Tamara i Tara za istoriju u Kanu: Dve srpske rediteljke u zvaničnom programu festivala

Kratki filmovi „Niko ništa nije rekao“ rediteljke Tamare Todorović i „Preko praga“ rediteljke Tare Gajović selektovani su za zvanične takmičarske programe 79. izdanja Filmskog festivala u Kanu koji je počeo i traje do 23. maja.

Film „Niko ništa nije rekao“, nastao u koprodukciji Srbije (Naked), Francuske, Slovenije i Hrvatske, prati Katarinu čiju svakodnevicu prekida poziv koji je suočava sa posledicama naizgled bezazlene igre njene ćerke. „Preko praga“ je diplomski film Tare Gajović, realizovan u produkciji Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu pod mentorstvom Srdana Golubovića. Film prati dvoje tinejdžera koji, nakon saznanja da očekuju dete, pokušavaju da pobegnu od društvenih i porodičnih pritisaka tokom dana svog venčanja.

U programu La Cinef, od 19 selektovanih filmova, 12 potpisuju rediteljke, a 7 reditelji. U zvaničnom takmičarskom programu kratkog filma selekcija je ove godine u potpunosti izbalansirana, sa po 5 ženskih i 5 muških autora i autorki.

Razgovarale smo sa ove dve talentovane reditljke o filmovima, ali i o tome šta im prikazivanje u Kanu predstavlja.

Ove godine vaši filmovi dolaze u Kan u trenutku kada se sve više govori o položaju rediteljki u regionu. Kako vi danas vidite prostor koji mlade autorke imaju u Srbiji i regionu – da li se on zaista otvara ili su prepreke i dalje suštinski iste?

Tamara: Ove godine autorke iz Srbije prvi put učestvuju na Kanskom festivalu i to je zaista velika stvar, ne samo za nas lično već i za domaću kinematografiju. Ipak, teško mi je da govorim o položaju rediteljki odvojeno od opšte situacije u kojoj danas nastaju filmovi kod nas. Svi mladi autori trenutno rade u prilično zahtevnim i nesigurnim uslovima, pa su i prepreke sa kojima se susrećemo iste. Naravno, važno je što se prostor za autorke sve više vidi i prepoznaje, ali mislim da nas, nažalost, još uvek mnogo više određuju uslovi rada, mogućnosti za finansiranje i podrška mladim autorima.

Tara: Mislim da se prostor za autorke danas jeste otvorio više nego ranije, makar u smislu vidljivosti i mogućnosti da se ženski glasovi glasnije čuju. Važno je i to što danas postoje i stvaraju rediteljke koje svojim radom prave kontinuitet i pokazuju da autorstvo iz ženske perspektive nije izuzetak, već deo savremene kinematografije. Ipak, prepreke nisu potpuno nestale samo su postale suptilnije. I dalje žene moraju da se dokazuju kao autorke, naročito kada prave intimne ili lične filmove, koji se često pogrešno doživljavaju kao manje univerzalne. U regionu se mnogo toga menja, ali mi se čini da je i dalje potrebno dosta upornosti da bi autorka sačuvala sopstveni glas i način rada. Verujem da se sa novim generacijama odnos prema polu, pozicija moći i ispitivanje autoriteta menjanju.

Odlazak u Kan za mnoge autore znači svojevrsnu potvrdu da je njihov glas prešao granice lokalnog konteksta. Da li za vas ovo donosi pre svega osećaj slobode i podsticaj za dalje stvaranje, ili sa sobom nosi i novu vrstu pritiska i očekivanja?

Tara: Naravno da predstavlja podsticaj. Posebno mi je važno da je motiv iz kog je film nastao krenuo iz moje lične priče, iz nečega što pripada mom mikrokosmosu, a da sada očigledno može da komunicira i sa ljudima kojima taj svet uopšte nije deo njihovog iskustva i na neki način postaje univerzalan. Mislim da je to možda i najlepši trenutak za autora, kada nešto vrlo intimno počne da živi izvan sopstvenog konteksta na način koji niste mogli unapred da predvidite. Što se pritiska tiče, mislim da očekivanja uglavnom sami sebi namećemo, ona su prisutna i tokom ranijih faza stvaranja. Trenutno sam na master studijama u klasi Stefana Arsenijevića i radim na svom završnom filmu “U mom srcu raste kopriva”, pa mi je ceo ovaj festivalski i profesionalni kontekst još uvek nov i pomalo nepoznat i imam osećaj da tek pokušavam sama da ga spoznam.

Fotografija iz filma „Niko ništa nije rekao“

Tamara: Ovakav uspeh na samom početku sigurno sa sobom nosi i određenu vrstu pritiska, jer odjednom postajete mnogo vidljiviji i prirodno je da se pojave neka nova očekivanja. Ipak, više od svega se nadam da će mi ovo otvoriti prostor za nove prilike i nove filmove, jer mi je najveći strah zapravo, da se sve završi samo na ovom trenutku. Ovaj film je nastao iz moje lične potrebe da preispitam da li uopšte želim da se bavim ovim poslom. Tokom rada na njemu shvatila sam da želim i da proces stvaranja filma može da bude lep, a uspeh ovog filma je definitivno potvrda tog osećaja i podsticaj za dalji rad.

Vaši filmovi polaze od intimnih, ličnih situacija, ali se kroz njih otvaraju šire teme porodice, tela, bliskosti i društvenih pritisaka. Koliko vam je važno da upravo emocija i svakodnevica budu prostor kroz koji film postaje društveno relevantan, umesto eksplicitne poruke?

Tamara: Žensko iskustvo u različitim periodima života je nešto što me inspiriše još od fakulteta. Uvek sam u svojim filmovima polazila od sebe i pokušavala kroz film da rešim neke svoje lične dileme, pa tako i u ovom filmu. Film “Niko ništa nije rekao” je film u kome sam kroz jednu situaciju koja je mogla da se desi bilo kome i bilo gde želela da preispitam kakav efekat pritisci društva imaju na žene, koja su to očekivanja od majki, a koja od ćerki i kakve su posledice svega onoga što smo od malena učile da ne izgovorimo. Za mene je jako važno da film predstavlja siguran prostor za preispitivanje emocija i svakodnevice. Smatram da moj film ima poruku, ali svakako ne eksplicitnu, jer mislim da je ključ u tome da možemo da se poistovetimo sa junacima i na taj način podstaknemo promene unutar sebe.

Tara: Mnogo mi je bliže da kroz film pratim emociju, kretanje ili neki odnos nego da polazim od ideje, šta film treba ili mora da kaže. Ideja se kod mene uglavnom pojavi kasnije, i to zavisi od filma do filma. Najčešće, kada počnem da razmišljam o filmu, polazim od neke slike koja mi se ponavlja u glavi, nekog sećanja ili lokacije koja mi je važna. U mom filmu “Preko praga”, društveni kontekst je zapravo prilično dominantan, jer je on i pokretač cele radnje, ali se i on kod mene razvija kroz intimne situacije i odnose, a ne kao nešto što je unapred definisano ili objašnjeno. Imam osećaj da se društveni pritisci svakako pojave unutar tih malih, svakodnevnih trenutaka kroz način na koji ljudi komuniciraju, kroz tišine i odnose. Zanimaju me upravo ti sitni trenuci u kojima nešto počinje da puca ili da se otkriva. Film je za mene prostor posmatranja i suočavanja.

Postoje li rediteljke ili autorke koje su vas oblikovale – ne samo u estetskom smislu, već kroz ideju da je moguće praviti film iz lične, ženske perspektive i zadržati autorstvo u tom glasu?

Tara: Postoji mnoštvo raznih uticaja, pogotovo da film ne mora da počiva na klasičnoj naraciji, već na osećaju, kretanju i atmosferi. Agnès Varda mi je važna zbog slobode i načina na koji pristupa stvarnosti, ljudima i svakodnevici, i kako iz toga gradi vrlo ličan, a opet otvoren filmski svet. Chantal Akerman mi je važna zbog načina na koji prostor, tišina i svakodnevne radnje postaju nosioci emocije i značenja, bez potrebe za objašnjenjem. Claire Denis mi je važna zbog načina na koji emocija i fizičnost postoje zajedno. Andrea Arnold, čije sam filmove prvi put gledala na fakultetu i zaličio mi je na moj svet. Posebno bih izdvojila Lynne Ramsay i njen film Small Deaths, koji mi je lično otvorio potpuno novo razumevanje kratkog filma i načina na koji jedna ideja može da se prenese kroz ceo film.

Fotografija iz filma „Preko praga“

Tamara: Ja sam neko ko nema spisak omiljenih autora, ali imam ogromnu listu omiljenih filmova i na toj listi se mogu naći filmovi u kojima postoje odlično napisani ženski likovi, bez obzira na to da li je autor filma muškarac ili žena. Naravno da iskustvo iz kog autor govori utiče na film, ali mislim da je najvažnije da glas bude autentičan. Ne bih mogla da izdvojim konkretne autorke koje su me oblikovale, ali mogu da kažem da me danas najviše inspirišu autorke koje me okružuju. U uslovima u kojima se kod nas filmovi stvaraju, već i doći do prilike je veliki izazov, a onda je potrebno imati snage i hrabrosti da tu priliku zaista iskoristiš. Upravo zbog toga mi je inspirativno kada vidim žene koje uprkos svemu nastavljaju da stvaraju i ostaju dosledne svom glasu.

Ko su žene na koje ste se najviše oslanjale u stvaranju vaših filmova?

Tamara: Žene u mom životu igraju velike uloge, ja sam uvek bila okružena ženama, kako u porodici, tako u društvu, pa sada i u poslu. Uvek izdvajam producentkinju Čarnu Vučinić, zato što je ona neko ko je sa mnom u ovom projektu od samog početka i kao prijateljica i kao saradnica, ona je neko ko mi je prvi put u poslu pružio neverovatnu podršku, poverenje i zaštitu kada je to bilo potrebno. Čarna i ja smo tokom rada na ovom filmu okupile ekipu koju čine uglavnom žene, uz nekoliko predivnih muških saradnika direktora fotografije, kostimografa, snimatelja, dizajnera zvuka i dva glumca, ali žene kojima sam ja bila okružena od ideje do realizacije ovog filma su predivne, talentovane, ambiciozne stručnjakinje u svom poslu i svaka od njih je u ovaj projekat unela sebe koliko i ja.

Tara: Najpre bih krenula od svoje porodice, pre svega od baka, Mine i Zlate koje su na mojim studentskim setovima radile gotovo sve uključujući i glumu, kad je to bilo potrebno. I od majke, Danice čija podrška nije bila samo emotivna, već i većini slučajeva konkretna od pomoći oko seta do ogromnog strpljenja, naročito u situacijama kada u kući odjednom spava petnaest ljudi i sve se pretvara u filmski set. Neda Živanović, montažerka, sa kojim radim od svog prvog studentskog filma. Zapravo smo se dosta mučili u montaži mog diplomskog filma, ali nismo bile spremne da odustanemo. Mnogo sam zahvalna i mojim najbližim saradnicama na setu “Preko praga”: Nadja Stanišić kao direktorka fotografije, Smiljka Babić i Jelena Stanišić kostimografkinje, Katarina Milenkovića šminka, Vanja Matašarević scenografkinja, divne žene sa kojima sam, u nekim slučajevima, prvi put radila, i sa kojima se vrlo brzo uspostavio poverljiv i lak radni jezik. I naravno, moja mlada glumica Zoja Klinko, sa kojom je proces bio vrlo otvoren i intuitivan. U širem smislu, kroz rad se pojavljuju i različite autorke i saradnice koje su ostavile trag na moj način razmišljanja o filmu. Tamaru Todorović sam upoznala prilikom rada na kastingu “Važne stvari”, čiji je proces bio intenzivan i meni važan. Jelena Petković, sa kojom sam radila zajedno na kastingu. Trenutno radim i kasting sa Minom Đukić na njenom dugometražnom filmu, i to mi je bitno iskustvo jer je uvek divno kada sa nekim deliš sličan filmski jezik koji se često više zasniva na impresijama.

I volela bih posebno da se zahavalim Udruženju žena Barajevo, koje su u velikom broju došle da podrže naše snimanje!

Hvala na razgovoru i srećno u Kanu!