Od „pinball protagonistkinje” do tihe heroine koncertnih jama i uličnih barikada, put naše sagovornice sve je samo ne linearan. Izbegavajući boemske klišee i stroge definicije žanra, ona je svoju karijeru gradila na margini — između  veb dizajna i neprospavanih noći ispred bina. Njen ulazak u svet fotografije obeležen je onim što naziva „godinom bez samosvesnosti”, periodom u kojem je, uprkos manjku opreme i višku treme, puzala kroz redove „Sava centra” i bivala iznošena iz foto-pita, samo da bi uhvatila istinu trenutka. Od amaterskih snimaka poslednjeg koncerta Amy Winehouse, koji su završili u Oskarom nagrađenom dokumentarcu, do portretisanja stotina bendova, njena priča je svedočanstvo o upornosti osobe koja odbija da se uklopi u kalup.

Njena fotografija nije samo estetika, već čin otpora protiv mizoginije, algoritama koji guše autentičnost i društvene površnosti. Iako osam godina profesionalno beleži euforiju masa, pravu katarzu i povratak vere u medij pronašla je na beogradskim ulicama tokom protesta. Tamo gde su svi jednaki pod kišom i gde nema basnoslovnih honorara, pronašla je savršen balans za šarena svetla i velikog ega muzičke industrije.

Foto: Iva Tanacković

Kako je bilo biti na ulici tokom 2025. i kako je to sve uticalo na tebe?

Često kažu da na ulici ovih trinaest meseci lečimo generacijske i kolektivne traume, ali to objašnjenje je isuviše jednostavno. Pored ovih iskustava, mnogi od nas imaju lične katarze. Metamorfoze. Presvlačenja. Jedan od mojih omiljenih muzičara koji nažalost deli datum, mesec i godinu rođenja sa Glavnim Akterom Svega Ovoga rekao je „ovo cvetanje me boli kao da se ljuštim”. Nema promene bez euforije, ali nema promene ni bez padova. Pojedini protesti su bili toliko intenzivni da je trebalo i po nekoliko dana da se saberu utisci. Ponekad su mi bile potrebne i dvonedeljne, tronedeljne pauze kako bih sagledala događaje iz tuđih uglova i kao velike slike – i doslovce i metaforički. I sa emocijama mi se dogodilo nešto neobično – sve oko sebe osećam jače nego ikad, ali istovremeno ne umem više da ispoljim ništa osim besa i negodovanja. Sve ostalo je i dalje tu, ali kao da ga gomila ispoljava umesto mene, dok ja stojim sa svojom vizuelnom beležnicom i trudim se da me ništa ne ponese. Nadam se da ću se jednog dana odvići od ovoga isto kako sam se na to navikla jer, kao nekome ko je nekad plakao svaki dan i smejao se naglas mnogo više, ovo nije prirodno stanje svesti. Moja percepcija same sebe kao osobe i energija koju bih trošila ne smeju da nadmaše energiju drugih ljudi i ono što u njima vidim kroz tražilo. Ironično, iz ovoga proizilazi da bih samoj sebi bila veoma loš model jer ništa više ne isplivava na površinu.

Foto: Iva Tanacković

Događaj sa ulice 2025. koji ćeš zauvek pamtiti.

Četrnaesti mart, četrnaesti mart, četrnaesti mart! Te večeri su se tri velike grupe pešaka slile u Beograd, gde su im studenti priredili neverovatan doček. Na nivou vatikanske mise, ali sa bakljama i rok muzikom.

Dobar deo tog dana provela sam u kampu kod Starog savskog mosta, gde su postavili šatore za goste iz unutrašnjosti. Pekle su se palačinke sa previše fila i pevao je Koki iz S vremena na vreme. Bila sam se tek vratila i presvukla, kada su me komšije pozvale da požurimo i dočekamo Nišlije i Vrščane ispred srednje škole „Rade Končar”. Povremeno je rominjala kiša pa sam se par minuta usudila da oklevam, a onda sam predosetila da će biti neverovatno i u sred tog uzbuđenja pored foto-ranca zgrabila i običnu tašnu.

Foto: Iva Tanacković

Ispred škole, na ivici Profesorske kolonije, bio je jedan traktor, jedna varijacija na temu pick-up truck i gomila mladih, umornih ljudi. Grupa iz Niša je rešila da pođe dužim i težim putem kako bi se srela sa drugom i ušla u Beograd sa neočekivane strane, po logici stvari je trebalo da budu vidno umorniji od svojih saboraca iz Banata, ali atmosfera je bila toliko dobra i svi su bili toliko motivisani da se nije moglo zaključiti ko je odakle došao. Odmor je trajao duže nego što smo mislili, ali na kraju je grupa krenula ka centru, predvođena traktorom sa koga je mahao jedan mladić, natpisom „Sloboda miriše na lale” i morem srpskih trobojki iza šetalice. Već na raskrsnici sa Cvijićevom pozdravljala ih je gomila ljudi, lica koja viđam svaki dan, koja idu u iste prodavnice i šetaju pse u istim parkovima. Nikad nas nisam sve videla na istom mestu.

Osim jedne osobe koja je došla sa samom grupom i povremeno bih je ispuštala iz vida bila sam jedini fotograf koji je trčao ispred kolone. Sve ispred mene je bilo prazno, put potpuno čist, kao pred onim psićem koji je prošao bezbednosnim koridorom namenjenom Papi u Meksiko Sitiju. U takvim trenucima treba ostati pribran i biti taman toliko vidljiv da i dalje budeš nevidljiv. Primamljivo je, kao neki mini power trip, dođe ti i da umreš od smeha, svestan svoje nebitnosti, a istovremeno i uloge hroničara u tako emotivnom momentu, ali jedini način da te stranice hronike liče na nešto je da tretiraš to što se dešava kao samo još jedno veče na ulici.

Foto: Iva Tanacković

Kada je kolona skrenula sa Slavije u Kralja Milana, ispred nas su se ukazali špaliri ljudi sa obe strane ulice koji se nigde nisu prekidali, niti su se završili na tački gde sam posmatrala vrhunac dočeka. Odnekud je krenuo vatromet, a ispred traktora su odatle marširali i bubnjari. Ljudi u prvim redovima su nudili putnicima kolače, palačinke, jedan mladić je sedeo na zemlji sa buketom ruža i širokim osmehom. Kod Beograđanke se žamor pretvorio u sveopšti krik koji je nadjačao zvuk bubnjeva.

Na Terazijama je bilo već toliko ljudi da nije bilo moguće uočiti svaki detalj, svaki genijalni plakat. Bilo je tu stihova pesme iz „Ko to tamo peva”, „Jedne zime sa Kristinom”, aluzija na dvojicu nebojša koji su se infiltrirali u tada mnogo manji „Ćacilend”. Redara je, čini mi se i verovatno preuveličavam, bilo više nego sledećeg dana, a sa ivice crvenog tepiha su nas povremeno gurali na pešačko ostrvo na koje jednostavno nisu mogli svi da stanu. Stigla sam taman da se koliko-toliko pozicioniram da mogu da se pravim da prvi put vidim grupu ispred koje sam trčala, ali i da sačuvam prostor na kartici i baterije za sledeće.

Foto: Iva Tanacković

A onda? Onda sam videla emocije kojih nema ni na filmu. Ljudi su ulazili na cilj gurajući svoje saborce, hodajući bosi i naduvenih nogu sa zavojima na kolena, noseći pse, kutije za donacije, zastave. Jedan momak se doslovce maskirao u džinovsku pumpu za bicikl. Bilo je onih kojima su lile suze, bilo je onih koji su jedva čekali da se iscere jer je euforija bila jača od bola i umora. Jedan veteran blizu mene je gotovo sve vreme držao ruku na srcu, ne znam da li je video ženu koja je prošetala crvenim tepihom noseći požutelu fotografiju svog pradede koji je, kao i moj, poginuo boreći se u Prvom svetskom ratu.

Svi koji su stigli na cilj dobili su medalje sa motivom „Pobednika”. Mladi ljudi koji su ih stavljali oko vrata svojim saborcima pešacima ponekad su i sami bili toliko uzbuđeni da to nisu mogli ni da sakriju. Ne znam koliko je trajao after, otišla sam kući negde oko ponoći.

Kad bolje razmislim, zašto ne bih i druge događaje pamtila zauvek? Svi su bili bitni, ovaj je jednostavno bio – najlepši!

U prvim redovima protesta pune besa i bunta bile su žene. Kako vidis ulogu studentkinja i aktivistkinja u ovoj borbi? Zašto nam je bes važan?

Ženski bes je oduvek bio tabu, nešto što se smatralo histerijom, ludilom, nedostatkom seksa i drugim mizoginim izgovorima, dok su mnogi muški bes izjednačavali sa herojstvom, viteštvom, podvizima dostojnim polubogova. Mi idemo kroz lavirint, dok oni ruše zidove i proleću kroz njega i to je borba o kojoj se retko priča u scenarijima koji nisu obaveze roditelja i podela poslova u domaćinstvu, kulturne razlike od kojih zavise muke žena iz različitih sredina, objektifikacija javnih ličnosti ili odnosi i hijerarhija u kancelarijama.

Foto: Iva Tanacković

Od početka ovih, tekućih protesta delovalo je da smo preko noći postigle dugo priželjkivanu i šapatom spominjanu jednakost, a nismo, bilo je istoriskih progovaranja pre koja su značajno uticala na sve. Među redarima je bilo mnogo studentkinja, većina govornica bile su žene. Tek pre nekoliko sedmica sam na protestu „Žena u prvom redu” koji je organizovao moj lokalni Zbor Palilula Centar čula kako je to isprva izgledalo iza kulisa. Bilo je momaka koji su očekivali da im koleginice kuvaju kafe na blokiranim fakultetima i školama. U radnim grupama bilo je više muškaraca. Srećom, sam sistem plenum i VŠD-a daje glas svakom članu kolektiva, svakoj borkinji i borcu, tako da mi je bilo drago da čujem da su se stvari promenile i da su bliže idealizovanoj viziji koju imamo mi koji te pragove nismo prešli. Nadam se da će se taj trend nastaviti.

Zborovi su ovu dinamiku samo unapredili. Toliko kolona koje vode žene sa megafonom jer one, sa izuzetkom gospodina koji predstavlja roditelje Pete gimnazije, drže pažnju mnogo bolje od muškaraca. Vidiš nekada mirnu ženu iz kraja kako uzima sudbinu u svoje ruke, na licu mesta izmišlja slogane, živi onaj deo mladosti koji joj je otet jer je detinjstvo, ranu mladost ili oba provela u najgorim godinama za ovaj region i ovu zemlju. Uzima ono što su joj društvo i sredina oteli, a umesto da ih odbaci – vraća im dvostruko, trostruko više. Sa sentimentalnosti kojom su joj ispirali mozak od prvih koraka prelazi na konstantni pritisak. Kontrolisani haos postaje zanimljiviji od savršenstva koje nam se i dalje servira kroz glupe reklame i plaćene oglase.

Foto: Iva Tanacković

Na Vidovdan sam na trenutak videla ženu od šezdesetak godina koja je preotela jedan od onih velikih, providnih štitova. Nije delovala čak ni ponosno, nije se pravila važna. Just another day at work.

Petnaestog avgusta kordoni su suzavcem i šok bombama potiskivali mase od Kneza Miloša ka Slaviji. U jednom trenutku kružni tok oko famozne fontane bio je prazan, tu su bili samo vozački GSP ispred svojih vozila i nas nekoliko reportera sa kacigama i gas-maskama. Odnekud se pojavila mršava i sitna devojka sa štitnicima za rolere na rukama i nogama, epidemijskom maskom i nešto lepšom kacigom, u kratkom i uskom sportskom kompletu, prišla najbližem kordonu, bacila nešto što je prasnulo u vazduhu, povikala: “J**em vam mater!” i mirno se udaljila u pravcu Mekenzijeve. Niko nije pošao za njom. Ne verujem da su je potcenili jer smo toliko puta videli da tuku žene kao i muškarce ili smatraju jednakošću kada žene prebijaju žene; mislim da su doslovce bili zbunjeni.

Foto: Iva Tanacković

Da li je bilo trenutaka kada ti je bezbednost bila narušena i šta ti je ulivalo najviše hrabrosti?

Pošto većina nas fotografa već i svesno i nesvesno pamti lica, kako provokatora tako i policajaca u civilu, verujem da sam bila u opasnosti mnogo puta, a da to nisam ni znala! Zato bih izdvojila dve situacije gde sam apsolutno sigurna u to.

14.8. ispred Generalštaba sukobile su se grupe pristalica i protivnika režima. Leteli su topovski udari, petarde, a kordon policije je jednostavno nestao. Predstavnici medija ostali su u grupama u gornjem i donjem delu Birčaninove. Ne znam kako, ali odjednom su skoro svi „ćaciji” u rukama imali po palicu, tojagu, neki i po dve. Jedan je uzviknuo: „Šta slikaš, p**ka ti materina!” Pojurili su za nama, za grupom u kojoj su uglavnom bile žene. Sa još dve osobe sakrila sam se iza prazne stražarske kućice ispred Ministarstva inostranih poslova. Srećom, napadači su bili isuviše ostrašćeni da bi se vratili da nas potraže. I pored toga, pola sata sam bila disocirana i zbunjena, posmatrajući ljude koji su bežali od parka do parka, od gradilišta do gradilišta, povremeno sa par poznatih lica, povremeno sama, sve dok jedan stariji gospodin nije ponudio da nekoliko nas preveze kućama, svejedno gde živimo. Kasnije sam saznala da neke koleginice JESU dobile po glavama.

Foto: Iva Tanacković

18.8, dakle četiri dana kasnije, protestna kolona je krenula od Pravnog fakulteta i, kada smo skrenuli u Cvijićevu ulicu, pomislila sam da idemo do SUP-a. Vrlo brzo mi je postalo jasno da je SNS magacin kome su u tom trenutku izlog razbijali bar dvaput mesečno, na putu i da će ga ljudi videti. I jesu. Počelo je lomljenje izloga, gađanje kamenjem, udarci motkama. Po kraju se pričalo da u magacinu nema ničega, pokušala sam da priđem najglasnijim demonstrantima i da im kažem da ne vredi tužba zbog razbijanja praznog magacina, nisu me čuli. Tada se podigla roletna na lokalu sa druge strane ulice, pored minimarketa, odande je izašlo 4-5 ljudi koji su počeli da skandiraju: „Aco, Srbine! Aco, Srbine!” Na kraju Ulice Draže Pavlovića formirao se kordon, a iz obeju pravaca Cvijićeve dolazila su dodatna vozila sa žandarmerijom. Rekla sam momku pored sebe da im je prostorija ispred koje su kancelarija i da su pre svega ovoga razmenjivali sitnice poput šolja i tanjira sa zaposlenima iz samoposluge.

Istog trenutka jedan krupniji čovek, verovatno policajac u civilu jer sam ga kasnije prepoznala prebirajući fotke sa starijih protesta, nabija me na prvi parkirani automobil, stavlja mi ruke iza leđa, iako nosim poveliki ranac, i pita me otkud ja to znam i da li sam organizator napada. Rekla sam mu da živim na stotinak metara odatle, da je nemoguće ne znati ko s kim pije kafu i da to nije nikakav bunker. Pustio me je, pošto je momak do mene rekao da sam press i da zaista živim veoma blizu. Danas razmišljam kako bi suđenje gde je optužena na klupi jer je videla razmenu reklamnih šolja SNS i zaostalih Fanta promo čarapa bilo luđe od prosečnog kafkijanskog zapleta.

Foto: Iva Tanacković

Tek kad sam došla kući shvatila sam da se predsednik pojavio ispred magacina doslovce pet minuta kasnije. Možda inače onaj policajac ne bi ni posumnjao na mene; u tom trenutku je valjda svako bio sumnjiv.

Želim da pohvalim žene fotografe koje su se i te kako svesno izlagale opasnosti, često pešačile, trčale ili biciklirale sa studentima. Tu su, naravno, velika Marija Janković od koje sam mnogo toga naučila, Sanja Knežević i Tanja Bažalac čije fotografije se graniče sa umetničkom fotografijom, ali i studentske fotografkinje kao što su Nađa Gavrilović, Tamara Janković, Anđela Radojčić, Katarina Redžić i Miona, čije prezime ne znam.

Foto: Iva Tanacković

Da tvoje fotografije pričaju jednu priču kakav bi bio kraj koji priželjkuješ?

Nema kraja! Dokle god su fotografije žive nastavlja se priča o samom fotografu ili fotografkinji, makar sa godinama prerasla u gomilu anegdota, mitova i netačnosti. Naš kraj dolazi onda, kada više niko ne bude znao za nas. Dobijamo još jedan život, poput onih u starim DOS igricama, svaki put, kad neko prvi put pročita naše ime i poželi da se raspita ko je to.

Foto: Iva Tanacković

Šta bi poželela ženama u 2026. godini?

Žene, devojke, devojčice, molim vas da naučite da cenite svoj rad, ako se bavite umetnošću, novinarstvom ili obama! Primetićete da će u pojedinim branšama češće angažovati muškarce nego vas – da li zato što misle da niste sposobne, da li zato što su toliki tradicionalisti da misle da će krenuti da se šuška koješta o vama. Nemojte se oslanjati na pohvale samo onih ljudi koji su u vašem najužem krugu niti onih prema kojima nešto osećate. Stavite svoje radove na internet, štampajte nalepnice sa QR kodovima, prijavljujte se na konkurse – poput poruke u boci, ono što valja pronaći će put do ljudi koji to cene, ali ne smete da budete pasivne.

Foto: Iva Tanacković

I, naravno, podržavajte jedne druge, i to ne nužno polusmislenim smajlijima kojima se suptilno manipuliše algoritmom na ovoj ili onoj mreži. Nije sve networking i nije sve PR. Kritika je odlična stvar i trebalo bi svi da je prihvatamo. Brinite o svojim saborkinjama, proverite da li su dobro, da li su došle kući i gde su i šta rade, ako ih neko vreme niste videli ni online ni offline. Fotografkinje, ako imate višak opreme koji ste prerasle, a nije da biste se baš obogatile prodajom, prosledite ga nekom drugom, ima devojaka (i momaka, i nebinarnih…)  sa po jednom objektivom i/ili veoma slabim telima. Preporučite koleginice za neki poslić, predložite im da vas zamene, ako negde ne možete da stignete. Kupite nekome klopu, donesite mu vodu, organizujte grupne sedeljke ili foto-šetnje sa unapred zadatim ili slobodnim temama.

Mnogima od nas su ispirali mozgove, učili nas da druge žene cenimo po izgledu te da su nam suparnice, a ne prijateljice. Mnoge od nas su odrasle bez pravog osećaja zajedništva. Zajedništvo treba stvoriti, negovati i iznova buditi jer je mreža podrške često bitnija od talenta, agilnosti i marljivosti.

Foto: Iva Tanacković

Sebi želim da mama i ja otplatimo dug Infosatanama što je pre moguće, zamenimo par prozora zalepljenih selotejpom, dođemo do frižidera koji ne curi, uživamo u životu koliko god možemo, idemo u goste i zovemo ljude u goste, da imam stabilne izvore prihoda, dovedem se fizički u red… volela bih i da odem negde, makar na nedelju dana. Pasoš mi je istekao pre pet godina, a da nisam ni znala jer i ovako i onako nisam mogla ništa da priuštim. Skromna sam u vezi sa svim osim sa svojim radom, koji sam konačno naučila da cenim, i ne treba mi bogzna šta materijalno, ali želim da imam vremena za svoje prijatelje i porodicu. Zajedništvo nas čini živima i srećnima. Što bi rekli Jarboli, podrška je važna.

Hvala vam na ovoj divnoj prilici da podelim svoja iskustva i zapažanja sa drugima. Možda ovo nekome bude i koristilo.