Kako me je gubitak kontrole nad telom doveo do straha od samoće: Iskustvo sa problemima sa insulinom

Ovako bi izgledala svaka moja noć kad ostanem sama u stanu. Srećom, to nije bilo previše često jer ne živim sama, a imam i dečka koji je znao za moje strahove. Ali, ni on, ni moja cimerka, ni bilo ko drugi, uz svu dobru volju, jednostavno nisu dužni da se igraju dadilje, niti to mogu svaki put. Imam 21 godinu i suludo je da se plašim da budem sama. Zapravo, iako sam prilično društvena, spadam u tip ljudi koji obožava da bude sam kod kuće. Volim da odvrnem muziku ili gledam seriju bez slušalica, da pišem tekst dok mogu da čujem samo kazaljke na satu. Međutim, počela sam da se menjam, i to na način koji mi se ne dopada. Počela sam da mrzim da budem sama, a i da se plašim, što su nekad prilično slična osećanja.

Kako je sve počelo

Sve počinje 17. novembra 2023. godine. Odlazim kod endokrinologa nakon urađenih analiza, gde mi se dijagnostikuje hipoglikemija (stanje u kojem je vrednost šećera u krvi niska). Kao redovnu terapiju dobijam glukofaž od 750 miligrama, koji treba da uzimam uz večeru. Ponadala sam se da je to rešenje mojih problema. Prvobitno sam otišla kod lekara zbog konstantne malaksalosti, osećanja da ću se onesvestiti ako istog momenta ne pojedem nešto čim osetim potrebu za hranom, često preterane žeđi. Zbog gojaznosti u detinjstvu, u tom trenutku sam već godinama pazila šta jedem. Nisam jela rafinisane šećere, izbegavala sam previše masno i pohovano. Nikada nisam preskakala obroke i unosila sam dovoljnu količinu hrane, ali pažljivo odabrane. Za glukofaž mi je rečeno da će mi pomoći, ali da će imati neke nuspojave koje ,,moraju da se izdrže”.

Odlazim kući uz nadu da više neću biti konstantno umorna sa svojih tada 20 godina. Radujem se što verovatno više neću biti kao navučena na hranu, jer bih u momentima iznenadne gladi zaista imala osećaj da ću se srušiti ako nešto ne uzmem odmah. Bilo da sam na ulici, kod kuće, na predavanju, na ispitu, u izlasku, na seminaru. Iako postoje ljudi sa mnogo ozbiljnijim zdravstvenim problemima, pa samim tim i mnogo većim potrebama od ove moje, baš zbog toga se i osećam loše. Život mora da stane dok ja nešto ne pojedem, a u svojoj glavi nemam dovoljno jak alibi da to opravdam, pa sebi često delujem razmaženo. Dešavalo se i da neko iz mog okruženja tu novonastalu pojavu iskoristi kao povod za foru, i to ne iz loše namere, ali postajem previše osetljiva. Još uvek to ne utiče previše na mene. Uzeću da pojedem nešto čim osetim potrebu za tim, osećala se razmaženo ili ne, čula foru ili ne. Nemam strahove, shvatam to olako. Zdrava sam, to je problemčić u poređenju sa tim kroz šta ljudi sve prolaze.

Od radovanja zbog potencijalnog rešenja do rađanja strahova

Prolazi tri dana otkako uzimam terapiju. I zaboravila sam da pijem neki lek. Život teče normalno. Učim, idem na predavanja, radim od kuće, družim se. I dalje ponekad volim da budem sama kod kuće. Dolazi 20. novembar, koji je bio prilično sunčan za jedan novembarski dan. Sa dečkom se dogovaram da nakon predavanja idemo da prošetamo.

Engleski jezik je bio u pitanju, učili smo nešto o Evropskoj uniji. Odjednom, plafon slušaonice dva na Fakultetu političkih nauka počinje da se zamagljuje. Profesorkin crni okvir naočara kao da postaje svetlobraon. Ruke mojih kolega koje traže reč lelulaju, deluje kao da se zezaju. Pitam se šta je svima!? A onda primećujem da su mi noge na sekund utrnule. Spuštam pogled i vidim da počinju da drhte. Zbunjena sam i mislim da mi je hladno, jer sam jako zimogrožljiva, pa nekad podrhtavam od hladnoće. Ali ne, nije mi hladno. Sad mi se tresu i ruke. Profesorka saopštava da je predavanje gotovo. Silazimo dole i pomišljam da sam umislila. Još uvek mi ruke i noge nisu skroz stabilne, ali mogu da hodam. To, nije mi ništa! Spuštam stvari na klupu u holu, uzimam vodu i neku štanglicu bez šećera, čiji sam sastav proverila više puta. Nakon što sam se okrepila, dečko mi kaže da sam baš bleda (inače sam bleda, tako da moje bledo je ekstremno bledo) i pita me da li sam dobro. Odgovaram potvrdno i krećemo u šetnju.

Odjednom, drhtavica se vratila. Drhti mi celo telo od glave do pete, jedva se krećem. Drhti mi vilica. Od drhtanja vilice, zubi kao da su postali instrument. Gornja i donja vilica udaraju jedna o drugu, kao da se bore koja je jača. Počinjem da paničim. Jedino što osećam je drhtavica, a pored nje – izuzetno jako i ubrzano lupanje srca. Čujem da me dečko pita šta mi je, da li mogu da stojim, da li sam dobro. Idemo od jedne do druge apoteke, niko nema aparat za šećer. Tada ga još nisam nosila sa sobom. Još uvek cela drhtim i slabo mogu da govorim, jedino što me drži u stojećem položaju je strah koji se pretvara u adrenalin. Mere mi šećer u obližnjem Domu zdravlja i tu doživljavam nerazumevanje i, rekla bih, neznanje zdravstvenih radnika, kojima ne mogu da objasnim da kod mene šećer nikada ni nije bio problem, već insulin, koji se meri isključivo intravenski.

Vidim da me zamišljaju u ludačkoj košulji, govore mi da sam se samo uplašila od fakulteta (?!) i da idem kući. To i činim. Osećam se užasno i bespomoćno. Prvi put sam izgubila kontrolu nad svojim telom. Svesna sam da ne bih mogla da obiđem te apoteke i stignem u taj Dom zdravlja (iako su me samo iznervirali, ne i pomogli) da sam bila sama, jer me je dečko sve vreme pridržavao. Osećam se toliko izmoreno i psihički i fizički. Mogu samo da spavam. Malaksalost zbog koje sam prethodno otišla kod lekara ne može da se meri sa ovom sad.

Čini mi se da su moji roditelji odmah sklopili mozaik dešavanja i povezali da je upravo o tome doktorka govorila. Ja nisam. Nude mi da dođem kući, videvši da sam se prestravila. Ne želim ni da čujem. Jedva sam čekala studentski život. Neću da odem u Požarevac da bi me od drhtavice čuvali mama i tata. To mi deluje poražavajuće, a ja nisam gubitnica.

Neprijatnost nije usamljeni incident — već scenario koji se ponavlja

Nakon samo nekoliko dana, usledio je novi incident. Ne sećam ga se toliko vidno. Ovo je bio prvi, pa je posebno traumatičan. Od tog 20. novembra incidenti, koji više nisu bili incidenti, nego moja nova normalnost, dešavali su se u različitim, ali čestim intervalima. Nekada na dva-tri dana, nekada na nedelju dana, ali nisu mi davali mira. Znala sam da, gde god da odem, mogu da počnem da drhtim od glave do pete. Pored uložaka, ključeva, novčanika i nesesera, obavezno bih u torbi nosila neku grickalicu, ne previše začinjenu, i vodu. Pored toga, i aparat za merenje šećera. Nije problem da ja to nosim sa sobom i odmah nešto pojedem. Problem je što mom organizmu treba previše da obradi to što u njega unesem u takvim trenucima, iako sam svakako imala više redovnih, manjih obroka, po savetu lekara.

Zbog tolike drhtavice koja bi se u tim momentima dešavala, osećala sam se bespomoćno i zavisno od tuđe pomoći, jer fizički nisam mogla samoj sebi da pomognem kada dođe do takvih ,,napada”. A to nikako ne volim. Volim da mogu sve sama. Ali, više od samostalnosti mi je bilo bitnije da mogu sebi da pomognem. To nisam mogla sama, pa sam nekoliko meseci svog života sebe lišila i najmanjeg trenutka samoće. Iako to mojim bližnjima nije smetalo, osećala sam se kao parazit. Kad bi se ipak zadesilo da budem sama, nikako nisam mogla da zaspim. Čekala sam jutro, jer sam se tako osećala bezbednije. Jutro je bilo bolja prilika od večeri da nekog pozovem ako mi nije dobro, ili da prekinem samostalni boravak u stanu. U tom periodu izgledala sam kao utvara. Podočnjaci su bili veći od mene. Od premorenosti, gubila sam volju da se sređujem. Iako volim da se potrudim oko izgleda. Počela sam da gubim sebe.

Osećala sam se loše što se toliko plašim. Da li sam razmažena? Da li od sebe pravim žrtvu? Ljudi imaju gore probleme, ali nikada nisam čula da pominju da oni utiču i na psihu, a mene ovi moji razaraju psihički. Da li sam toliko slaba?

Nakon nekoliko meseci trpljenja drhtavice, jer mi je i rečeno da treba da trpim, odlučila sam da promenim lekara. Odlučila sam da mi je muka i da mučim organizam i psihu. Tada mi novoizabrani endokrinolog na osnovu novourađenih analiza izbacuje lek, ponovo skreće pažnju na važnost pravilne ishrane, ali i na to da ne smem fizički da se preopterećujem i da izbegavam stres.

Tada život postaje lakši. Ti napadi ponovo postaju incidenti i prestaju da budu normalnost. Još uvek se plašim da budem sama, ali strah je znatno manji. Ponovo počinjem da imam volju za šminkanjem i sređivanjem, vraća mi se osmeh na lice. Život nije samo period od drhtavice do drhtavice.

Kada te život natera da zaceliš načete rane

Već je došlo leto 2024. godine. Uspešno sam odgurnula od sebe sve što me je mučilo, uključivši mehanizam izbegavanja problema i čuvenog ,,guranja pod tepih”.

Počinje nova školska godina, kojoj se radujem. Lepo se osećam. To sam ja. Nije mi omiljena stvar na svetu da ostanem sama, ali nije ni najgora. Jednog jutra, tačnije 16. oktobra 2024. godine, najnormalnije odlazim na fakultet. U pauzi od predavanja sedam u kafić da nešto završim na laptopu. Sama. Jer nekada volim da budem sama. Mislim da je to zdravo. A to je i moja mala pobeda.

Krećem malo ranije iz kafića da bih za Novinarstvo u štampi i osnove istraživačkog novinarstva kupila neko izdanje štampanih novina, što nam je bila ulaznica na predavanje svake srede. Ulazim u prodavnicu, zatičem poduži red – svi sa FPN-a smo došli po novine. Treba da objasnim prodavačici šta mi je potrebno. Vidim da mi teško ide i nije mi jasno zašto. Prodavačica me čudno gleda. Osećam podrhtavanje vilice. Izlazim iz prodavnice i smirujem sebe. Možda mi je samo hladno, idem u raskopčanoj jakni. Ma, nije, baš je toplo. Zovem dečka da siđe iz čitaonice po mene.

U holu FPN-a počinje drhtavica i ostatka tela. To je to. Znam da prepoznam taj scenario. Izlazimo u dvorište Fakulteta. Držim se, smirena sam. Pijem vodu, uzimam nešto od hrane. Džabe. Narednih sat i po vremena provodim drhteći, dok je dečku i drugarici koja je u međuvremenu došla ponestalo ideja kako da mi pomognu. Osećam kako mi lice sve više bledi, gubim lik. Cela drhtim, ne mogu da govorim. Uzbunili su se i domar i tetkice, prolaznici pitaju da pomognu, ali nemaju kako. Pijem nezaslađenu limunadu koju mi ljubazno donosi kuvarica fakultetskog restorana. Domar me gleda zabrinuto, vidim da bi, zajedno sa dečkom i drugaricom, pomerio planinu samo da prestanem da se tresem. U međuvremenu, dolazi hitna pomoć. U njihovom kombiju se malo smirujem. Mere mi šećer. Dobar je. Bili su zaista pristojni i staloženi. Shvataju da sam prestravljena, da sam studentkinja iz provincije, potpuno razumeju da sam osetljiva i da treba da mi se obrate kao ljudskom biću, a ne rednom broju u evidenciji hitnih slučajeva. Objašnjavaju da ne mogu naročito da mi pomognu, da se to dešava kod hipoglikemije i da ne brinem, sada sam dobro. Da odem da spavam.

Odluka da odem na psihoterapiju

Poslušala sam lekare iz hitne. Otišla sam da spavam. Ali, to su jedina tri sata mog mira. Naredna tri dana razmišljam samo o tome. Posmatram one novine koje nisam ni stigla da pročitam. Telefon hoće da eksplodira od količine poruka zabrinutih ljudi. Zahvalna sam im, ali ne želim da budem ,,ona devojka koja je završila u hitnoj zbog insulina”. Tri dana nemam volju da učim, izađem napolje. Svaka sitnica postaje povod za plakanje.

Shvatam da se bliži četvrti dan koji ću oplakati. Budi se bes. Stajem pred ogledalo i poručujem sebi: ,,Dosta je više!”. Tada odlučujem da mi treba pomoć, psihološka. Ne želim da izbegavam nešto što me psihički razara. Nisam slaba, nisam kukavica. Neću da odustanem od toga da ja budem ja. Ne želim da izgubim sebe opet. Želim da pobedim strah od samoće i da naučim kako da se psihički izborim sa situacijama gde me insulin izneveri.

Nisam razmažena. Zdravstveni problemi različito utiču na svakoga. Za mene je ovo nepoznat teren na kome ne umem da se snađem. Treba mi pomoć, mehanizam suočavanja. Ali, to ne mogu samoj sebi da pružim, niti mogu moji bližnji. Ima ko može — psiholog.

Pomirenje sa telom

Odlazim u Studentsku polikliniku po uput, a posle nekoliko dana i na prvu psihoterapiju. Već posle prvog razgovora osećam olakšanje. Znate onaj osećaj kada rešite neku veliku stvar, pa kažete da se osećate 10 kila lakše? E, to je to. Psihološkinja me pažljivo sluša. Osećam da prostorija odiše razumevanjem. Kroz naredne susrete pričam kako se osećam, čega se plašim, kroz šta sam prolazila i kako to utiče na mene. Postajem, zaista, nova-stara osoba. Dobijam vežbe za disanje i opuštanje, kao i savete koje sada ne umem ni da prepričam. Odnosno, to je više njeno navođenje mene da samoj sebi pomognem i dođem u konsenzus sa svojim telom.

I, zaista, posle nekoliko meseci, prestala sam da se plašim da budem sama. Drhtavica gotovo i da nema, zaista su na nivou incidenta. A i kada se dese, više nisam toliko uznemirena. Pomirila sam se sa svojim telom, pomirila sam se sa sobom. To me više ne okupira. Uvek nosim sa sobom nešto od hrane i vodu. Pazim šta jedem, ali to ne shvatam tragično. Vodim dicsiplinovan život, gde se tačno zna kada i šta jedem, kada spavam. Uspevam da stres ukrotim tako da ne utiče previše na moje zdravlje. Dakle, slušam sve savete lekara. Imam ,,bio orman”, kako ga iz šale zove moja sestra, gde su grickalice koje bih smela da jedem i kolačići sa prirodnim zaslađivačima, koje smem isključivo nakon što pojedem nešto slano.

Prestajem da se poredim sa drugim ljudima. Svaka im čast ako su i gore probleme lakše podneli, ali ja sam svoj podnela ovako.

Ovaj tekst nisam odlučila da napišem da bih podelila svoju ,,tužnu” priču i da bih oplakivala sudbinu. Naprotiv. Napisala sam ga jer želim da pomognem čitateljkama koje prolaze kroz slično, a osećaju se bespomoćno, razmaženo i izgubljeno. Posvađano sa sobom i svojim telom. A koliko žena znate samo iz svog okruženja da imaju problem sa insulinom – bilo da je u pitanju insulinska rezistencija, hipoglikemija, hiperinsulinemija? Ti koja ovo čitaš, nisi sama. I meni je tako bilo. Ali, nemoj da se prepustiš strahovima i da dopustiš da insulin ili bilo koji drugi problem upravlja tobom. Nauči kako da živiš sa njim. I kada si spremna, popričaj sa stručnim licem, jer nisi ni svesna koliko ćeš pomoći sebi.

Napomena: Tekst odražava lična iskustva. Sve napisano odraz je individualnog primera, nikako pravila za sve koje prolaze kroz slična zdravtsvena stanja. Obavezno se obratite lekaru/ki i sluštajte njegove/njene savete.