Šetnja kroz feminističku prošlost u Beogradu sa Dunjom Karanović

Piše: Danica Đokić

Jugoslovenski feminizam razvija se od sedamdesetih godina 20. veka i od tada žene ostavljaju tragove svoje borbe u parkovima, na ulicama i trgovima Beograda. Priče o onima koje stoje iza feminističkog pokreta i koje su kreirale društveni, politički i umetnički pejzaž glavnog grada, ipak, ne čine veliki deo kolektivnog sećanja.

Neke ulice u Beogradu nose nazive po ženama značajnim za istoriju, ali su te ulice ili jako male ili na periferiji grada: Ulica Žarane Papić, na primer, nalazi se u Sremčici, dok je Ulica Jelisavete Načić duga svega 200 metara.

S ciljem da sačini alternativnu mapu grada, koja imenuje i podseća na sve one žene koje su se, šetajući beogradskim ulicama, zalagale za mir i rodnu jednakost, novinarka i umetnica Dunja Karanović osmislila je i realizuje feminističku pešačku turu po glavnom gradu.

„Bio mi je veoma zanimljiv proces ’mapiranja’ mesta važnih za ženski pokret, jer ženska istorija ili ženska strana Beograda podrazumeva ne toliko gledanje šta postoji u javnom prostoru već – šta nedostaje”, kaže Dunja za Tampon zonu.

Foto: WCSCD

Značaj ženskog antiratnog aktivizma nevidljiv na mapi

Nit feminističkog aktivizma, koja se razvijala od sedamdesetih godina, naglo su prekinuli ratovi u poslednjoj deceniji 20. veka.

„Sa usponom nacionalizma došlo je do retradicionalizacije rodnih uloga, koja se može videti kroz to koja imena i ličnosti su zastupljene u javnom prostoru, kome se dižu spomenici, kako se menjaju imena ulica i trgova…”

Tako javni prostori i njihova imena „svedoče o jednostranom razumevanju istorije u kojoj glavnu ulogu igraju nasilje i represija”.

Dunja kaže da je svega pet odsto ulica nazvano po ženama, i to najčešće mitologiziranim majkama i ratnicama čija imena nose konotaciju domovine, a lik i lični izbori ostaju u senci metafore.

S druge strane, mesta koja su od izuzetne važnosti za istoriju ženskog mirovnog pokreta devedesetih godina nisu ni na koji način obeležena:

„Jedini način na koji možemo da saznamo gde su se antiratne intervencije i protesti dešavali jeste kroz priče i svedočanstva aktivistkinja koje su bile tamo.”

Ženska mapa Beograda

Polazna tačka feminističkog pokreta u Beogradu jeste Studentski kulturni centar (SKC), u kom je 1978. godine organizovana feministička konferencija „Drug-ca žena”, prvi susret tog tipa u istočnoj Evropi.

„Od nje je krenulo ozbiljnije feminističko organizovanje i promišljanje ženskih prava u kontekstu socijalizma, ali i umrežavanje sa feminističkim aktivistkinjama sa zapada”, kaže Dunja i dodaje:

„Ispred SKC-a organizovani su i prvi protesti Žena u crnom i drugih antiratnih pokreta 1991. godine. Mirovni protesti, šetnje i umetničke intervencije organizovani su kod Pionirskog parka, Skupštine, i Trga republike.”

Sve to je važno jer se ceo feministički pokret tokom devedesetih na neki način ‘prelio’ u antiratni pokret, solidarnost sa ženama u Bosni i na Kosovu, i pomoć mladima koji su se opirali mobilizaciji, objašnjava naša sagovornica.

U Pionirskom parku je i spomenik posvećen Nadeždi Petrović, a u blizini su i Ulica majke Jevrosime i OŠ „Drinka Pavlović”, koje Dunja izdvaja kao zanimljive primere jer „na osnovu njih možemo razmišljati o tome koje žene i zašto dobijaju prostor na javnim mestima i u školskim udžbenicima”.

Drinka Pavlović (foto: Dea Džanković)

Drinka Pavlović bila je učesnica u NOB-u i narodna heroina, a Nadeždu pamtimo po učešću u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, a manje kao istaknutu slikarku i intelektualku. Majka Jevrosima, s druge strane, dobila je ulicu, ali ne i prezime, iako je bila istorijska ličnost – ističe Dunja.

„Žene koje su ‘istaknute’ u našem kolektivnom sećanju tu su kao metafore za nacionalni ponos, vernost i požrtvovanost, majčinstvo, a imena žena koja imaju konotaciju otpora i borbe za ravnopravnost se pojavljuju na marginama – grafitima, uličnoj umetnosti i kulturi sećanja feminističkih organizacija.”

Kome su namenjene pešačke ture?

Dosad su organizovane dve feminističke pešačke ture, a treća – pred letnju pauzu – najavljena je za subotu 25. maj.

Šetnje su organizovane na engleskom jeziku, tako da su prevashodno za ljude koji nisu iz Srbije, bilo da u Beogradu žive već neko vreme bilo da su tu samo u poseti. Mogu biti zanimljive bilo kome ko može da prati priču na engleskom, jer pružaju jedinstven pogled na grad iz perspektive umetnika i umetnica – kaže Dunja.

Ona dodaje da su na prvoj turi bile (samo) žene i devojke iz Nemačke, Rusije, Belorusije, Španije, Francuske. Iz razgovora sa njima stiče utisak da je u većini gradova akcenat na muškim „herojima” i vođama iz prošlosti, dok su žene daleko manje zastupljene u javnom prostoru.

„S druge strane, razgovor sa učesnicama iz Rusije mi je bio jako potresan, jer su stvari koje su se našim aktivistkinjama i građanima/kama dešavale devedesetih, tamo i dalje realnost. Ženska prava uvek prva stradaju u ratu bez obzira na vremenski period i kulturni kontekst, i baš je zato važno da negujemo kulturu sećanja”, zaključuje Dunja.

Više informacija o šetnji ovde.

Nastanak ideje o feminističkoj pešakoj turi

Dunja objašnjava da je ideja za pešačke ture po Beogradu potekla od kustoskinje Biljane Ćirić, osnivačice platforme What Could/Should Curating Do (Šta kustos može/treba da uradi), koja je koncipirala projekat „Hodom ka saznanju” kao šetnje koje vode umetnici/e, kustoski/kinje, i kulturni radnici/e kako bi umetnička praksa izašla iz okvira zatvorenih institucija, muzeja i galerija.

Šetnje su počele u martui svake subote se organizuje po jedna iz različitih pravaca istraživanja onih koji ih vode.

Ideja za šetnje, dodaje Dunja, inspirisana je razmišljanjem feminističke teoretičarke Done Haravej da lične perspektive mogu da nam daju jasniju sliku o nekom fenomenu, ili, recimo, gradu u kome živimo, nego zvanični narativi.

„Moja praksa i interesovanja u vezi su sa feminističkom istorijom umetnosti i ženskim aktivizmom, tako da sam svoju šetnju koncipirala kao uvid u feminističku prošlost Beograda. Rebeka Solnit u svom eseju ‘Grad žena’ govori o tome kako se rodne uloge očitavaju u politikama imenovanja ulica, postavljanja spomenika, i organizovanja javnih prostora u Njujorku. U Beogradu je situacija slična, ali je takođe uvezana sa ratovima devedesetih i usponom nacionalizma.”

Tampon zona o istoriji feminističkog pokreta u Srbiji

– O 30 godina rada Autonomnog ženskog centra, izazovima, anegdotama i uspesima ove organizacije, u decembru 2023, za Tampon zonu govorile su Bobana Macanović i Dragana Vujinović. Tekst možete pronaći ovde.

– Osmomartovski serijal videa iz 2023. o našim prethodnicama, njihovoj borbi i osvajanju prava možete pronaći ovde.

– U Tampon zoni gostovala je i Lepa Mlađenović, feministkinja, antiratna i lezbejska aktivistkinja i jedna od pokretačica drugog talasa feminizma u Srbiji.