Kako unuke Partizanki oživljavaju ženski antifašistički plamen
„Moja baka partizanka“ je više od zbirke - ona je svedočenje o jednom vremenu, o ženskoj hrabrosti i solidarnosti, o nadasve teškom vremenu, koje je iznedrilo jake pojedinke koje su ispred svojih života stavljale živote svojih porodica, drugova i drugarica, ali i viziju o bezbrižnijem, ravnopravnijem, pravednijem, lepšem svetu koji će ubirati plodove slobode, jednakosti i mira.
Deli
Tekst: Katarina Veljković
Foto: Marija Piroški
Neke priče, ostaće za života neispričane, neizrečene, nezapisane; biće potisnute, zanemarene, ućutkane, preoblikovane; ali neke priče će uprkos svemu navedenom, živeti večno, jasno i glasno dok ih neguju i o njima pričaju njihovi naslednici i naslednice.
Takve priče, jesu one koje su od srca podelile unuke i kćerke, žene sadašnjeg vremena, kojima su u nasleđe ostale vanvremenske vrednosti za koje su se rizikovali životi, za koje se borilo, ispaštalo jer se znalo – da vredi, a to nam one, ponosne praunuke, unuke, kćerke, bratanice – svojim pisanim tragom, svojim vrednosnim aktivizmom i sećanjem na svoje korene, dokazuju.
Ova zbirka nam daje priliku da upoznamo žene koje su bile hrabre i odlučne u vremenu kada je to značilo rizikovati sve, pa i život. A takvih prilika je danas malo. Posebno zbog istorijskog revizionizma i brisanja svih tragova sećanja na ove žene.
Junakinje ove zbirke nisu samo čukunbake, prabake, bake, majke, tetke – tadašnje borkinje i heroine, već i njihove praunuke, unuke, bratanice, kćerke, koje njihovu priču osećaju i sada žive kroz svoje antifašističko žensko nasleđe. Jedna od autorki i unuki je i programska menadžerka LiceUlice, unuka Mileve Kosovac – Nikoleta Kosovac:
Foto: Marija Piroški
Nikoleta, koliko je bilo lako/teško pronaći reči i podeliti ličnu priču o svojoj baki partizanki – Milevi Kosovac?
Iskreno, bilo je i teško i lekovito u isto vreme. Teško, jer sam prvi put zaista sela da napišem sve to o njoj, ne samo kao o heroini iz udžbenika, već kao o ženi koja je imala svoje strahove, dileme i ideale. A lekovito, jer sam kroz to pisanje imala osećaj da je ponovo upoznajem.
Mislim da je pisati o partizankama, o ženama koje su se usudile da budu slobodne u najneslobodnije vreme, danas možda važnije nego ikada.
A još ako je u pitanju tvoja baka, onda to preraste i u neku vrstu odgovornosti. Nisam želela da to bude samo priča o prošlosti, nego i o svemu što mi danas, kao žene, naslednice tih borbi, i dalje moramo da promenimo.
U početku sam se plašila da ne zvuči previše „istorijski“ ili „teško“, ali onda sam shvatila da te priče ne moraju da budu muzejske. One su i dalje žive, samo ih treba prepoznati u svakodnevnim borbama. U tome je i bila suština celog procesa – da pišem o njoj kao o revolucionarki, ali i kao o sebi kad sam najhrabrija.
Foto: Marija Piroški
Koliko sebe prepoznaješ u probranim (pažljivo izabranim) rečima/pridevima kroz koje opisuješ svoju baku?
Kada govorim o baki kao hrabroj, upornoj, odgovornoj, prkosnoj, osećam da su to osobine koje su mi prenete transgeneracijski, ne samo kroz priče o borbama, nego kroz vrednosti i stavove koje sam od malena upijala. Osećam i veliku odgovornost prema tom nasleđu: kako živim, šta biram da branim i kako prenosim dalje ove priče i to nije uvek lako, ali, kada vidimo kuda ide ovaj svet, deluje jako bitno. Mnogo bih volela da znam šta bi ona mislila o meni i ostalim unukama i unucima danas, da vidi da njena hrabrost i odlučnost i dalje inspirišu i vode nas iako je, nažalost, nikada nismo upoznali.
Spomenula bih tišinu kao važan motiv. Tvoja baka, Mileva Kosovac je svojim tišinom čuvala antifašističku ideologiju i svoje saborce i saborkinje i platila svojim životom.
Tišina moje bake nije bila odustajanje već izbor i zaštita njenih saboraca i ideala. I na kraju, ona je platila najvišu cenu. Danas, decenijama kasnije, plaćamo cenu tišine koju smo sami gajili prema našem partizanskom nasleđu. Zaborav, revizionizam, relativizacija istorije i ignorisanje hrabrosti naših predaka stvorili su društvenu prazninu u kojoj su ideali antifašizma često potisnuti ili iskrivljeni. Njena tišina nas sada može naučiti koliko je važno govoriti, biti proaktivan, ne odustajati i čuvati istinu.
Foto: Marija Piroški
U jednom delu teksta istakla si da „Mnogi mladi ljudi možda nisu dovoljno informisani o partizanskom pokretu“ – kojim rečima bi ih ohrabrila/motivisala mlade da se informišu i da istraže više o antifašističkoj borbi?
Rekla bih im: ne dozvolite da istorija prolazi pored vas kao dosadna lekcija iz udžbenika. Naša antifašistička borba nije samo prošlost. Ona je inspiracija za sve trenutke kada se čini da je svet prepun nepravde, kada se fašizam, mržnja ili netolerancija pokušavaju ponovo nametnuti na različite načine. Saznajte, istražite, čitajte priče žena i muškaraca koji su se usudili da budu hrabri i prkosni jer razumevanje njihove hrabrosti može da nas motiviše da i danas ustanemo i borimo se za neki bolji i pravedniji svet.
Da li si sigurna da bi tvoja baka bila poražena (jer moramo da se borimo za mnoge slobode za koje su nam se ona i njeni saborci i saborkinje izborile), ili bi te uzela pod ruku i rekla – da je u poslednjem dahu znala da ništa nije gotovo, ali je i tada ostala dostojanstvena „najokorela komunistkinja“ i to ti je ostavila u nasleđe?
Sigurna sam da je znala da borba za slobodu, jednakost i pravdu nikada nije gotova. Ali isto tako, verujem da bi ostala dostojanstvena i prkosna do poslednjeg daha – „najokorelija komunistkinja“ koja stoji iza svojih ideala i prenosi ih dalje. Bila bi ona članica porodice koja me uvek podržava u svim mojim malim i velikim pobunama, koja me motiviše da budem glasna, da se ne plašim, koja me podseća da borba uvek ima smisla, čak i kada se pojavi sumnja. To mi je uvek falilo. I dok sam često slušala od zabrinutih roditelja rečenice poput „pusti, ne moraš uvek svuda da budeš prisutna“, ona ne bi rekla „pusti“ već „nego šta, idi!“ i uzela bi me pod ruku i krenula sa mnom u prve redove.
Foto: Marija Piroški
Zašto preporučuješ ovu zbirku i šta su najvažnije lekcije koje nas uče bake partizanke?
Baka partizanka nas uči da sloboda, jednakost i pravda nisu sami po sebi dati, da hrabrost nije pitanje godina, pola ili mesta, i da odgovornost za očuvanje istine i borbu protiv nepravde prelazi generacije. Ovo je podsetnik svima da ne smemo da zaboravimo, da pričamo, prenosimo dalje, da se borimo i da inspirišemo druge jer njihova hrabrost danas živi kroz nas.
Nikoleta je u svom tekstu, ali i u odgovorima na naša pitanja naglasila značaj istorijskog revizionizma i brutalnog brisanja istorije i borbe ovih hrabrih žena, naglašava da su „u Šapcu skoro sve osnovne škole nosile imena partizanki i narodnih heroina do početka dvehiljaditih, kada je to, nažalost promenjeno“. Osnovna škola koju je ona pohađala nosila je ime „Mileva Kosovac“ postojala je pod tim nazivom od januara 1956. do 2004. godine, kada je tadašnje Ministarstvo prosvete i sporta donelo rešenje po kojem je naziv škole promenjen u OŠ „Nikolaj Velimirović“ Šabac. Jedino priznanje za zasluge njene bake danas je ulica u centru Kosjerića koja još uvek nosi njeno ime, heroine o kojoj je Ljubomir Simović napisao pesmu koja je svojevrsni šamar realnosti: „Učiteljica iz Taora”.
Dok perfidni narativi moći pokušavaju da prekroje prošlost i utišaju glasove otpora, vraćanje priča partizanki postaje nužan čin odgovornosti. Njihove priče nas teraju da pogledamo oko sebe i zapitamo se: da li se istorija ponavlja i koji su koraci u sprečavanju takvog scenarija?
„Zbirka Moja baka partizanka je nastala kao rezultat rada studentkinja koje su tokom jesenjeg semestra 2025. godine pohađale Studije feminizma u organizaciji Centra za ženske studije. Intervjui koji čine osnovu ove publikacije realizovani su u okviru obrazovnog modula Antifašizam i rod: istorija, sećanje i savremene političke borbe, realizovanog u saradnji sa Centrom za primenjenu istoriju i Institutom za filozofiju i društvenu teoriju. Cilj ovog modula bio je povezivanje akademskog rada sa politikama sećanja, feminističkim pristupom istoriji i savremenim borbama za društvenu pravdu. Na njoj je radilo pet autorki, koje su prikupljale i oblikovale priče, sortirale dokumentarne fotografije koje su dodatno oživele zbirku „Moja baka partizanka””, istakla je osnivačica FemIn kolektiva i jedna od pet autorki zbirke, Ljiljana Todorović Jovanović.
Vaš primerak publikacije „Moja baka partizanka” – možete dobiti kontaktiranjem FemIn kolektiva (zbirka je besplatna – podržana od strane Rekonstrukcija Ženski fond, ali opciono – možete podržati FemIn vašom donacijom)
Ova Internet stranica koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Korišćenjem ovog sajta se slažete sa korištenjem kolačića (cookies). Više o tome možete pronaći u našoj Politici kolačića.
