Od Beograda, preko Sardnije do sela Paune: Zašto sam se preselila na selo?

Psihološki profil jedne ideje

Znate kakve su ideje. Ne žele da odu tek tako. Nisam sigurna da li se među sobom bore za nadmoć ili uživaju u tome što ih zanemarujemo, pa nas s vremena na vreme podsete na svoje postojanje. To obično bude kasno u noć, kada bi sa nama ostajale da pričaju do zore. Nekad probdimo jednu noć zajedno, a nekad više njih. Nekad svrate jednom nedeljno, nekad odu i vraćaju se ciklično, a nekad ni ne odu.

Tako je mene ideja kolonije u prirodi počela da posećuje na kraju svakog meseca, kada bih izračunala da pola plate dajem na kiriju i račune i svaki put kada bih se zaglavila u saobraćaju, što je otprilike dva puta dnevno. Zato sam odlučila da joj dam šansu i unapredim je u cilj da kupim kuću koja će biti sakrivena u šumi – dovoljno daleko da imam čitavu prirodu za sebe, a opet u blizini grada.

Ciljevi bez plana

Put od ideje do realizacije popločan je odlukom. Odlukom da će ta ideja postati prioritet. Često ne znaš kako ćeš je isklesati, ali je neophodno da veruješ. To ne znači da treba da sediš u fotelji i digneš noge na sto, baš naprotiv. Moraš da uradiš sve što je do tebe.

Neko mi je jednom rekao da je sreća proizvod vrednog rada i povoljnih životnih okolnosti. Zato sam se trudila da idem napred, bez očekivanja da će moj put kupovine imanja biti brz i jednostavan, ali sa nadom da će se u nekom trenutku kockice složiti.

Ipak, jedini put kada sam imala novca za takav poduhvat, život je za mene imao druge planove. Bila sam previše mlada, divlja i željna iskustava koja prevazilaze granice države u kojoj sam odrasla. Želela sam da dotaknem tlo drugih kontinenata, da osetim talase okeana, da vidim zvezde na drugoj hemisferi. Kako je bilo vreme korone (koja nam je svima poremetila planove i maštanja), nije bilo mogućnosti da pobegnem onoliko daleko koliko sam htela. Ipak, pronašla sam način da odletim najdalje što sam mogla i preselila se na Sardiniju – u gradić na rubu ostrva koji je bliže Africi, nego Evropi .

Na Sardiniji sam zavolela mala mesta i, sasvim suprotno svojim predviđanjima da se nikad neću vratiti u Srbiju ako jednom odem, shvatila sam da zapravo želim da živim u svojoj zemlji. Valjda to tako ide – moraš da odeš mnogo daleko da bi se vratio-la sebi i svojim korenima. I tako sam se ja vratila – ali ne u manje mesto – već u Beograd, gde mi je društvo i gde sam imala više mogućnosti za zaposlenje.

Povratak u budućnost

Ponovno integrisanje u sredinu kojoj se vraćate nakon godinu dana je mnogo više od nastavljanja tamo gde ste stali, jer život nije stao. Nije stao ni moj život – koja sam otišla, niti životi svih drugih – koji su ostali. Imam osećaj kao da su se u međuprostoru tih naših različitih svetova kreirali strahovi koji bi trebalo da spoje naše ranjive stvarnosti.

Bilo je bezbroj pitanja koja su me mučila. Da li ću onima kojima se vraćam biti dovoljno dobra ovako promenjena, a opet ista? Da li će oni meni biti dovoljni, onako isti a opet promenjeni? Hoću li imati razumevanja za potrebe onih koji su u iščekivanju da me vide, dok ja samo priželjkujem da se osamim? Da li ću umeti da stavim svaku čašu na svoje mesto, dovoljno puta upaliti veš mašinu, oprati sudove i očistiti za sobom – da ne poremetim dinamiku odnosa koji su kreirani dok me nije bilo?

Hoću li se naviknuti na to da sav otpad ide u jednu plastičnu kesu umesto da se reciklira ili će izbledeti oduševljenje kada uz naručeno piće u kafiću bez pitanja dobijem čašu vode koja se ne naplaćuje? Da li ću pronaći posao, zamenu za surfovanje i sve ono zbog čega mi more nedostaje?

Da li ću smisliti bar jedan odgovor za one koji nikada nisu živeli vani – da razumeju zašto sam se vratila i kako to nemam nikakav plan za dalje? Da oni koji se nisu vratili shvate šta ću opet u Srbiji kad sam već pobegla iz tog pakla? I zašto mi ipak nedostaje sve ono što drugi kritikuju?

Bilo je teško naći odgovore na ova pitanja. Bilo je teško snaći se u starom svetu koji više nije moj, a toliko sam žarko želela da to opet postane. Na sve to, i dalje sam kalkulisala na kraju meseca. I dalje me je nervirala gužva i to što je vazduh toliko loš da veći deo dana ne smeš ni prozor da otvoriš, a kamoli da udahneš. I dalje me je pritiskalo u grudima, a nisam ni sama znala šta.

Kad ideja ponovo pokuca na vrata

Od svih ideja, najupornije su one koje se ciklično vraćaju. One su kao senke prošlih želja kojima ne želimo da se posvetimo, a ne znamo kako da ih pustimo. Suviše ih volimo, ali nedovoljno da bismo pronašli način da ih razvijamo. A moja ideja, ona koju pominjem kroz čitav tekst, žarko je želela da se razvija. Zato me je pritiskalo u grudima, zato nisam mogla da udahnem – a ne zbog toga što je u glavnom gradu vazduh loš.

Ja sam AHA momenat doživela nakon dugog lutanja, menjanja poslova, traženja sebe i ponovnog gubljenja u svim tim pokušajima. Osećala sam se kao da sam izgubila kompas, a ponašala se kao da sam osvojila ceo svet (bar je takav doživljaj ljudi koji su mi dragi).

U  jednoj od mnogih noći kada sam ostajala budna u potrazi za smislom u onome što radim , shvatila sam da sam se mnogo udaljila od svog sna da živim i radim u prirodi. Možda me je osvestilo to što sam se predugo vrtela u krug bez konkretnog cilja, a možda činjenica da je moje telo pokazivalo jasne znakove da nešto ne radim kako treba (burnout i dve operacije).

Bilo kako bilo, rešila sam da pronađem način da se približim svojoj ideji – parčetu zemlje u prirodi . Uvek sam razmišljala o tome kako će se moja želja ostvariti, ali nikad o tome kako i koje korake je potrebno da ja preduzmem. Verujete li u magiju?

Iako propagiram da je sreća proizvod napornog rada i dobrih životnih okolonosti, ono što se meni desilo je ništa drugo nego magija. Nije prošlo ni dvadeset i četiri časa od kako sam povukla crtu i sebi obećala da ću da se domognem života u prirodi na način koji ni sama nisam smislila, ispostavilo se da će ta željena kuća postati imanje gde su živeli moji baka i deka.

Moja porodica je organizovala kućni savet na kom je predloženo da preuzmem odgovornost za kuću kojoj je potrebna briga, ljubav i nega – a znali su da sam ja najbolja osoba za to. Imajte u vidu da ni sa kim nisam pričala o svojim željama, tako da trenutak razgovora koji se desio tako brzo od mog “aha” momenta ne mogu da ne nazovem magičnim.

Sad krećem da dramim

Da li sam odmah skupila stvari i otišla na selo? Ne! Par meseci sam bila u šoku i smišljala sam kako to da izvedem na najbolji mogući način. Iako zvuči veoma jednostavno – poželela sam nešto i to nešto može da se ostvari samo ako okrenem jedan broj telefona – u mojoj glavi to nije bilo tako.

Šta me je onda kočilo? Nedugo pre razgovora sa porodicom dobila sam priliku da radim u jednoj marketinškoj agenciji. Želela sam da steknem iskustvo koje će mi pomoći da postanem stručna u nekoj oblasti (mnoge osobe su primetile kvalitet mog rada na društvenim mrežama i nudile mi saradnje koje nisam prihvatala jer sebe nisam doživljavala kao dovoljno edukovanu za takav angažman). To je još jedno od prokletstava kada si svestrana osoba – konstantno imaš želju da učiš nešto novo i razvijaš se, ali imaš osećaj kao da ni u čemu nisi dovoljno dobra; a ja sam baš žarko želela da budem odlična u nečemu (da se ne lažemo, ovo je deo druge kompleksne teme, ali o tome ćemo sledeći put).

Postojao je drugi niz začkoljica i sitnica koje sam znala da će mi previše komplikovati život, a koje takođe ne bih da pominjem. Ipak, znala sam da bih se mnogo kajala da nisam iskoristila priliku koja mi je pružena, a koju sam toliko želela. Zato, posle mnogo razmišljanja, odluka je pala.

Da li sam hrabra ili luda?

Mnogi mi govore da sam hrabra što sam se odlučila da živim na selu. Sama. To je verovatno istina, ali moram da priznam da je u mojoj ideji postojala još jedna osoba sa kojom ću deliti ovo iskustvo, a koja je bila deo mog života kada sam prvi put pomislila da se osmelim da uradim ovako nešto. Kada sam postala svesna toga da sam svoju želju vezala za kariku koju trenutno nije moguće uklopiti u realno stanje, počela sam da paničim.

Bilo je to mesec dana pre polaska, kada sam prestala da radim u korporaciji i otkazala stan u Beogradu, odnosno kada je postalo izvesno da se selim. Nisam mislila da ja to mogu. Jer kako ću sama da noćim u kući? Kako ću da kosim onoliku livadu? Kako ću da pregovaram sa komšijama?

U mislima sam vrtela sve moguće scenarije i preslišavala se svih svojih strahova. Plašila sam se, jedno vreme bivala paralisana, slušala svoje i tuđe glasove koji su mi govorili da nije vreme, da je hladno, da sačekam, da ovo, da ono.

Plašila sam se, prisećajući se da je ovo nešto što sam želela suviše vremena da bih odustala sada kada se dešava. Plašila sam se, lepeći sebi ceduljice po stanu kako nemam vremena za strah. Plašila sam se, znajući da nemam šta da izgubim ako pokušam.

Nisam bila spremna, ali sam znala da ne bih ni dobila ovu priliku da nisam spremna. Ni samoj mi nije jasno kako, ali skupila sam svu snagu u jednu koficu i okupala se njom pred odlazak. Bila sam rešena da krenem, bez obzira na to što nemam kola. Bez obzira na to što ne znam ništa o životu na selu. Bez obzira na sve izazove kojih još nisam ni bila svesna.

I tako uplašena, počela da živim seoski život na svoj način, začuđena što me više ništa ne plaši. Pretpostavljam da sam sav strah potrošila pre nego što sam se preselila. Počela sam da živim, dok se drugi plaše umesto mene.

Šta se dešava kad imaš plan?

Život je lep kad imate plan. Ali nikada, ali nikada neće baš sve ići po planu. Tako sam i ja planirala da u mesec dana očistim, okrečim i sredim kuću. Koliko lep plan, zar ne? Posebno kad ne znaš ništa o životu na selu (čak ni da se motika ne zove ašov).

Kuća je bila u mnogo gorem stanju nego što sam mislila da će biti, tako da je renoviranje podrazumevalo da popravim jednu stvar, a pokvarim tri (dnevno sam doživljavala bar tri nervna slončića, ovaj slomčića). Iako sam ceo proces na društvenim mrežama predstavila kao zabavu – što meni i jeste bio – ova kuća je mesto gde sam učila da hodam, gde sam zalivala lubanice, jurila leptirove, sklapala svoja prva prijateljstva. Zato sam nedeljama plakala dok sam gulila staru farbu, nanosila novu, krpila zidove i radila sve drugo što je bilo neophodno da bih sredila kuću.

Na kraju se isplatilo. Uz veliku pomoć i podršku porodice i prijatelja, uspela sam da je sredim. Ne mogu da vam opišem kakav je osećaj kad otvorim kapiju i shvatim da sam svojim rukama oživela mesto koje jedanaest godina spava.

Moje parče slobode i mira

Kad ideje postaju stvarnost, one se razlivaju kao tečnost u balonu koji puca, a koji je prethodno bio napunjen vodom. Tako se moja ideja razlila u cvrkut ptica koji se čuje ne samo ujutru – kada me probude – već u kontinuumu bez pauze, kao da mi čuvaju stražu. Potrebno je samo da zastanem i oslušnem.

Moja ideja razlila se među crveni Mesec i livade od kojih svici noću prave zvezde. I među izlaske i zalaske Sunca, u večnom nadmetanju njihovih raskošnih boja.

Moja ideja razlila se u usporene dane koji dugo traju, a ipak mi nedostaje poneki sat kako bih uradila sve što sam nameravala. Moja ideja razlila se u u tvrdu zemlju, koja svakim udarcem motike (ili ašova) postaje sve mekša. I u čekanje da mi neko donese hranu, jer najbliža prodavnica je u gradu (a ja još uvek nisam imala četvorotočkaš u svom vlasništvu). Ili da mi pomogne sa premeštanjem nameštaja i svim stvarima koje nisam umela ili mogla da uradim sama.

Moja ideja razlila se u korov, koji – koliko god ga čupam i skupljam – i dalje prskosno raste. I u kreč, šmirglu, isflekane trenerke i zavrnute rukave na rukama koje su ojačale usled teških fizičkih poslova. I u ekser zakucan u ogradu. Isti onaj na koji sam stala celim stopalom i zbog kog sam morala da odložim radove na kući.

U vradžbinu zbog koje su svi strahovi koje sam imala pre selidbe iščezli nakon jedne prospavane noći u svojoj novoj staroj kući na selu. Razlila se i u osećaj da sam oduvek ovde. Kao da nikad drugačije i nije bilo.

Dokle će to razlivanje da traje? Dok putnička kolonija ne pronađe svoj put ostvarenja.