Inicijativa romskih studentkinja: Sestre po teretu i nadi

Piše: Nina Ilić

Biti Romkinja u Srbiji znači nositi više tereta odjednom – pola, porekla, boje kože, nasleđenih predrasuda i sistemske nepravde. Ipak, kada progovore, Romkinje ne traže milost, već pravdu. Njihov glas postaje otpor i pokretačka snaga promena.

Prostor poverenja i zajedništva

Razgovor sa Marinom Simeunović i Julkicom Stefanović iz Inicijative romskih studentkinja pokazao je koliko snaga sestrinstva može da pomeri granice. Taj prostor poverenja nije nastao iz ideologije, već iz potrebe da se razbije tišina. Bio je to prostor međusobnog razumevanja, gde svaka izgovorena reč ima težinu solidarnosti.

Iz te energije nastala je Inicijativa romskih studentkinja, osnovana 2011. godine u okviru Romske ženske mreže. Pokrenule su je Marina, Julkica i još dve saborkinje, uverenih da se promena mora graditi iznutra – kroz podršku i zajedništvo. Inicijativa okuplja romske studentkinje širom Srbije, podstiče ih da budu liderke, da javno istupe i zauzmu svoje mesto u društvu.

„Naša borba je za svaku devojčicu kojoj nikada niko nije rekao da može“, kaže Marina. „Za onu koja uči iako joj se smeju. Za devojčicu koja ne zna da je voljena. I da vredi.“

Obrazovanje kao otpor

Za mnogu romsku decu, škola nije prostor pripadanja, već mesto gde prvi put saznaju da su „drugačiji“. Pogledi, reči i prećutane poruke često oblikuju njihovo samopouzdanje. „Ključan trenutak preokreta dolazi kada dete izađe iz svog zaštićenog okruženja i uđe u sredinu koja bi trebalo da ga prihvati, ali često ne pošalje tu poruku“, kaže Marina.

I Julkica pamti isti osećaj: „Sećam se kada sam krenula u školu – izrazito sam tamnoputa i primetila sam da me ljudi drugačije gledaju. U četvrtom razredu doživela sam fizički napad i pogrdan naziv od druge devojčice. Tada sam prvi put osetila šta znači borba.“

Njena borba nije bila pobuna, već odluka da se izbore kroz znanje. „Kliknulo mi je da moram da se izborim za svoje mesto tako što ću učiti, imati uspeh, upisati školu – i pokazati da različitost ne znači manje vrednosti.“

Marina i Julkica smatraju da je škola ključni prostor za formiranje karaktera, ali i za učenje tolerancije. „Ako dete kod kuće ne uči o prihvatanju različitosti, škola je jedino mesto gde to može da nauči“, kaže Marina.

Uprkos preprekama, one veruju da se promena događa u malim, svakodnevnim gestovima – u nastavniku koji ne ćuti, u učenici koja brani drugaricu, u zajednici koja uči da gleda šire.

Biti prva i ne plašiti se snage

U okruženju gde se visoko obrazovanje nije podrazumevalo, Julkica i Marina su među prvima rekle „neću da živim ovako“. Krenule su na put koji nije bio lak, ali je za njih bio put slobode.

„Plašilo me jer sam imala utisak da je to put bez povratka“, kaže Julkica. „Ali baš ta borba me pokreće. Sve što radim, radim za sebe i to mi daje snagu.“

Marina je snagu nasledila od svog oca, koji ju je naučio da ne odustaje. „Gledala sam ga kako razbija zidove znanjem i upornošću. On me je naučio da se ne plašim nijednog izazova.“

Njihova energija danas je usmerena na zajednicu. „Ljudi koji razumeju, koji biraju život bez mržnje, postoje svuda“, kaže Marina. „Razlike vidim kao bogatstvo. I sve više ljudi oko mene tako razmišlja.“

Sestrinstvo kao oslonac

Za njih sestrinstvo nije trend, već način preživljavanja. To je mreža podrške koja ne dopušta da ih iko ućutka. „Ako jedna progovori, otvara vrata i za sve ostale“, kaže Julkica.

Marina se priseća trenutka kada je prvi put osetila snagu ženskog prostora. „Kada sam iz mešovitog kolektiva prešla u ženski, odmah sam osetila razliku. To je bio pravi ‘aha’ momenat. Pomislila sam – ovo funkcioniše.“

Iz tog osećaja zajedništva izrasla je Inicijativa romskih studentkinja, ne iz ambicije, već iz potrebe. U njoj su se okupile one koje su prve u porodici završile fakultet, prve koje su živele samostalno i prve koje su odlučile da budu glasne. „Učile smo jedna od druge, rasle zajedno. I sada, posle 13 godina, vreme je da otvorimo taj prostor i prema spolja“, kaže Marina.

Znanje koje se deli

Julkica je tokom volontiranja u projektu „Jednake šanse“ radila s romskom decom i shvatila koliku moć ima znanje koje se deli. „Videla sam kako im se popravljaju rezultati u školi. Osetila sam da ono što znam njima znači. I ono što dam – vraća se.“

Kasnije je radila kao omladinska trenerica, upoznala brojne studentkinje i osnovala svoju firmu. „Bila sam jedna od deset prvih preduzetnica u Srbiji koje su dobile subvenciju. Sedela sam među ženama koje su i majke i preduzetnice – i videla sam koliko snage ima među nama.“

Za nju i Marinu, cilj je jasan: izgraditi svet u kome Romkinje ne moraju da se pravdaju što postoje. Svet u kome se ne čeka dozvola da se bude slobodna.

Hrabra i samostalna

Godine 2023. osnovana je grupa Hrabra i samostalna, koju čini 12 visokoobrazovanih Romkinja, članica Inicijative. Među njima su pravnice, ekonomistkinje, psihološkinje – žene koje su znanjem i posvećenošću odlučile da se bore protiv dečjih i ugovorenih brakova.

Nakon obuke, svaka od njih održala je radionice o štetnosti dečjih brakova i važnosti obrazovanja. Za samo nekoliko nedelja održano je 33 radionice, a obuhvaćeno 540 devojčica i dečaka. Bez velikih sredstava, ali s ogromnim entuzijazmom, pokrenule su i inicijativu za formiranje posebnog fonda za stipendiranje romskih devojčica koje su žrtve ili potencijalne žrtve dečjih brakova.

„Radimo volonterski, ali verujemo da menjamo društvo“, kaže Marina.

Mentorski program „Delimo“

U saradnji sa UNICEF-om i udruženjem Bibija, kroz projekat Podrška liderstvu i aktivizmu romskih devojčica i devojaka, pokrenut je mentorski program „Delimo“. Povezao je starije i mlađe Romkinje u devet gradova Srbije.

Formirano je deset mentorskih parova koji su sproveli trideset lokalnih akcija – od ženskih vožnji i čajanki do modnih revija posvećenih obrazovanju. Program je obuhvatio više od 400 devojčica i devojaka.

„Ove žene su pokazale koliko je važno međugeneracijsko razumevanje i sestrinstvo“, objašnjava Marina. „Romkinje žive kraće – zato svaka nova generacija mora da počne tamo gde je prethodna stala.“

Svet u kojem svaka devojčica može da leti

Marina i Julkica veruju da bi svaka devojčica, makar na tri dana, trebalo da iskusi podršku i veru u sopstvene snove. „Treba da joj pokažemo da ima krila, da je u redu da mašta i bude fokusirana na svoje želje“, kaže Marina.

Njihov rad već godinama ohrabruje roditelje, inspiriše devojčice i menja percepciju zajednice. „Često se susrećemo s argumentom da ‘nema kadra’. A mi smo same okupile 256 visokoobrazovanih Romkinja“, dodaje ponosno.

Za Julkicu, svet budućnosti je onaj u kome se snovi ne smatraju privilegijom, već pravom. Za Marinu, to je svet u kome svaka devojčica zna da ima kome da se obrati.

„Kada visokoobrazovane Romkinje prave prostor za one koje dolaze, građenje mostova više nije metafora – to je strategija i odgovor na pitanje kako izgleda sloboda.“

Svet koji grade Romkinje iz Inicijative nije idealan, ali je hrabar. U njemu solidarnost nije fraza, već svakodnevni čin. Jer promene se ne čekaju. One se žive.