekontaminaciju, se neprestano dopunjuje novim događajima. Dramaturškinja Jelena Mijović ocenjuje da je pomilovanje „bedan i osvetnički pokušaj da se još jednom povredi porodica koja se usudila da traži odgovornost za smrt svog sina i brata“.

Foto: Srđan Veljović

U „Namenskoj“ je od osnivanja do 2017. godine poginulo 32 radnika, među njima i dvadesetpetogodišnji Milomir Milivojević, čija se porodica godinama bori da se utvrdi odgovornost za njegovu smrt. Kada se činilo da je pravda makar donekle zadovoljena, nakon što je Apelacioni sud u Kragujevcu u maju 2025. godine pravosnažno osudio samo jednog i to nižeg rukovodioca zaduženog za bezbednost i zaštitu na radu Stojića na dve godine zatvora, umesto prvobitne tri Ministarstvo pravde je objavilo 3. novembra da je Stojić među osobama koje je Aleksandar Vučić pomilovao u septembru.

,,Porodica je, posle nesreće usled koje je stradao Milomir Milivojević, tražila odgovornost. Umesto nje probali su da ih kupe radnim mestima i novcem, a zatim su dobili osude, pretnje, laži, uvrede, tužbe i ciničnu rečenicu da im sin nije radio na manekenskoj pisti. Milivojeviće to nije obeshrabrilo i upustili su se u istrajnu, dugogodišnju borbu za odgovornost i pravdu. Znamo da je upravo jedna velika, studentska i građanska, borba za odgovornost i pravdu uspela da pobedi na izborima ovog pomilovača. A pravda osudom Stojića na dve godine robije ionako nije bila zadovoljena. Da jeste, možda ne bismo ni pravili predstavu o događaju u Namenskoj, ili bi ona bila sasvim drugačija ” istakla je Mijović.

Milovan Milivojević, otac poginulog radnika je tokom posete tadašnjeg predsednika u junu 2019. godine, tražio pomoć u utvrđivanju odgovornosti za smrt svog sina. Naveo je da je u toj fabrici baruta bilo „21 žrtva“. Aleksandar Vučić mu je odgovorio da ljudi tamo „ne rade kao na manekenskoj pisti, nego rade u fabrici baruta i oružja“, na šta je Milivojević uzvratio: „Pa predsedniče, za vreme rata ne pogine toliko.“

Foto: Srđan Veljović

Srbija u malom: 800 radnika uz direktora – prizor koji je obišao Srbiju

Prizor ispred nadležnog Osnovnog suda u Ivanjici 2019. godine, kada se oko 800 radnika fabrike „Milan Blagojević – Namenska“ okupilo da pruži podršku tadašnjem direktoru Radošu Milovanoviću, dok su članovi porodice poginulog radnika bili izloženi dobacivanjima, uvredama i psovkama, obišao je Srbiju. Glumica i članica Korektiva Jelena Stupljanin ističe da je upravo ta slika sve njih potresla i podstakla da se bave ovim slučajem i pretoče ga u dokumentarnu predstavu.

,,Nas je to kao ljude, a onda i kao pozorišne umetnike, navelo da sebi postavimo pitanje: ko su ovi ljudi, kao karakteri i likovi?“, kaže Stupljanin.

Tadašnji direktor fabrike Radoš Milovanović, kojem su radnici 2019. godine aplaudirali ispred suda u Ivanjici, preminuo je u aprilu 2022. godine, pre okončanja sudskog postupka, dok je drugi optuženi rukovodilac Vladimir Lončarević oslobođen.

Foto: Srđan Veljović

Predstavi je prethodilo više meseci istraživanja, tokom kojih su članovi Korektiva razgovarali sa porodicom Milivojević, proučavali dokumentaciju iz istrage i sudskog postupka, medijske tekstove i televizijske snimke. Istražujući šta je navelo radnike da stanu na stranu direktora, a ne porodice poginulog kolege, članovi Korektiva počeli su da istražuju i istoriju Lučana, fabrike i odnose moći u lokalnoj zajednici.

„Morali smo da se vratimo daleko u prošlost, na osnivanje te fabrike 1949. godine, koja je služila za samoodbranu tadašnje Jugoslavije, koja je izlazila iz Drugog svetskog rata.

Želeli smo da zađemo u to gde ti ljudi rade, gde ti ljudi žive, gde su se ti ljudi rodili. Taj primer svega što se desilo Milovanu i ljudi koji su bili protiv njega jesu na neki način Srbija u malom”, kaže Stupljanin.

Stupljanin ističe da su želeli da razumeju kako je moguće da u Lučanima čovek poput Milovana Milivojevića nakon smrti svog sina, godinama vodi borbu za pravdu, da se na presudu čeka toliko dugo, a da potom jedina pravosnažno osuđena osoba bude pomilovana odlukom bivšeg predsednika Srbije. Istovremeno, postavili su pitanje i kako je moguće da predstava koja govori o tome ne može da bude izvedena upravo u Lučanima, mestu u kojem se sve dogodilo.

„Rad, odnosno ‘Hleb naš nasušni’“

Lučani su mesto koje je izgrađeno zbog fabrike baruta, jer se kako objašnjava Stupljanin smatralo da je položaj među okolnim brdima pogodan za njenu izgradnju. U okviru fabrike danas su i Dom kulture, stadion i pekara, sva dešavanja i infrastruktura grada dodaje, vezani su za fabriku i deo su fabrike.

,,Najtužnije je da je većina Srbije u jednom trenutku na svojoj koži osetila ‘te i takve ljude’. Ovo je zaista jedan od najradikalnijih slučajeva, ali matrica po kojoj ljudi brane direktora i svoju platu, uprkos tome što je neko poginuo, dešavala se na raznim nivoima, u raznim situacijama, uključujući i nadstrešnicu, uključujući i razne druge smrti koje su se dešavale u Srbiji. Mi smo samo ukazali na jedan primer. Zato se naša predstava i zove „Rad naš namenski“. Simbolično smo to stavili, i iz toga bi moglo da se čuje i „Hleb naš nasušni“. Kada u nekom trenutku naučiš ljude da su posao, zarada i hleb najbitniji tebi i tvojoj porodici, onda i smrt nečijeg tuđeg deteta može da te dotakne samo dotle dok ne ugrožava tvoj hleb. U tome je cela tragedija ovih naših područja, odnosno toga zbog čega smo to doživeli, a u predstavi se govori zašto smo to dopustili“, kaže Stupljanin.

Stupljanin ističe da se radnička prava često ne poštuju, bilo zbog postupanja rukovodstva ili zato što sami radnici nisu znali da imaju svoja prava. Kao primer navodi Milovana Milivojevića, koji je umesto odgovora na zahteve za poštovanje zakonskih prava, dobio podsmeh, tužbe i okretanje lokalne zajednice protiv njega.

Foto: Srđan Veljović

Za dramaturškinju Jelenu Mijović, istraživanje nesreće i sudskog postupka je bilo emotivno teško, kao i  za članove kolektiva Korektiv, posebno nakon prvog susreta sa porodicom Milivojević u Lučanima.

,,Svi smo to vrlo emotivno doživljavali. Mi, po prirodi stvari živimo živote likova koje stvaramo, a kad su oni stvarni ljudi čiji život transponujemo u predstavu, onda su i preispitivanja da li imamo pravo i na koji način da se bavimo ovom temom bila veća. Susret sa porodicom doneo nam je osećanje da smo deo iste borbe i ohrabrio nas da nastavimo. A trenutak kada su oni prvi put izašli na scenu za nas je bio stisnuta ruka i zagrljaj ispred suda u Ivanjici, ispred koga nismo bili kada su tamo stajali sami. Njima je bilo teško, ali verujem da su osetili taj stisak ruke”, kaže Mijović.

Predstava je izvedena u nekoliko gradova Srbije, ali još uvek nije u Lučanima, gde se tragedija dogodila.

Stupljanin ističe da im je najveća želja, odnosno cilj da tu predstavu izvedu u Lučanima, ali da zbog svih okolnosti to nije bilo moguće tokom režima Aleksandra Vučića.

,,Predstava upravo govori o tome koje su sve poluge moći godinama korišćene u Lučanima. Ljudi nisu smeli ni da se jave Milovanu i njegovoj porodici na ulici, iz straha od reakcije rukovodstva fabrike ‘Namenska’, samo zato što se Milovan usudio da pokuša da izvojeva pravdu za smrt svog sina”, kaže ona.

Ivanjica pod kolektivnom traumom

Predstava „Rad naš namenski: prva ruka“ premijerno je izvedena 15. oktobra u Ivanjici, gde je 2019. godine održano prvo ročište u postupku zbog pogibije dvojice radnika fabrike „Namenska“. Stupljanin ističe da nije bila svesna koliku je kolektivnu traumu pretrpela Ivanjica kada su rukovodioci Namenske iz Lučana doveli oko 800 radnika da podrže direktora fabrike ispred suda. Navodi da su im mnogi građani rekli da tada nisu ni slutili da će se tako nešto dogoditi.

„Bilo je to zaista katarzično iskustvo, s jedne strane retraumatizujuće, a s druge strane možda završetak poglavlja u kojem su ti ljudi mislili da su išta skrivili, jer nisu. Oni su tada imali priliku da čuju celu priču, šta se zapravo desilo, i da se vide sa Milovanom i Nelom, da nekako isplaču suze koje su ih svih tih godina mučile, misleći da su mogli nešto da urade, ne shvatajući zapravo da je sve bila jedna sistemska represija“, kaže Stupljanin.

Foto: Srđan Veljović

Mijović dodaje da se ta slika ispred suda urezala u sećanje stanovnika Ivanjice i da je ono što se tamo dogodilo slika najvećeg poraza našeg društva i nas kao ljudi. Upravo zbog te poražavajuće slike predstava je premijerno izvedena u Ivanjici. Iste večeri odigrane su dve predstave, a bilo je suza i svedočenja o tom danu.

Stupljanin objašnjava da su se kao umetnički kolektiv prevashodno okupili sa željom da na pozorišnu scenu prenesu priče stvarnih ljudi koji žive oko nas i da pokažu koliko su te priče izuzetno važne da se čuju i vide u pozorištu.

,,Ustalilo se neko mišljenje, meni se čini, da odlazak u pozorište treba da nam donese neko olakšanje od svakodnevnih tegoba koje nas tište. Mi koji ne mislimo da je to samo i jedino istina, smo prevashodno tu da bismo pokazali prave, stvarne ljude. Važno mi je da publika ponese baš taj osećaj da pozorište može da pruži utehu, samo zato što se skupimo kao oko logorske vatre, pričajući priče koje su teške za pričanje. Ali za koje znamo da ćemo, kada ih odgledamo i svarimo, izaći bogatiji za jedno izuzetno važno iskustvo”, kaže Stupljanin.

Publika im je potvrdila da su imali pravo kada su to mislili, jer je bila željna da se poveže sa baš ovakvom pričom.

Pozorište kao zrno utehe

Za nekoga ko je poginuo u okolnostima u kojima je stradao Milovanov sin nema te vrste pravde, ali članovi Korektiva, kroz upoznavanje sa onim što se dogodilo i međusobno učenje, možda mogu doprineti tome da se ovako nešto nikada više ne ponovi.

,,Mi smo sve vreme zaista želeli da kao umetnici budemo tu za tu porodicu i tog čoveka, jer smo smatrali da imamo dovoljno pozorišnih i umetničkih sredstava da možemo da budemo zajednica Milovanova, Nelina i Mirjanina i cele njihove porodice, koju oni do sada nisu imali. Verujemo da zajednica može, ako ništa drugo da donese ako ne pravdu, onda zrno utehe”, kaže glumica Jelena Stupljanin.

Milovan Milivojević godinama pokušava da dobije dozvolu da na mestu pogibije svog sina u fabrici „Namenska“ postavi spomen-ploču, koju je spreman sam da finansira. Međutim, dozvolu još uvek nije dobio.

Foto: Srđan Veljović

Empatija se uči i razvija, baš kao i solidarnost. A pozorište komunicira sa publikom, razmenjuje emocije i ume da bude stvarnije i istinskije od života.
,,Razlog zbog kog smo se mi okupili kao Korektiv jeste potreba da se bavimo temama koje nas se tiču i koje su za nas same, kao i za društvo u kome živimo, bolne ali važne. Imali smo osećaj da većina institucionalnih pozorišta okreće glavu od teških tema, beži od neprijatnosti i polemike, nudi i sebi i publici zabavan sadržaj kao beg od stvarnosti. Mi smo odlučili da ne okrećemo glavu. I, to je tada bilo jedino moguće u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD)”, kaže Mijović.

Predstava takođe povezuje konkretnu sudbinu i stradanje radnika sa apstraktnim žrtvama upotrebe baruta koji fabrika proizvodi.

,,Ono što je u prvom slučaju nesreća u drugom je svrha. Fabrika, osnovana 1949. kao odbrambena industrija SFRJ posle II svetskog rata, danas svojom municijom učestvuje u ratovima širom sveta. U trenutku kada se kod nas otvara Elbit fabrika dronova namenjenih eliminisanju živih ciljeva važno je da osvestimo u čemu učestvujemo”, kaže Mijović.

Foto: Srđan Veljović

Mijović dodaje da im je važno da nastave da izvode predstavu širom Srbije, u svim mestima do kojih mogu da stignu, jer im je potrebno povezivanje sa ljudima, a veruju da je i ljudima potrebno pozorište.

Naredna dva izvođenja najavljena su u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) u Beogradu, za 21. i 26. novembar.