Dženeta Agović: Impuls promena iz Tutina

Autorka: Elena Premate

„…ta slika, kada se žene okupe, taj pancir, ta moć…“

Opština Tutin se nalazi u Sandžaku, u jugozapadnoj Srbiji, na granici sa Crnom Gorom i broji oko 33 i po hiljade stanovnika. Pored grada Tutina, Opštini pripadaju i 93 okolna sela. Nalazi se na više od 1000 metara nadmorske visine. Ovi podaci nam jasno ukazuju da je Tutin, zbog geografskih činilaca, ali i infrastrukturnih zanemarivanja, zatvorena zajednica. Kako se u takvim mestima dešavaju promene?

Dovoljna je jedna odlučna žena, jedan impuls.

Dženetu Agović sam upoznala 2023. godine na promociji knjige o navigaciji kroz zdravstveni sistem u Srbiji. Bila je jedna od govornica. Sećam se da sam imala utisak da bira reči a nakon ovog intervjua sam shvatila da joj je bilo teško da sažme preko dvadeset godina rada i iskustva jer za nju aktivizam nije posao, već život. Njene reči koje sam zapisivala, a koje sada čitate, prevazilaze okvire jezika. Plakale smo, pitale smo jedna drugu da li nam je potrebna pauza jer je na momente bilo previše emotivno i teško, podelile smo trenutke tišine. Ovo je priča o Dženeti, o njenoj odlučnosti, hrabrosti, bezobalnoj toplini i o snazi ženskog udruživanja i podrške. Ona govori iz duše i na tome joj beskrajno hvala.

Dženeta Agović je zdravstvena radnica, feministička i mirovna aktivistkinja iz Tutina, sredine u kojoj dominacija konzervativnih, patrijarhalnih normi i rastući verski fundamentalizam ozbiljno ugrožavaju prava žena, posebno u oblastima reproduktivnog zdravlja, pristupa obrazovanju, zapošljavanju i adekvatnoj zdravstvenoj zaštiti.

Početkom 2000. godine, Dženeta Agović osnovala je udruženje ‘Impuls’, koje se zalaže za prava žena i drugih marginalizovanih grupa. Ovo je čin nepristajanja, otpor patrijarhatu i ratu, inspirisan radom Žena u crnom koje su, putujući Srbijom i pronoseći feminističke-antimilitarističke politike u svojim mirovnim radionicama, došle u Novi Pazar gde ih je Dženeta prvi put susrela.

Kada nam neko jasno objasni složenu, nepravednu i opasnu situaciju u kojoj se nalazimo kao žene, teško je da razlučimo osećanja: tu su bes, tuga, strah, šok, prkos, ljubav…Šta se u vama desilo kada ste došli kući, kako se se pojavio taj impuls da delate?

Već na toj prvoj radionici sam se prepoznala, to su moje vrednosti, te žene su me prigrlile i ja njih, shvatila sam da su imenovale sve ono što sam osećala čitav život: solidarnost, ženska podrška, jednakost… Bez Žena u crnom ja ne bih bila ovo što jesam. Sećam se da kada sam prvi put čula da se zovu Žene u crnom, osetila sam strah od tog imena. Mi nismo u Tutinu ništa znali o organizacijama, ljudima i ženama koji su se borili za prava i pravdu. ŽuC je tražio neku aktivistkinju iz Tutina da učestvuje na radionci u Novom Pazaru, to je bilo početkom 2000. Nevzeta Josifović, aktivistkinja ŽUC-a, je poznavala moju tetku i ona me je kontaktirala. Ajsala, koja je dan danas u Impulsu i ja smo otišle. Ta tri dana smo živele slobodu koja nam je sve vreme bila potrebna. Nismo nikoga poznavale, tu smo upoznale Aidu Ćorović, Zibiju Dervišhalidović koje su bile ključne za naš aktivizam u zajednici. Vodile su radionice „Žene i moć“ u Prijepolju i pozvale me da krenem. Bila sam očarana njima, koliko znaju, kako su pametne. Mi u Tutinu nismo znali ništa, odsečeni od sveta, od informacija.  Onda me je zvala Staša Zajović da dođem na neku evaluaciju u Kragujevac. Nakon toga je usledio poziv za Beograd. Najmanje osam sati mi je trebao do Beograda ali ja sam samo znala da moram da idem, iz potrebe kojoj nisam mogla da odolim. Kažem ja Ajseli, hajde da napravimo mi organizaciju, nije nam bilo svejedno. Nismo znale u šta se upuštamo.

Nismo tada razumele koliko smo bile hrabre. 

Početak Impulsa je bio o antifašizmu, mirovnom aktivizmu, ljudskim pravima dolazili su profesori sa fakulteta, neka velika imena…u Tutin koji je oduvek bio odsečen od sveta, nije imalo interneta. Za našu sredinu je bilo mnogo značajno da se čuju ti glasovi. Rodni aspekt je uvek bio prisutan ali smo se tek kasnije profilisale za rodno zasnovano partersko nasilje.

Organizacija Impuls je počela sa radom nakon pada režima Slobodana Miloševića. Na krilima te političke pobede, ali i na plećima ženskog antiratnog i mirovnog aktivizma, društvo je bilo spremno da se udalji od nacionalističkih i teško patrijarhalnih okvira. Priča o pravima žena je dobila svoje mesto na javnopolitičkoj sceni. Dženeta je prepoznala trenutak i počela da povezuje zajednicu i institucije oko teme rodno zasnovanog nasilja. Za svoj rad u sferi zalaganja u rešavanju kompleksnih izazova u oblasti ljudske bezbednosti na lokalnom nivou je 2017. godine dobila nagradu OEBS-a “Ličnost godine”.

Vaš rad na edukaciji o rodno zasnovanom partnerskom nasilju u Tutinu i okolnim selima je vrlo brzo pokazao rezultate jer su žene počele da zovu policiju i prijavljuju nasilje u porodici. To se nikada ranije nije dešavalo. Pre toga ste organizovali program podrške ženama sa iskustvom nasilja. Kako je izgledala ta prva edukacija u selu i kako su se žene oslobađale da slušaju o ovoj temi i posle, govore i pobune se?

Upoznajem Lepu Mlađenović na žurci u ŽUC-u, pa Autonomni ženski centar šalje pozive za seminare, Slavica Stojanović shvata koliko je teško u Tutinu, pomaže nam oko pisanja projekta, Upoznajem fantastičnu Ljerku Mezga Ćurčin koja me je naučula šta znače feminističko prijateljstvo i solidarnost. Uz njih počinjem da saznajem o rodno zasnovanom partnerskom nasilju. ŽuC je često organizovao svoje radionice kod nas. Žene su bile željne nečeg novog, nikada nam nije bio problem da organizujemo žene. U to vreme samih početaka, imale smo podršku zajednice. Počele smo da radimo sa institucijama, imale smo kontinuiranu podršku OEBS-a i etablirale smo se kao značajna organizacija.

Prvi put žene u selima 2010. godine čuju da imaju pravo da prijave nasilje…prvi put.

Prve prijave su stigle iz sela, devet prijava, kako nam je rekao inspektor policije koji se nama išao na radionice, a iz Tutina ni jedna.

Sa ovom temom upoznajete i mlade. Vaše udruženje radi već 25 godina i možete da procenite da li su danas mladi ljudi u Tutinu nosioci promene tj da li je kod njih otpor prema pravima žena oslabio.

Mladi ljudi su tada, na početku, rad Impulsa prisvojili kao svoj, ne kao da rade nešto za mene, nego za sebe. Kada se sretnemo danas kažu mi koliko im je značilo sve što su naučili u Impulsu i koliko ih je to promenilo. Danas je, u našoj sredini, mnogo teško zaiteresovati mlade za ove teme kojima se bavimo, jer su izloženi raznim političkim i verskim uticajima i podelama. Teme kojima se bavimo više nisu dobrodošle u javnom diskursu..

Nije prošlo dugo od prvih demokratskih izbora u Srbiji a neokonzervatizam i neoliberalne politike su ženska i tela marginalizovanih grupa opet pretvorila, kako je to Frasoaz Veršez rekla, u tela pogodna za žrtvovanje.

Sada je dobar trenutak da docrtamo par detalja na ovu sliku. Nije čudno da su žene u Tutinu, a naročito u okolnim selima često imale problem sa neoverenim zdravstvenim knjižicama zbog neplaćenih poreza muževa, svekrova itd. I danas imaju otežan pristup zdravstvenoj zaštiti jer su seoske ambulante mahom zatvorene. Nemaju zaposlenje niti finansijska sredstva iz drugih izvora, nemaju prevoz do lekara. Žena je  potpuno nemoćna, nema ništa na svoje ime. To nije samo ekonomska zavisnost već potpuno poništenje. O reproduktivnom zdravlju se ne govori.

Kako ste probili ove barijere i na koji način organizujete zdravstvenu pomoć i negu za žene bez zdravstvene knjižice? Koliko je česta prerana smrt žena zbog ovih problema?

Tražile smo alternativna rešenja, razvile smo mrežu podrške u Domu zdravlja. Žena kojoj treba pomoć ide na primer na ginekologiju i mi joj organizujemo pregled bez obzira što nema knjižicu. Za žene žrtve nasilja smo izdejstovale da se oslobode plaćanja lekarskog uverenja i da mogu da se jave bez knjižice. Ako se dobro sećam, prošle godine se trudna žena žalila na bolove, nisu je na vreme doveli do lekara i ona je preminula. Žene ne obraćaju pažnju na svoje zdravlje, nemaju mogućnost.

U zatvorenim sredinama gde radikalne verske tendencije dodatno ograničavaju prava žena i stavljaju odlučivanje o svim aspektima njihovih života u ruke muškaraca, jasno je da će otpor ka „rušiteljkama“ tradicije biti jak. Organizacija Impuls od 2013. godine organizuje Festival ženskog prijateljstva koji od tad posećuju žene iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Heregovine, Makedonije i sa Kosova.  Na festivalu 2019. godine, neko je primetio zastavu duginih boja i cela organizacija je prokazana kao LGBT pokret. Odmah im je otkazana svečena večera u restoranu. Pokrenut je sudski proces i presuda je potvrdila da se radilo o diskriminaciji na osnovu pretpostavljene seksualne pripadnosti. To je bila prva presuda tog tipa u Srbiji.

U jednom strogom okruženju, u delu zemlje do koga je teško stići, vi organizujete regionalni Festival ženskog prijateljstva! Koliko je ova manifestacija doprinela da se olabave stege i da li su glasniji oni koji misle da je festival koristan ili oni koji bi najviše voleli da ostane status quo?

Prvi festival je nastao u okviru projekta koji smo radili u saradnji sa fondacijom Kvinna Till Kvinna. Već sam išla na Pičvajz, na BeFem…maštala sam o festivalu u Tutinu ali Tutin nije imao infrastrukturu da podrži jedan takav festival. Tu sam rekla da ne treba da uvažimo realnost, da treba da mislimo nemoguće, da nađemo način. Mi smo radile sve, od čišćenja do osmišljavanja progrma. Taj prvi festival je bio divan. Smeštale smo žene i po kućama da spavaju. Uzela sam ključeve od soba motela, otela ih od vlasnika, da bih bila sigurna da će žene imati smeštaj. Čistile smo salu Doma kulture, iznosile smo šut iz Kuće mira, jer su je tada renovirali. Čistile smo apartmane, navlačile posteljine. Jelena Višnjić i Milica Batričević su bile velika snaga i podrška. Nismo znale kako se pravi program festivala pa smo zvale naše drugarice da ih pitamo, pa je svaka predlagala teme i to više nije bio festival Impulsa nego svake žene koja je sebe utkala u njega. Ideja mi je bila da budemo talas koji će da inspiriše žene iz drugih mesta da se organizuju. Tako su se organizovale na primer žene iz Konjica.

Nakon napada 2019. se i u meni promenilo nešto, onda je došao Covid, 2020. sam živela u Novom Sadu. Trebao mi je otklon od toga. Onda su se žene okupile u sudnici, ta slika, kada se žene okupe, taj pancir, ta moć… Zastupao nas je Aleksandar Olenik. Civil Right Defenders su nas podržali sredstvima, jer je trebalo da se plaća prevoz i smeštaj. Žene iz drugih gradova su učestvovale u tužbi. Zvala sam Gorana Miletića i on je obećao da će da posreduje da nam se odobre sredstva.

Posle tog suđenja smo se vratile još žešće, sa ozbiljnijim temama, sazrele smo i mi. Nakon tog napada, zajednica nas nije podržala. Na poslu je bio otklon od mene, ali ja nisam deo mahalskih priča, čvrsto stojim iza toga da radim dobru i pravu stvar.

Prošle godine na Festivalu, zajednica nas je podržala. Direktor škole nam je dao ključeve, počastvovan je bio da može da doprinese. Stvari se jesu promenile.

Kao feminističko udruženje, bavite se i pravima LGBT populacije.

Prvi put sam preko Žena u crnom stupila u kontakt sa osobama različitih identiteta. U mojoj porodici ima različitih nacionalnih identiteta tako da sam sa različitosti rasla. Devedesete nisu promenile moj način života. Dobrosusedski odnosi su opstali uprkos nacionalizmu i ratovima. Mi smo rasli zajedno. Ja sam dobar deo detinjstva i devojaštva provela u Beogradu kod tetke.

Boban Stojanović, koga sam upoznala u ŽuC-u mi je ispričao svoju priču, posle sam upoznala lezbejke. Oni su svi deo mog identiteta, hranilo mi je dušu to što su svi različiti a svi jedniki. Oni su u sebi verovatno tiho patili. Osećala sam ih svojima. Dolazili kod mene, imali smo radionice, film o prvom Prajdu u Beogradu  2001. godine kada je došlo do brutalnog prebijanja smo koristili na tim radionicama. Hteli smo da pokažemo ljudima da je problem prava LGBT zajednice problem svih nas.

I u Opštini Tutin iza margine strpljivo stoje izbeglice. Od 2014. godine ste sprovodili aktvnosti u izbegličkom kampu. Položaj žena je tu veoma složen i rad sa njima zahteva posebnu senzibilisanost. Na koje načine ste im pomagali i ohrabrivali? Da li ste imali slučaj žena izbeglica bez papira?

Kada su izbeglice krenule da dolaze, niko nije bio spreman na njih. Nisu blagonaklono gledali na njih iako su to bili muslimani iz Avganistana, Eritreje, Pakistana. Narativ je bio kao i u ostatku Srbije. Sećam se, na vratima Doma zdravlja sam upoznala bračni par iz Eritreje, stopala im promrzla, januar mesec, petak, i tražili su pomoć jer je žena bila trudna, Fatima se zvala. Bila je pauza pa nikog nije bilo tu. Kada sam se vratila sa pauze njih nije bilo. Nije mi Fatima izlazila iz glave i ja se raspitam i kažu mi da mora da čeka do ponedeljka da primi negu jer nema ko da pokrene proceduru. Pokupila sam sve abrove po Domu zdravlja šta joj je potrebno, otišla u apoteku i odnela joj sve. Tu smo se sprijateljile, šetale smo zajedno…Jednog dana mi je rekla da joj se jako jede pržena morska riba i ja pozovem nju i njenog muža na ručak kod sebe, napravim joj morsku ribu…ujutru mi je pustila poruku da odlaze…tog dana, na ručku, to nije znala.

Posle su počele da dolaze iz Avganistana, deca, izgubljeni, razoreni, dolazili kod mene u stan da telefoniraju, da se okupaju, da jedu…

Od 2014. mobilišem zajednicu u pomoć izbeglicama. Imali smo izbeglice i sa Kube koji nisu hteli da žive sa muslimanima u istom prostoru pa su odabrali da budu u drugom prostoru bez grejanja. Bila sam fascinirnana koliko su ti Kubanci bili organizovani i uzimali su samo ono što im zaista treba. Sa nekima sam i dan danas u kontaktu.

Care International je prepoznao Impuls kao lokalnu organizaciju koju može da angažuje za rad sa izbeglicama.

Mi smo nosili pakete u kampove ali nama je bio važniji taj socijalni kontakt. Radili smo na tome da im vratimo dostojanstvo, osnaživali smo ih. Pitali su me u Tutinu da li znam njihov jezik, kako se sporazumevamo… nisam znala ali jezik ljubavi svako razume. Zvali su me kada im je trebala zdravstvena pomoć. U kampovima su čekali da se nakupi više ljudi da bi se krenulo u Dom zdravlja u Tutin. Sećam se žene sa dvoje dece koja je tražila pomoć od koordinatora kampa ali su joj rekli da mora da čeka a dete joj ima temperaturu, a ona laborantkinja, isto kao i ja, pa je znala da je dete ozbiljnije bolesno i da ne može da čeka. Odemo nas dve kod doktorke, ja zamolim da stave dete na odeljenje da žena malo odmori, i doktorka se složi sa tom idejom. Smetimo mi nju i decu u toplu sobu…rekla mi je da se prvi put naspavala od kako je izbegla. Dešavalo se da me ljudi zovu sa granice da im uplatim kredit da bi mogli da komuniciraju sa svojima. Davali smo im sigurnost, stalno smo bili u kampovima, znali su da ako se desi neko nasilje, mi ćemo kao zajednica reagovati.

Uglavnom niko nije imao papire. Ulgavnom su lagali za imena za propusnice. Oni su ilegalno prelazili granice, tek kada su stizali gde treba su potraživali svoja dokumenta i davali prava imena. Znali su da tamo negde, njih nešto drugo čeka, da je ovo sve što preživljavaju prolazno, iako se dešavalo da ostanu u kampu i po godinu, godinu ipo dana.

U jednom treunutku, u Tutin dolaze predstavnici UNHCR-a i traže da razgovaraju sa mnom, kažu mi da imaju program u kome podržavaju zajednice, već su razgovarali sa Opštinom koja je zagovarala projekat zidanja neke zgrade, i ja krenem da pričam o stanju našeg Doma zdravlja, da nam trebaju aparati, da nemamo opremu, pričam im o tome kako vadimo krv po kampovima i oni odluče da podrže moj predlog. To je snaga aktivizma, oporavlja zajednice.

Bavili ste se i pitanjem žena iz Srbije koje su se našle zatočene u kampovima u Siriji tokom rata. Šira javnost uopšte nije bila upućena u užase koje one i njihova deca tamo preživljavaju. Kako stupate u kontakt sa njima i pokušavate da pridobijete pažnju javnosti?

2020. godine, avgust mesec, taman sam se oporavila od korone, zove me žena i traži da se vidimo, rekli joj meni da se javi. Priča mi da je njena ćerka Lejla, odličan đak, dobro dete išla u medresu, otišla u četvtoj godini škole, znači 18 godina je imala, na ekskurziju u Rožaje i nije se vratila kući. Zvala je njenu drugaricu da pita šta se dešava, gde su i drugarica joj kaže da Lejla nije ni bila na ekskurziji, da je rekla da je majke ne pušta. Žena je počela da okreće telefone, ali već je bilo kasno. Lejla se javila u nekom trenutku i rekla majci da ne brine, da se udala i da je u Siriji. Nju je vrbovao neki iz Bosne… klasična trgovina ženama. Poveo je u Siriju, obećao lep život,  ona postaje žrtva nasilja. Posle jednog bombardovanja, Lejla je bila teško ranjena, već je rodila sina. Pokušala je da se vrati, ali su je Kurdi zaustavili i stavili u kamp i od tada je tamo. Lejlin sin ne zna šta je lavabo.

Posle su počele da mi se javljaju žene. Jedna mi je pisala poruku preko aplikacije Telegram, a tamo ne smeju da imaju mobilni, da je tri meseca bila u samici bez svetla. One koje imaju telefone kriju ih, zakopavaju u zemlju jer ako im nađu telefon kazne su rigorozne.

Zvala sam Mariju Anđelković iz Astre i dogovorile smo se da zajednički podignemo vidljivost problema sa kojima se žene u kampu Al Roj u Siriji suočavaju. Država Srbija uprkos tome što su te žene državljanke Srbije, ne čini ništa da ih vrati, a po našem zakonu Srbija je dužna da ih preuzme pa ako su krive, neka ih procesuira i kazni po zakonu. One preživljavaju stravična nasilja, prebijanja, silovanja… sve i da su počinile neki zločin treba da ih izvuku odande. Otvorile smo tu temu u Tutinu i organizovale smo u Novom Pazaru tribinu na ovu temu, prikazale film „Nikom ona ne treba“ koji smo snimile, a koji je baziran na autentičnim pričama i otovrile diskusije. Bili su tu Aleksandar Olenik, Kristina Tikulidis, novinari, prvi put je javnost čula o tome. Taj film smo prikazivali i u Beogradu, Prištini, Sarajevu, Kotoru i tako pokušavale da osvestimo da je to problem države. Otvorili smo pitanje odgovornosti verskih autoriteta  za te ljude koji su išli u Siriju kao dobrovoljci i vodili svoje porodice i za te žene koje su odvodili tako kao Lejlu. Pravilo u Islamskog državi, u Siriji je takvo da ako se žena razvede ili joj muž pogine, a ona se ne uda u roku od tri meseca, zajednica joj izabere novog muža. U kampu Al Roj im oduzimaju sinove kada navrše 10 godine da idu u borbe. Pisali smo dopise ministarstvima, Unicefu, Save the Children, UN-u, IOM-u nikada nam niko nije odgovorio.

Dženeta Agović je 2020. godine dobila BeFem priznanje u kategoriji „ Žene na prvoj liniji borbe protiv KOVID-a“. Kao zdravstvena radnica suočila se sa ne samo sa bolešću nego i sa izostankom sistemske državne pomoći.

U Tutinu je bila apokalipsa, najstrašnije smo stradali u Srbiji i odgovno stojim iza te izjave. Daleko smo, o našem stradanju se nigde nije moglo čuti. Ljudi su umirali jer nisu bili adekvatno lečeni. Možda je bilo i sramota da se kaže da neko ima Covid jer je to kao da si gubav, neki nisu imali novca za lekove… Ljudima smo vadili krv po bolničkom krugu, nismo imali gde. Naši lekari ih pošalju u bolnicu u Novi Pazar a oni ih vrate nazad, ljudi su umirali u putu. Članovi porodice nisu znali da im je neko umro, niko iz Pazara nije ništa javljao, pa ljudi zovu da se raspitaju a oni ne mogu da nađu ime, telo…neki poznanici su mi pričali da im nisu vratli stvari tih ljudi, da su im pokrali sve. Dnevno u Tutinu je umiralo između 10 i 15 ljudi.

Izveštavala sam za drugaricu sa Forum TV-a, bolesna iz kreveta, šta se dešava jer je to moralo da bude objavljeno i zabeleženo. Tako bolesna sam bila jedini glas iz Tutina. Moje drugarice kreću da šalju pomoć, šiju i šalju maske, asepsol.

Ja krećem da zagovaram pomoć za Tutin, javno za televizije, da kritikujem, a kod mene na poslu u Domu zdravlja su se pravili da me ne vide, nisu me pozdravljali ili jedva mi kažu „Zdravo“ da se ne zamere nekome. Osećala sam se izolovano ali me nisu povredili, ja znam koji je moj pravac i da je ispravan.

Tokom jula 2020. godine Fond B92 i Srpski filantropski forum, uz podršku brojnih nevladinih organizacija, pokrenuli su humanitarnu akciju za Tutin, Sjenicu, Novi Pazar. Prikupili su medicinsku i zaštitnu opremu u vrednosti od preko 1,5 miliona dinara. Centar za kriznu politiku i reagovanje je 28. avgusta donirao medicinsku opremu Domu zdravlja u Tutinu, kao odgovor na tešku situaciju izazvanu pandemijom. Ovu donaciju smo realizovali uz podršku humanitarne organizacije Latter-day Saint Charities iz Sjedinjenih Američkih Država .

Donirana oprema je značajno unapredila kapacitete Doma zdravlja Tutin u borbi protiv pandemije, omogućavajući bolju dijagnostiku i lečenje pacijenata obolelih od COVID-19. U svemu tome još jednom se pokazalo — solidarnost je ta koja spašava svet.

2021. godine sam u svemu tome smogla snage i organizovala u Tutinu Festival ženskog prijateljstva koji je bio fantastičan.

Onda je fondacija Trag dala sredstva za podršku romskoj zajednici i ženama koje su žrtve nasilja, samohrane majke, bez sredstava, razgovarali smo sa njima, govorile o higijeni, zdravlju. Rekonstrukcija ženski fond nas je podržala i osnovali smo tkačku radionicu za žene „Pletisanka“, organizovale obuke, to je bilo mesto za susrete i osnaživanja…to su žene koje su prvi put izašle iz svoje kuhinje. Sada one idu na festivale, sajmove, putuju svugde. Pa smo uz pomoć Care International pomogli jednog frizerki da opremi salon, organizivali krevetiće za vrtić, nabavili jednoj stolarki mašinu za rad.

Aktivistički rad je emotivno i fizički iscrpljujući, odgovornost je ogromna, javno ste izloženi i pohvalama i pogrdama i napadima. Šta vas umiruje i daje snagu?

Moj aktivizam i rad u zajednici nisu izbor, već način da preživim u mestu kao što je Tutin. Ovde je sve višestruko teže nego drugde. No, veoma sam zahvalna na iskrenoj, pojedinačnoj podršci i gestovima solidarnosti koje dobijam u zajednici, uprkos preprekama i činjenici da se na rad organizacije koju vodim često ne gleda blagonaklono.

Ostajem i opstajem. Ne zato što je lako, već zato što ne mogu drugačije. Odlazak u prirodu, vreme provedeno sa životinjama i kada slušam svoju omiljenu pesmu “Hvala ti, živote” od Gabi Novak su trenuci u kojima se vraćam sebi i smirujem. Paradoksalno, pandemija mi je donela prostor da zastanem, sagledam sebe i uvidim šta me zaista ispunjava. A moj rad, uprkos svemu, jeste ono što me ispunjava i drži da ne klonem.

U januaru ove godine Trampova administracija je naložila NASA-i da ukloni sa svog sajta sve tekstove u kojima se pominju žene. Pentagon je obrisao sve onlajn tragove o ženama u vojsci. Nacionalno groblje Arlington je sa svog sajta uklonilo stranice u kojima se pominju ratne veteranke. Sredstva USAID-a su zamrznuta. Dok radim ovaj intervju, Orbanova stranka podnosi nacrt Zakona o transparentnosti javnog života koji preti ukidanje sredstava za sve prominentne nevladine organizacije. U Srbiji već devet meseci studenti mobilizuju narod u masovne demonstracije protiv korupcije i, organizuju proteste u svim univerzitetskim gradovima u zemlji, idu od sela do sela i razgovaraju sa meštanima, voze bicikle do Strazbura, trče maraton do Brisela, prenoseći glas, bunt, slobodoljublje. U isto vreme imamo prebijanja, napade, targetiranja, političke zatvorenike. Da li u ovako složenoj društvenoj i političkoj klimi uopšte možemo ili treba da čekamo državni aparat kao uvodioca pozitivnih praksi i politika za prava žena i marginalizovanih grupa ili treba da stvorimo vlastitu zaštitu inspirisanu iskustvima udruženja, radnika i radnicama u zdravstvu, obrazovanju i kulturi, ostaje pitanje otvoreno za razmatranja.