Izlazak iz nasilnog odnosa u maloj sredini: Put popločan predrasudama i izazovima

U Srbiji je tokom 2025. godine ubijeno najmanje 15 žena od strane sadašnjih ili bivših partnera (8), sinova (4), unuka i progonitelja. Iako je broj ubijenih žena značajno manji u odnosu na ranije godine, on se ne sme posmatrati izolovano od najmanje 10 pokušaja femicida koji su se desili ove godine, što pokazuje da je broj ubijenih žena mogao biti veći.

,,Preživljavala sam nasilje u svakom obliku: fizičko, psihičko… Bilo je neizdrživo. Shvatila sam da treba da izađem iz toga kada se nasilje proširilo i na decu i kada sam došla do situacije da izostanak moje reakcije dovodi do toga da sam saučesnik. Imala sam izazove u vidu straha, preispitivanja da li grešim, finansijske izazove. Od okoline sam doživljavala i osudu i ohrabrenje, a svaki vid podrške mi je bio značajan.”

Ovako svoje iskustvo opisuje Slađana Blagojević iz Aleksandrovca. Kaže da je od prvog priznanja sebi da trpi nasilje, pa do konačne odluke da iz takvog odnosa izađe, prošlo 10 godina.

Za mnoge žene, izlazak iz nasilnog odnosa čini se kao nemoguć scenario. Taj put nikako nije nemoguć, ali je težak, pogotovo za ženu iz male sredine. Podrška je važna, jer u lokalnim zajednicama žena se ne bori samo sa sobom, sa stambenim i drugim izazovima, već i sa okolinom. Tamo gde svako svakog zna, ljudi često dopuštaju sebi da komentarišu tuđe živote i o njima sude. U takvim sredinama okovi patrijarhata se neretko nepokolebljivo drže i otežavaju ženama da izađu iz odnosa u kojima proživljavaju nasilje. Zato je važan jak sistem podrške. Slađana Blagojević iskusila je i institucionalne i vaninstitucionalne mogućnosti.

,,Policija, Udruženje žena ‘Peščanik’ i radionice i predavanja kojima sam prisustvovala, Tviter kao zajednica i ljudi iz struke (pravnici i socijalni radnici) koji su mi davali uputstva i smernice, bili su mi glavni resursi podrške”, navodi naša sagovornica.

Performans protiv nasilja prema ženama, Kruševac 2018.

Udruženje žena ,,Peščanik” već 25 godina radi sa ženama koje su preživele nasilje. Važan deo rada ovog Udruženja je SOS telefon, koji ženama može da posluži kao uporište i sigurni prostor (više o radu SOS telefona na lokalu pročitajte ovde).

Snežana Jakovljević iz ,,Peščanika” kaže da se žene širom Srbije nakon izlaska iz nasilnog odnosa susreću sa sličnim problemima.

,,To su pre svega predrasude prema ženama uopšte i u odnosu na činjenicu da su bile žrtve nasilja. One su, ipak, izraženije u manjim mestima nego u većim gradovima. Zato mnoge žene odbijaju da prijave nasilje. ‘Majka mi je uvek govorila: ‘Ćuti i trpi, sama si birala’, i ja sam trpela’, čule smo, na primer, na radionici o nasilju u selu Jasika u okolini Kruševca”, kaže Snežana Jakovljević.

,,Zašto se ranije nije razvela, šta je čekala?”

Nakon što se odluče da progovore, pored svih izazova koje ta odluka donosi, žene se često susreću sa čuđenjem zašto nasilje nisu prijavile ranije ili zašto nisu odmah izašle iz nasilnog odnosa. Tada okruženje kao da zaboravi na okove patrijarhata, često nerešeno stambeno pitanje žena, osudu i popreke poglede u lokalnoj prodavnici, na poslu ili pijaci.

Snežana Jakovljević objašnjava da društvo često pogrešno percipira nasilne odnose.

,,Javnost nasilje ne razume kao posledicu razlike u društvenoj moći između muškaraca i žena, na štetu žena, nego najčešće kao posledicu slabog karaktera žene, koja nije bila u stanju da prekine odnos pre nego što je nasilje počelo ili eventualno odmah nakon njegovog početka. Neretko žena će, posebno u manjoj sredini, biti izložena i osudi u smislu da je isprovocirala nasilje. Na primer, jedna naša korisnica je kazala: ‘Nisu hteli da se mešaju, svako gleda svoju kuću i svoj posao. Ćute. Niko nije hteo da bude svedok’, pričajući o svom okruženju”, kaže Snežana Jakovljević.

Ovakvo razmišljanje može biti štetno i po pojedinca i po društvo u celini. To, nažalost, pokazuju brojne sudbine žena. Sagovornica Tampon Zone koja želi da ostane anonimna uspela je da izađe iz nasilnog odnosa nakon sedam godina. Borila se sa pitanjima koje joj je nametalo društvo.

,,Najviše mi je odzvanjao u glavi stereotip poput: razaram porodicu, dete će odrastati bez oca. Morala sam da se borim kontraargumentima sama sa sobom: ako ja na razbijem krug nasilja, moje dete će morati”, objašnjava sagovornica.

Žene koje su u nasilnom odnosu nemaju identične životne okolnosti, što može uticati na njihove izbore, na šta ukazuje psihološkinja Autonomnog ženskog centra Tanja Ignjatović.

Tanja Ignjatović, privatna arhiva

,,Među njima postoje znatne razlike u odnosu na lične snage, resurse i prepreke. Njihove životne okolnosti mogu biti znatno različite. Razlikuju se po mestu u kom žive, u velikom ili malom gradu, prigradskom naselju, selu, zaseoku, na salašu ili u podstandardnom romskom naselju. Pored toga, one su zaposlene, nezaposlene, različitog nivoa obrazovanja, imovinskog stanja, siromašne, različitog zdravstvenog stanja, starosne dobi, strankinje ili migrantkinje. Razlikuju se po tome da li imaju decu, da li su deca maloletna, zdrava ili sa smetnjama. Razlikuju se i po tome iz kakvih porodica potiču i da li su sa njima u kontaktu, da li imaju ili nemaju podršku porodice i prijatelja. Ova višestruka i ukrštena isksutva žena u mnogome određuju njihove kapacitete da izađu iz nasilnog odnosa”, ističe Tanja Ignjatović.

Izlazak iz nasilnog odnosa ponekad nije kraj patnje

Ženina želja da izađe iz odnosa koji joj škodi nekada nije dovoljna da nasilje prestane, čak i uz podršku okruženja.

,,Ako žena prijavi nasilnog partnera i njemu budu izrečene hitne mere zabrane prilaska i kontaktiranja, uključujući i pritvor ili zatvor, po izlasku iz pritvora ili zatvora on ponovo može da počini ili da teži da počini nasilje. Institucije ne prate njegovo ponašanje i kretanje nakon izlaska iz zatvora i time direktno izlažu ženu opasnosti od ponovnog, često još težeg nasilja. Naime, odlukom da napusti nasilnika, žena na neki način njemu oduzima kontrolu nad njom, a cilj nasilja je upravo sticanje moći i kontrole”, kaže Snežana Jakovljević.

Ističe da se zbog toga često femicid ili pokušaj femicida dešavaju baš u procesu izlaska iz nasilnog odnosa. Na sajtu Autonomnog ženskog centra dostupni su saveti za žene koje trpe nasilje i nakon što se razdvoje od nasilnika.

Ljiljana Nešić iz organizacije ,,Žene za mir” iz Leskovca kaže da institucionalna podrška, iako formalno postoji, često ostaje ,,površna i nedovoljno usmerena na dugoročnu stabilizaciju života žene”.

Foto: Marija Trajković, Žene za mir

,,Sistemi zaštite su fokusirani na hitne intervencije, ali ne i na ono što sledi nakon – meseci i godine oporavka, potrage za poslom, stanom, unutrašnjim mirom. Lokalne institucije retko imaju kapacitet, a ponekad ni senzibilitet da prepoznaju koliko je važno raditi na osnaživanju žene na svim nivoima, ne samo pravnom. Nedostatak međusobne koordinacije, ograničeni resursi i često formalistički pristup čine da žene ostanu na marginama i posle ‘izlaska’. Ono što se najviše izostavlja jeste kontinuitet. Sistemska podrška je često isključivo krizna i interveniše kada je nasilje akutno, kada je žena u smrtnoj opasnosti. Ali šta se dešava dan posle?”, kaže Ljiljana Nešić.

Naša sagovornica koja ima dugogodišnje iskustvo u radu sa ženama kaže da policija, koja je značajan akter u izlasku iz nasilnih odnosa, ume da postupa profesionalno, ali i da bude hladna, nepoverljiva, ili da savetuje pomirenje ,,zbog dece“.

To ženi može da ulije nesigurnost i da je navede da posumnja u svoju odluku, koju nije lako doneti.

Pored nerazumevanja društva tu je i unutrašnja borba

,,Kao tinejdžerka sam bila četiri godine u toksičnoj vezi koja je rezultirala i nasiljem, nakon čega sam ostala u odnosu još pola godine. Problematično je bilo sve, ali najgore što je bio progonitelj i nikad nisam znala gde me može naći. I dan danas, posle 17 godina, nekad me preseče osećaj nesigurnosti.” Ovako iskustvo izlaska iz nasilnog odnosa opisuje naša sagovornica iz manje opštine u Vojvodini. Kaže da je od početka znala da ,,mora da beži”, ali da joj je trebalo četiri godine da na tome aktivno počne da radi.

,,Izlazak iz tog odnosa je bio jeziv. Više straha nego ikad, a većina osećanja je ostala u zaboravu, valjda u samoodbrani, zbog čega sad sa 34 godine otpakujem tu traumu na terapiji. Sama sam prolazila kroz to, jer nisam htela da neko drugi bude povređen u svemu tome. Zbog toga sam bila usamljena, iako sam imala ljude oko sebe. Te količine straha ne mogu staviti na papir”, objašnjava sagovornica.

Izlazak iz nasilnog odnosa je životna promena koja uvek treba da bude dobrodošla, ali često nije laka. Zato se na tom putu javljaju razne sumnje. ,,Da li ja to mogu”, ,,Šta ću sad”, ,,Da li preterujem”, samo su neka od pitanja.

Upravo zbog ovakvih sumnji i neprestanog preispitivanja, žene su tokom prvih meseci izlaska iz nasilnog odnosa često u stanju ,,potpune dezorijentacije”, prema iskustvu Ljiljane Nešić iz organizacije ,,Žene za mir” iz Leskovca.

Ljiljana Nešić, foto Marija Trajković

,,Mnoge žene dolaze sa osećajem krivice, srama, a često i bez vere da vrede išta van tog odnosa u kojem su bile. Mnoge od njih više veruju svojim nasilnicima nego sopstvenoj intuiciji, jer su godinama učene da ćute, trpe i ne postavljaju pitanja”, kaže Ljiljana Nešić.

Naša sagovornica opisuje period izlaska iz nasilnog odnosa kao ,,hodanje kroz maglu, sa danima svetlosti i mesecima tame”.

Da se žene koje izađu iz nasilnog odnosa neretko suočavaju sa preispitivanjem sopstvenih odluka i procene, pokazuje i iskustvo Autonomnog ženskog centra (AŽC).

,,Društvene poruke imaju značajan uticaj na samopoštovanje i uverenja žena o vrsti odnosa koje zaslužuju, što uz negativnu percepciju sebe, nedostatak asertivnosti i snažnu želju da se očuva porodica i partnerski odnos, povećava verovatnoću da će ostati u nasilnoj vezi. Nasilje partnera često uključuje kontrolu i izolaciju koja prekida relacije sa bliskim ljudima koji bi mogli da pruže informaciju, emotivnu podršku i konkretnu pomoć. S druge strane, stigmatizacija vodi samoizolaciji zbog stida, krivice ili straha. Sa takvim osećanjima smanjuje se spremnost žena da potraže pomoć, smanjeno je poverenje u druge ljude i institucje, vera da će dobiti pomoć i da je mogući izlazak iz nasilja”, objašnjava Tanja Ignjatović iz AŽC-a.

Ističe da je zato naročito važan podstrek okruženja.

Uz podršku okoline, koja je veoma važna, bitno je da je žena spremna i da pomogne samoj sebi. Da ne osuđuje i ne okrivljuje samu sebe, već da veruje sebi.

,,Zbog stigmatizacije koje doživljavaju u okruženju, izuzetno je važno da žene koje izađu iz nasilnog odnosa imaju kontinuiranu psihosocijalnu pomoć i mesto gde će biti bezbedne, poštovane i shvaćene. Žene dolaze slomljene, uplašene, često sramežljive u govoru, nesigurne u svoja osećanja”, objašnjava Ljiljana Nešić.

Mesto gde će biti bezbedne za neke žene izostaje u procesu izlaska iz nasilnog odnosa.

Stambeno pitanje – naročit izazov za žene iz lokalnih sredina

Ekonomska zavisnost od partnera je često glavna prepreka u izlasku iz odnosa u kome žene trpe nasilje. To potvrđuje iskustvo ,,Žena za mir”.

,,Ekonomska zavisnost je često ključni razlog zbog kog žene ostaju u nasilju, a kada se odluče na odlazak u većini slučajeva nemaju ni posao, ni prihod, ni podršku za obuku ili prekvalifikaciju, a često ni radno iskustvo jer su godinama bile izolovane i ulogu ‘domaćice’ obavljale bez ikakvog priznanja. U sredinama sa visokom stopom nezaposlenosti, gde se posao često dobija preko ‘veza’, žene bez socijalne mreže, sa traumom i često decom imaju gotovo nemoguću misiju. Programi za ekonomsko osnaživanje su retki, neusklađeni sa lokalnim prilikama i često nedostupni upravo onima kojima su najpotrebniji”, kaže Ljiljana Nešić iz ,,Žena za mir”.

Finansijski izazovi uzrokuju i često nerešena stambena pitanja, pogotovo za žene koje nemaju jak sistem podrške. To pokazuje i iskustvo ,,Peščanika” iz Kruševca.

,,Ako su žene ostale bez sredstava, bez stana, kuće, ako nemaju pomoć primarne porodice, ne mogu da računaju ni na pomoć grada. Dakle, socijalno stanovanje u Kruševcu vezano je isključivo za materijalni status”, navodi Snežana Jakovljević iz ove kruševačke organizacije.

Ukoliko žena uspe da obezbedi potrebne uslove kako bi napustila nasilan odnos, važno je da se napuštanje pažljivo isplanira.

Snežana Jakovljević, UŽ Peščanik

Za napuštanje nasilnog odnosa potrebna promišljena strategija

Preispitivanje sopstvenih odluka i zdravog razuma, osuda okoline, briga za decu, materijalni problemi, samo su neki od izazova za žene iz manjih sredina koje su odlučne u tome da ne žele više da trpe nasilje.

Koliko god put bio izazovan, moguć je i važan za nastavak života u kome strah neće biti glavni akter.

Kako bi izlazak iz nasilnog odnosa prošao uz što manje problema, važno je dobro ga osmisliti. Tanja Ignjatović iz AŽC-a preporučuje da se napuštanje takvog odnosa dobro isplanira.

,,Svaka žena koja odluči da napusti nasilnog partnera treba prvo da vodi brigu o sopstvenoj bezbednosti i da isplanira svoj izlazak. Ako u partnerskom odnosu postoje ljubomora, kontrola i izolacija, najava napuštanja partnera može bitno povećati rizik od eskalacije nasilja, uključujući teško povređivanje ili ubistvo. U takvim situacijama napuštanje mora biti bez najave, isplanirano, žena mora da zna gde će se skloniti, a ako to nije Sigurna kuća, nikada ne ide na adrese koje su poznate nasilniku. Da bi se nasilje prijavilo na bezbedan način, važno je da poziv bude sa bezbednog mesta i da se imaju informacije o tome šta da se kaže policiji, šta bi policija trebalo da uradi, šta je u nadležnosti tužilaštva, suda i Grupe za koordinaciju i saradnju”, navodi Tanja Ignjatović.

AŽC napravio je brošuru  sa savetima za izlazak iz nasilnog odnosa.

Nevladine organizacije kao siguran prostor

Napuštanje nasilnog odnosa košta. Emotivno, materijalno, energetski. Ali, to je najvažnija investicija u koju žena može da uloži.

Teško je biti sama kada se period trpljenja nasilja okončava, pogotovo ako izostaje podrška okruženja. Postoje resursi koji mogu da pomognu svakoj ženi koja napušta nasilni odnos.

Radionica o nasilju prema ženama, Stalać, 2023.

,,Pre nego što se žena obrati institucijama, korisno je da žena prikupi ključne informacije o njihovim nadležnostima, kao i o mogućnostima da ostvari zaštitu i podršku u odnosu na konkretnu situaciju. Podržavamo žene da se obrate specijalizovanim ženskim organizacijama koje će im pružiti ove informacije u poverljivom odnosu, uz razumevanje njihove situacije i emotivnu podršku da bolje razumeju nasilje, da naprave sigurnosni plan i odrede prioritete”, ističe Tanja Ignjatović.

,,Peščanik” je jedna od organizacija koja preko telefona ili na terenu može biti glavni saveznik za izlazak iz nasilja.

,,Naša organizacija obezbeđuje, u prostoru ili putem telefona, psihološku podršku ženama, kao i pravne konsultacije. Ženama je često nakon izlaska iz nasilja potrebno da pokrenu postupak za razvod braka ili raskidanje zajednice, ako to još nije urađeno, kao i za starateljstvo nad decom. SOS telefon UŽ Peščanik obezbeđuje pravne konsultacije u smislu informisanja žene o njenim pravima, o radu i ulozi različitih institucija”, navodi Snežana Jakovljević iz ,,Peščanika”.

Napominje da članice ove organizacije sa ženama po potrebi odlaze i kod lekara.

Postoje brojne lokalne i nacionalne organizacije koje pružaju slične vidove pomoći i podrške. One su sigurna mesta za žene, puna poverenja, poštovanja i razumevanja. Izlazak iz nasilnog odnosa nije lak, ali je najveća usluga koju žena može sebi da učini. Ženske organizacije su pokazatelj da ženska solidarnost pomaže i u momentima kada se čini da nema spasa.

Ako prolazite kroz nasilje i potrebna vam je pomoć, pozovite lokalnu SOS liniju, ili neku od nacionalnih, među kojima je i Autonomni ženski centar. Korisni kontakti nalaze se ovde. Ženske organizacije mogu da vam budu značajan saveznik u izlasku iz odnosa u kojima niste poštovane. Niste same.