Žene, gazdarice: Dramaturgija snage, otpornosti i zajedništva

Tekst pisale: Maša Seničić i Jelena Vukićević
Foto: Maša Seničić 

Ovaj tekst ne nastaje iz potrebe da govorimo o kafanama kao o mitskim mestima poroka, iz nostalgične ili sentimentalne perspektive; o tome je mnogo puta bilo reči u kolokvijalnim razgovorima, novinskim osvrtima, ali i sociološko-istorijskim esejima (koje jesmo konsultovale, i čiji je doprinos razumevanju svakodnevnih rituala zaista veliki). Kafana kao institucija, to je ono što u našem kulturnom diskursu postoji kao floskula, premda utemeljena na činjenicama: prva kafana na svetu otvorena je upravo na Balkanu, a u njima su započinjani prevrati, revolucije, poslovna i ljubavna partnerstva. Pored svih akademskih i intimnih potreba da se kafana okarakteriše kao druga kuća ili treće mesto, razgovor pred vama nastao je iz nešto drugačije težnje, da se kafanska delatnost posmatra kao rad na tkivu zajednice – neumoran, i gotovo uvek neprepoznat kao emotivni rad.

Žene u ugostiteljskim objektima su najčešće prisutne u ulozi konobarica, po ceo dan na nogama, nasmejane i uslužne. Međutim, pre nekoliko godina zatekle smo se u selu Lovćenac, gde smo upoznale šarmantnu i okretnu Vesnu Đonović, vlasnicu kafane „Moskva”. Njena životna priča nije prošla bez tragedija i neizvesnosti, ali i pored toga je njen princip bio da uvek radi nasmejana. Podelila je još nešto važno, kako je po njenom mišljenju „muškarcima mesto bilo gde osim u kafani”, te da je u ovakvom prostoru razmene i podrške „privilegija biti žena”. Nekoliko proleća kasnije htele smo da sa njom ponovo popijemo kafu za potrebe ovog teksta, ali nismo mogle da je dobijemo. Iako Vesnina kafana nažalost trenutno ne radi, uspele smo da dođemo do tri podjednako borbene, vedre žene, koje takođe drže ugostiteljske lokale u Vojvodini.

Naše sagovornice, Petra iz Novog Sada, Tanja iz Odžaka i Jelena iz Sombora, kao i mnoge druge koje istorija ne beleži, nisu samo vlasnice kafana. Rad sa ljudima je njihov poziv, zbog čega ih je lako razumeti i kao čuvarke prostora u kojem se društvo još uvek može ogledati – ne kroz statistike, već kroz susret, ritual i običaj. Kako su nam same rekle, iako ne tako oštro, u njihovom radu prepliću se emocionalni, fizički i simbolički angažmani.

Foto: Maša Seničić

PETRA PENOV
Bife Jelena, Lončarska 1, Novi Sad

Kada smo ušle u lokal Petra nam je odbrusila što kasnimo. Saznavši da kroz gužvu dolazimo iz Beograda ipak nam je oprostila, ali mi smo znale da je ona došla pre podne samo zbog nas. Drugim danima je tokom jutra uglavnom baka, mama, penzionerka i komšinica. Na miru smo popile kafu u bifeu, koji je inače noću potpuno drugačji, glasan, pun mladih ljudi i energije. Petra je pomenula da joj je žao što se nismo upoznale pre nego što je okrečila, jer je ceo lokal bio u novčanicama lepljenim po zidovima i plafonu, što je nehotice postao uobičajen gest još od generacije ‘92, kojima je to prvo dozvolila.

Kako je došlo do toga da otvorite bife Jelena?
Svašta sam radila ranije. Dok sam bila u trgovini bilo je previranja, čuda, radnike su otpuštali, a firme su propadale. Ostala sam bez posla. Tražile su se lepe, mlade, zgodne devojke, i onda sam u 49. godini, na inicijativu svoje ćerke, odlučila da otvorim lokal. Prvo smo želele brzu hranu, ali to je ispalo komplikovano, i onda smo otvorile bife. Prvo su dolazili moji stari prijatelji, poznanici, ljudi koje sam znala iz raznih poslova, iz života, pa onda oni koji rade blizu. U početku je to delovalo lepo – poznata lica, opušten razgovor, ali vrlo brzo sam shvatila da mi takvo društvo, takav način rada, ne prija. Mnogi od njih su pili na crtu, uz ono platiću sutra, preko plate, pa kad bude… I tako dođeš u situaciju da nemaš ni pića ni para. U jednom trenutku sam rekla: u redu je. Ne morate ni da platite dug, ali ne morate više ni da dolazite. I to je bio prelom.

Prvi put sam postavila jasnu granicu, jer ako ne postaviš ti, niko neće za tebe.

A onda se nekako samo od sebe namestilo – počela su da dolaze deca. Njima su cene bile povoljne, a ovde su nalazili i druženje i poštovanje. Poštovao se kućni red, znalo se šta se može, a šta ne. Mlada generacija, ali vrlo kvalitetna deca. Iz Jovine gimnazije su dolazili ovde još pre mnogo godina. Beže sa časova, pa svrate – nekad da se odmore, nekad da nauče nešto u miru. Znam sve: ko je kasnio, ko se uspavao, ko mora da uči. Bilo je to jedno lepo vreme, a radila sam od jutra do večeri, sve sama. Kasnije sam počela da zapošljavam devojke, dok nije postalo teško naći nekoga da radi. Zakon se promenio, pa su studentkinje mogle da budu tu samo kao ispomoć, ne puno radno vreme. I tako sam odlučila da otvaram samo uveče, što je ostalo do danas – tu sam svakog dana od 20h. I dalje se zna red, i dalje postoji to neko poštovanje, samo sad u nešto drugačijem obliku.

Uveče, kada je lokal pun i živ, deluje da poznajete sve goste koji dolaze.
Imena brkam, i to mi je normalno. Ali lica pamtim – i šta piju, i kako se ponašaju. Kad je neki čudan dan, kad mi nešto ne da mira, predosetim ga. I onda, ako uđe neko ko mi se ne dopada, samo kažem da je rezervisano. Ne objašnjavam ništa. Znam. Osetim. Ne mogu da objasnim kako, ali kad mi neko kroči na vrata, meni telo samo javi. Škorpija sam,  imam strašnu intuiciju (smeh). Nekad me to i nervira, jer zna da mi pokvari dan. Krene drhtanje, neka nervoza. I posle, kao po pravilu, desi se neka rasprava, nešto se poremeti. Tad lepo priđem i zamolim: Izađite napolje, niko nije dužan da sluša vaše rasprave. I to je sve. A ako vidim da situacija klizi iz ruku, da ne mogu da je iskontrolišem, ja isključim muziku. I gotovo. Nema dalje. Red mora da postoji. Nije lako pričati o svemu tome, da ne ispadne da se hvalim – ne volim to, i ne valja. Ali mogu da kažem da imam izuzetno lep odnos sa svojim gostima. I dan-danas ih biram, i hvala Bogu da to mogu.

Foto: Maša Seničić

Zna se kakva je Jelena, kakav je to tip mesta. Zovemo je bife, jer na početku je to zaista bio jako mali prostor. Nije bilo mesta da se sedi satima, nego da dođeš, posediš, i ideš dalje. Imala sam tada samo tri stola, par pomoćnih stolica. I onda su ta deca počela da dolaze sve češće. Sedeli su na cokli zida, devojke na gajbama. Bila sam u čudu. Počela sam da im dajem jastučiće, da im bude mekše. Prvo pravo okupljanje, kad sam shvatila da radim ozbiljan posao sa omladinom, bio je doček pravoslavne Nove godine, 2008. Njima se dopalo, i od tada ide reklama od usta do usta. Dovodili su samo birano društvo, i tako je ostalo do danas. Kad rezervišu, ja ih prvo procenim. Skeniram, što se kaže. Kažem im: Pazite kako se ponašate u Jeleni, nemojte da mi dovodite problematične. I znaju. Ako se nakupi ljudi, ja zaključam vrata. Posle 22h, 23h – ja biram ko ulazi. Oni to poštuju, i tako funkcionišemo. Niko se nikad ovde nije potukao, to isto svi komentarišu. I tako već 18 godina. I lepo je, živo. Ljubav postoji kad znaš da si tu svoj.

Jeste li ovako zamišljali Jelenu pre nego što ste je otvorili, ili ste imali neke druge ideje?
Nosila sam se mišlju da napravim neku drugačiju kafanu – žensku. Ne zato što bih zabranila alkohol, nego sam želela da bude prostor za žene, za trač, društvene igre, turnire, neke lagane večeri. Mesto gde žene mogu da dođu, popiju kafu, ispričaju se bez buke i dima. Tako mi je bilo u glavi, ženska kafana. Ali posao je krenuo drugim putem, jedno povuče drugo, pa na kraju i ne stigneš da ostvariš ono što si zamišljao. Uvek smo nečim opterećeni. I shvatiš – ne može kafana bez alkohola i cigareta. Koliko god da ti to ne prija, to je tako. I danas, kad ih vidim da stalno piju i puše, ja ih kritikujem. U šali, ali i ozbiljno.

A da li Vi pijete dok radite?
Nikada nisam pila. Nikad. I mnogo sam srećna zbog toga. To mi je, mogu reći, spasilo i živce i obraz. Pogotovo u ovom poslu. Znam koliko je to teško ženama koje rade sa starijom klijentelom, u onim starim kafanama, gde se sedi ceo dan, sluša, trpi. Ja se njima divim. I stvarno mislim da mnoge od njih na kraju i nemaju izbora – da bi izdržale, one popiju. Ne opravdavam to, ali razumem. Jer slušati nekoga osam sati, danima, godinama… Kako drugačije?

Pošto ne pijem alkohol, ne može ni da me neko počasti na taj način. Jedino ako je rođendan, ako se položi ispit, ako je neka baš posebna prilika – e, to se valja. Tada prihvatim sokić (smeh). Inače, ne. Ni na bakšiš nikad nisam gledala kao na nešto očekivano. Neprijatno mi je da ga dobijem.

Jeste li obilazili kafane kada ste bili mladi? Kakvo je vreme bilo tada?
Ja sam četvrto od šestoro dece. Otac građevinski radnik, majka domaćica. To je tada bilo tako – najstariji čuvaju mlađe. I ja sam čuvala dvojicu mlađih braće. Kad sam počela da radim, plata je išla njima. Nije se ni postavljalo pitanje. Radilo se sezonski, leti najviše, bilo je posla oko voća: obrada, pakovanje, puno radne snage je tada bilo potrebno. Učestvovala sam u svemu, od malena. A naši izlasci… U Rumenci, omladinski dom. Sve je imalo svoje vreme. Počinje u osam uveče, završava u ponoć, i zna se kako. Užičko kolo na kraju, to ti je znak: gotovo. Trčiš kući pre ponoći, jer ako zakasniš – nema veze što si devojka, zna se red. Batina se podrazumevala kao vaspitna mera.

U to vreme bilo je sasvim normalno da se udaš sa 20 godina. I ja sam se zaljubila. Greška vremena. Falio je neki probni rad sa partnerom, tako bih to sad nazvala (smeh). Živeti zajedno – da, ali to ti je rad. Ti stvaraš, pereš, kuvaš, i onda vidiš s kim si. I znaš da se nikad neće promeniti. Mi, Balkanke, i moje drugarice tada – sve smo imale tu ideju da će se neko prilagoditi nama. Da će sve vremenom postati ono što mi mislimo da bi trebalo da bude. Ali istina je da neće, niti može. A i ne treba. Samo to naučiš tek kad prođeš. Život me nije mazio, naučio me je mnogo čemu. Sve oluje koje sam prošla danas poštujem  –  i one koje su me ojačale i one koje su oterale neke ljude iz mog živora. Zahvalna sam i na tome, jer su mi pokazale ko sam, gde sam, šta zaista želim. Ni za čim ne žalim.

Kako se, prema vašem iskustvu, promenila uloga žena u kafanskom životu?
Kafana iz 70-ih mi nije poznata, jer tada kafana nije bila mesto za žene, nije bila pristupačna ni ženama ni devojkama. Nekada je bilo pravih porodičnih kafana, sa tamburašima, večerama, parovima. To su bili večernji izlasci sa suprugom piće. A ja u kafane ne idem ni danas, čak i kada imam priliku. Imamo na Detelinari restoran gde se viđam sa snajkom i drugaricama. Izlasci – nikako, Bože sačuvaj. Čak i sama da sednem negde i ćutim, gužva mi smeta, ne mogu.

Foto: Maša Seničić

Sećam se samo jedne devojke koja je odlazila u kafane, ali smo je izbegavali, jer bi te etiketirali. Nije bila loša, ali je bila pijana. Kafana je tada bila povezana sa prostitucijom i kockom. Žene koje su radile u kafani često su bile prinuđene na to, a i njihova deca su omalovažavana. Mogla sam da razumem da one rade zato što moraju, ali protiv društva se nije moglo. To je dugo trajalo, sve do dolaska mlađih generacija koje su krenule u kafane na drugačiji način.

Je li Vam ovaj posao pomogao da budete ekonomski nezavisni, i koliko Vam je to važno?

Dve i po godine sam u penziji, i to sam ostvarila zahvaljujući kafani.

Gde god sam radila pre, ljudi su te lagali, nisu ti plaćali doprinose, na tome se mnogo zarađivalo – davali su ti oko 65% minimalca. Čak i sada kao penzionerka plaćam doprinose i prijavila sam se na moj honorarni rad, jer ne želim da imam problema sa inspekcijom. Kao vlasnica bifea plaćam polovinu od ukupnih doprinosa, i dan danas na mene idu honorarni doprinosi – i moji i ćerkini, od kad sam u penziji.

Da nema Jelene, sigurno bih radila nešto drugo, ali Bog me je pogledao za ovo. Nisam imala predstavu da će me baš ovaj posao toliko ispunjavati. Radim svakog dana. Nisu to velike pare, mogu sebi da priuštim da ne radim po par dana, ali kad ne dođem na posao, ne znam šta bih sa sobom. Sve te teške momente ne zaboravljam, pa i sada kad imam, ne ponašam se bahato. Novac poštujem, ali nisam škrta.

Šta ste u bifeu naučili o sebi, šta svakodnevno još uvek učite?
Naučila sam mnogo o sebi, shvatila sam da mi je prag tolerancije izuzetno visok, mnogo viši nego što sam mislila. U kritičnim situacijama se trudim da se ponašam smireno i dostojanstveno, često se dogodi da se oni drugi postide. Naučila sam da agresija rađa agresiju, i kad ja planem, onda tri dana nema slušanja – i to je u redu, ljudi se ponekad posvađaju.

I o odnosima sam mnogo naučila – da ako želiš, veruješ i ostaneš pozitivan, sve na kraju dođe na svoje. Kako se ti postaviš, tako će i drugi prema tebi. Ljudi su često vrlo proračunati, ali sve je stvar granica koje im sami postavimo. Ne znači da sam glupa ako sam fina i korektna, ali postoje stvari preko kojih ne prelazim. Moram biti jaka da iznesem sve situacije, uključujući i one neprijatne, ali nikada nisam doživela ništa lično. Nikada nisam koristila ružne reči. Upornost je ključna, kao i potpuna trezvenost.

Ulazimo u kola i krećemo ka Odžacima. Pošto smo u bifeu bile i ranije, noću, govorimo o tome kako je sve što je Petra opisala zaista tako: njen lokal ima vaspitni karakter, osećaj da se svi tamo osećaju prijatno – vraćaju stvari na mesto, prilaze šanku kada žele dopunu pića. Petru zaista nije teško videti kao majku, a to je slučaj i sa mnogim drugim ženama koje smo ranije sretale u kafanskim prostorima. Sasvim je jasno da to može biti čista pretpostavka, ali njihov posao je zasnovan na opažanju i razumevanju, zbog čega ga svako od nas tumači kao brigu. Jasno je da su i nas oblikovali neki lokali u kojima smo provodili vreme kao mladi, ali razliku pravi kada je sa druge strane i vlasnik toga svestan. U ovom slučaju, vlasnica.

Mesec dana nakon razgovora Petra nam je javila da se zgrada u kojoj je lokal prodaje, i da ga na jesen više neće biti – a to se već dogodilo dok čitate ovaj tekst. Drago nam je da smo ga barem kroz ovaj razgovor sačuvale, iako smo sigurne da će o njemu svi mladi gosti misliti još dugo.

Foto: Maša Seničić

TANJA VOĐEVIĆ
Stara srpska kafana, Jurija Gagarina 20, Odžaci

Tanja nas je dočekala na vratima. Pre nego smo pronašle njenu kafanu, pažnju su nam privukle predivne pločice ispred ulaza zgrade gde smo parkirale, otvorena vratnica i ruže na podu. U glas kažemo da su najlepše koje smo videle do sada. Fotografišemo i nastavljamo ka Tanji, da bismo takve iste poločice pronašle i iza njenog šanka. Nekadašnji bioskop, ona nas upućuje, a sve će koliko sutra biti u fazi renoviranja.

Kafana je prepuna predmeta, fotografija, neke su porodične, a neke pronađene. Za stolovima pored nas su poneki muški gosti, za koje je lako pretpostaviti da su stalni, po nonšalanciji kojom se obraćaju Tanji, njenoj koleginici, ali i po načinu na koji gledaju nas. Shvatamo, delujemo kao stranci u ovom fino uigranom ispijanju kafe i piva.

Kako je došlo do toga da otvorite kafanu, i da ona opstane tolike godine?
Posle srednje škole nije bilo para da se dalje školujem, a nisam ni bila zainteresovana, devedesete su to. Otišla sam u turističku agenciju, da ne budem na teretu roditeljima, zatim sam radila u kafiću, i tako je sve počelo. Uvek kod nekog, uvek nešto, i onda sam otvorila svoje jer nisam mogla više da radim kod drugoga, išlo mi je na živce da mi neko određuje nešto. Nisam imala problema na poslu, ali želela sam ovako nešto. Želela sam kafanu, ovakvog stila. U želji da oplenim i ispunim sadašni prostor, počela sam da obilazim srbijanske kuće, tragajući za onim starim, divnim stvarima. Sve što vidite ovde skupljala sam godinama, zajedno s pokojnim tatom – iz Sombora, okolnih sela… Tako se kafana punila, deo po deo. Imam je sada već 17 godina.

Promenila sam nekoliko lokacija, pa se i sve drugo menjalo. U početku su sve stolice bile različite, a i bilo je mnogo veće nego sada. Sveukupno, u prvoj kafani sam radila 7 godina, u drugoj isto 7, i sada sam na ovoj adresi 3 godine. Svaka kafana je nosila isto ime, ali sam zbog toga imala problem s duplim porezom – zato što sam koristila reč srpska u nazivu. Morala sam da šaljem poseban zahtev, ali su mi svejedno obračunavali veći porez.

Volim svoj posao i danas, ali već mi je težak. Rad sa ljudima, puno je to ljudi, različitih fela, ali i dalje mogu, funkcionišem, trpim svakoga.

Šta Vam je donela kafana, šta ste naučili za sve ove godine?
Tačno znaš po čoveku kakav je, e to sam naučila. Evo, primera: gomilu konobarica sam imala ovde, sigurno petnaestak i tačno sam znala koja će kako i šta da uradi. Naučila sam da budem tolerantna, to je najbitnije u životu i u bilo kom odnosu. Moramo da poštujemo tuđe mišljenje, jer ne možemo da budemo svi isti. Moraš biti smiren, ne mogu da reagujem na prvu jer je neko rekao nešto a popio je tri piva. A imala sam situacija i sutuacija.

Šta mi je još donela kafana? Pa donela mi je pare (smeh). Šalim se, ali pare su osnov za život, sigurnost. Puno prijatelja, drugara, poznanstva, puno svega. Kad sam imala živu muziku, stalno sam bila ovde, po ceo dan.

Foto: Maša Seničić

Jeste li u svom krugu prijatelja, i u porodici, naišli na podršku pri otvaranju kafane?
Pa, zavisi. Otac mi je bio velika podrška. Bio je mehaničar, vredan i dobar čovek. Sa njim sam i krenula da skupljam stvari za kafanu. Imao je razumevanja, znao je koliko mi to znači. Mama je, s druge strane, bila protiv od samog početka. Radila je u firmi kao projektant, ozbiljna žena. Govorila mi je da nisam normalna, da od svega toga nema ništa. Da treba da budem dama, a ne baraba. Ali ja verujem da u ovom poslu možeš da budeš i dama i baraba – ako hoćeš, ako znaš ko si. Sa druge strane, moja mama mi je i pomagala. Nisam se udavala, samohrani sam roditelj,  imam ćerku i tek skoro sam počela da živim sa partnerom. Sve sam uklapala: i čistiti, i spremiti, i napiti se, i pobiti se, i spavati, i sve (smeh). Ja volim da popijem, družim se sa gostima.

Ekstremno jaka i snažna mora da bude žena u kafani, jača od muškaraca.

Imala sam i direktnih sukoba sa muškarcima. I ušla u sukobe sa tučom, frkom, problemom. Gomilu puta i finansijski loše stajala. Ali moje geslo je: juče je dan bio loš, ali ideš sa stavom da će danas i svaki naredni biti bolji. Mi žene smo jače inače, mnogo muškaraca ne bi ovo izdržalo. Ja nisam otišla. Ostani tu gde jesi i bori se. Mi žene možemo sve.

To je kod nas, u Srbiji, još uvek problem. Kad žena otvori kafanu, odmah kreću priče. Kao, mora da je laka, da će na sve pristati… Takve predrasude još postoje. Kao da žena ne može da vodi posao, da drži sve pod kontrolom, da zna šta hoće, a da je pri tom moralna, svoja, dostojanstvena. Za neke žene kao da još važi ono nepisano pravilo – bolje ćuti i sedi, nego da se istakneš. Ali ja nisam htela da ćutim. I dalje neću.

Je li za Vas kafana, posao ili nešto više od toga?
Prva asocijacija na kafanu – Neću više, drug mi nisi bila – to je pesma „Hej, kafano, neću više” Halida Muslimovića. Kafana je kuća, čak sam i iznajmila kuću da živim dijagonalno od nje. Volim kafanu, društvo i kad mi nije ni do čega, ovde sam.

Kafana je mesto gde sedneš i piješ, otkad znam za sebe to je to. Poslovi, brakovi, veze, raskidi, plakanje, smeh. Dan se završi se pevanjem, svađom, ne znam, svega ima u kafani. Ranije sam rešavala raznorazne situacije, naravno. Iz godine u godine se menjaju ljudi, sve postaje tehnika, svako svoje radi. Izgubila se moć druženja, to poštovanje, nema ni morala, sve je drugačije, čak i pet godina unazad. Ne moram da ulazim 15 godina unazad, vidi se velika razlika.

Opet, ono što je lepo i manje naporno – znam kome šta treba da sipam, ide po redu kad dođem ujutru. Volim svoj posao, kakva god da sam, volim ljude koji dođu, dolaze zbog mene, znaju da sam drug. Ne dičim se, to je istina. Nekad budem melanholična, jer se ništa ne menja, malo je mesto. Ne dešava se ništa. Ali kafana je važna svuda. I da dodam, svako selo iz opštine je drugačije i ovo je jedina je kafana gde svi sa strane kad dođu, dođu ovde.

Da nemam kafanu, ne znam šta bih radila. Sve se dešava u kafani. I odatle sve potiče, kako bismo se mi upoznale da niste sad u kafani!

Mi se pogledamo, znamo da je to istina. Razgovaramo zatim i sa gostima, koji kažu da su svakog dana ovde. Možda su donekle zbunjeni što intervjuišemo Tanju, možda je i ona pomalo zbunjena željom da saznamo toliko o kafanskom životu. Njoj to dolazi prirodno, i deluje da ne misli da mora mnogo da se govori, sve se vidi i oseća.

Sve to, zapravo, važi za obe žene sa kojima smo razgovarale. One su izvođačice svakodnevnog života – svedokinje, terapeutkinje, menadžerke. Osim što su vlasnice ugostiteljskih objekata koji od njih zahtevaju potpunu posvećenost i neretko žrtvu, one su i majke. Balansiraju između uloge domaćice i nositeljke strukture.

Nakon sladoleda u čuvenoj poslastičarnici „Proleće” zaključujemo da je neobično ovaj tekst  nazvati intervjuom; o tome razgovaramo dok se vozimo ka Somboru. Ove žene nisu navikle da ih bilo ko ispituje, pogotovo ne o tome kako se osećaju na svojim radnim mestima, ali ipak su nam toliko toga rekle.

Foto: Maša Seničić

JELENA TODORIĆ
Karibo&Burgerica, Trg republike 2, Sombor

Stižemo u Sombor i već zalazi sunce. Pogrešno se parkiramo ispred adrese koja je pripadala ranijem Jeleninom lokalu, vrtimo se i konačno stižemo u baštu sa šarmantnim narandžastim stolicama. Jelena stiže, deluje da je stalno u trku. Insistira da naručimo, vratiće se čim obavi još nešto. Konačno, seda pored nas i shvatamo da je obukla svoju uniformu – crvenu kecelju, i kuvarsku kapu. Odmah nam je jasno da voli da bude zauzetih ruku. Više posla, manje priče.

Imali ste do nedavno još jedan restoran. Po čemu se razlikuju ova dva lokala?
Veliki restoran nedaleko odavde držala sam 10 godina, ali sada izlazim iz njega. Pre godinu dana otvorila sam ovaj novi lokal, pa sam neko vreme istovremeno vodila oba, što je bilo izuzetno teško. Stari restoran sam koristila samo za proslave, ali sam se prezasitila tog posla. Ljudi žele da prođu jako jeftino kada slave, insistiraju na tome, pa se svi napiju i ponašaju kao da su kupili i vas i lokal. To mi se nije dopadalo. Ovo gde sedimo je drugačiji koncept – hamburgerija u Pariskoj ulici. Razvili smo burgere dobro, trudila sam se da spojim sve što sam godinu dana istraživala o spremanju burgera, i kada se ukazala prilika za ovaj prostor, ispalo je odlično.

Koncept je vrlo jednostavan: dođete, pojedete, i odete. Nema zadržavanja, i to privlači ljude koji rade, mlade ljude, one koji su u prolazu. Na primer, meni je želja bila da moji sinovi mogu da izvedu devojku u neki finiji restoran, i ovde se ta atmosfera dopala upravo toj mlađoj populaciji. Ponekad dođu i cele porodice – na nešto brzo, ali kvalitetno.

Kako ste se uopšte našli u ovom poslu?
Pre nekih 20 godina držala sam mali kafić zajedno sa drugaricom, a nakon toga sam skoro 10 godina radila u banci. Međutim, nikako se nisam pronalazila u tom poslu – moj temperament jednostavno nije bio za kancelarijsko sedenje, ni za taj tip korporativne rutine. Završila sam turizam, i nakon određenog vremena, ukazala mi se prilika da konkurišem za posao u inostranstvu, baš u mojoj struci, u Izraelu. Godina dana provedena tamo donela mi je dragoceno iskustvo. Naučila sam da u svakoj situaciji brzo pronađem rešenje. Tamo si prosto primoran da funkcionišeš u realnom vremenu, bez odlaganja, bez panike. I baš ta sposobnost, da smirim situaciju i razmišljam trezveno, mnogo mi je značila kasnije u vođenju lokala. Danas mi je jasno koliko je to bilo važno – jer u ovom poslu moraš stalno da rešavaš, da improvizuješ, da balansiraš.

U Izraelu sam ispekla životni zanat s ljudima. O sebi sam tamo naučila najviše, koliki su mi limiti trpljenja, do koje tačke mogu da izdržim. A ta granica, ispostavilo se, nenormalno je visoka. Naučite da ne treba na sve da puknete. Na kraju, naučite i da treba pustiti, da se ne nervirate zbog svake sitnice. Na početku sam se jako stresirala, a posle shvatite – gost to uopšte i ne primeti. Na primer: da li je neki cvet na pravom mestu. To više niko ne vidi osim vas (smeh).

Posle života na nekoliko mesta, otkud kafana baš u Somboru?
Kad sam živela u Beogradu došla sam u jednom trenutku u Sombor kod mame, da udahnem malo mira. Šetajući svakodnevno ulicom Radeta Končara zapazila sam oglas da se izdaje jedan restoran. Jedna mamina prijateljica me je nagovorila da probam, rekla mi je ti to možeš. Nazvala sam čoveka, otišla da pogledam prostor i zatekla restoran u prilično ruiniranom stanju – čak su i štekere bili počupali. Ali bašta… bašta je bila predivna. Intimna, sa ptičicama, tišina, zelenilo, to me je kupilo. Mnogo mi je žao što danas ne sedimo tamo, imalo je neku posebnu čar. Prirodno, krenula sam od hrane. Mislila sam – znam da kuvam (smeh). Međutim, kako su iznad restorana bile i sobe, brzo sam shvatila da su mi češće tražili smeštaj nego što su dolazili da jedu, i to me je jako deprimiralo. Tada sam shvatila jednu stvar o Somboru: sve što nije u samom centru teško prolazi. Ljude jednostavno mrzi da pređu ulicu. Tako sam, korak po korak, ipak formirala te sobe, ali to je bilo krvavo – ne bukvalno, ali teško, uporno, dan po dan, bez preskakanja.

Ovo u centru naprosto bolje ide. Više ljudi, više prolaznika, više posla. Ali i više izazova, pogotovo zato što sam žena. Ljudi se nekad drugačije ponašaju kad je žena u pitanju – neozbiljnije te shvataju, potcenjuju. A žene, iskreno, znaju biti i okrutnije, pogotovo kad imaju podršku nekog muškarca.

Foto: Maša Seničić

Kako ste doživeli prelazak iz velikog grada u manju sredinu? Kako vidite današnje kafansko društvo u odnosu na ranije generacije?
Prvo kad odeš iz malog grada u veliki – to je strašan osećaj. Sve ti deluje ogromno, nepoznato, pomalo surovo. Imaš utisak da si bačen u nešto čemu ne pripadaš, a onda se boriš, mučiš, trudiš da dođeš do onog što je drugima tamo već dostupno, što njima ide prirodno. A ti se za to moraš izboriti. I mnogo je teško kad si sam. Ta usamljenost – to je posebna borba. A vremenom, i ljudi su počeli da se menjaju. Tek sad, u poslednje vreme, primećujem da su ljudi postali čudni, zatvoreniji, hladniji. I kad si sam, u toj čudnoj sredini, to jeste strašno. Nemaš s kim da podeliš ni ono teško, ni ono lepo.

Mislim da kafana više nije institucija kakva je bila. Raspršila se. Nekada su ljudi odlazili zbog druženja, dobre komunikacije, zajednički provedenog vremena i muzike. Danas se uglavnom ide da se napije i vidi ko će dati više bakšiša tamburašima. Ljudi biraju gde će ići samo da bi bili viđeni, posebno u manjim mestima. Svi mi imamo svoju klijentelu koja se izdefinisala, i na to ne možeš mnogo da utičeš, to je tvoj vajb prema poslu, ljudi koje poznaješ. Ima i ljudi koji dolaze zbog dobre hrane. Znam kako ste skuvale, vidim kakve ste, to je to. Na svu sreću, posao te tera da budeš tu svakog jutra i ima mnogo lepih stvari u njemu.

Sombor je nekada imao dušu, koju, nažalost, više ne vidim. Ali kod nas dolaze porodice, jede se, i to je drugačije od lokala u koje se ide samo da se napije – više su to pozerski lokali (smeh). Svako bira kafanu po sebi, po onome šta mu u datom trenutku odgovara, prema svojim vrednostima i osećaju. Važan je i ambijent, ne samo hrana.

Koje su veštine, ili osobine, koje mora da ima žena u vođenju ovog posla?
Za ovaj posao potrebne su osobine Betmena, ili recimo Ironmena – sve zajedno. Gorštački je,  posao je fizički i psihički izuzetno zahtevan. Moraš da budeš ozbiljan planinar, u svakom smislu. Trenutno nas je u pripremi četvoro – Sneža i ja, i još dva momka – ali ja sam tu ceo dan, od jutra do mraka. Shvatila sam i da je delimično i u meni problem, moji sinovi mi često kažu da sam prezahtevna. I jeste tačno – ja sebe smatram sposobnom, mogu da radim na sto drugih mesta. Ali ako već biram, biram ono gde mogu da budem svoja i slobodna.

Rad u banci me je naterao da izađem iz sistema. Kad god si u nekom zatvorenom sistemu u kojem se napredovanje ne bazira na radu, znanju, obrazovanju – već na tome s kim se družiš – vrlo brzo shvatiš da tu nemaš šta da tražiš. Ja sam se uvek borila, ali sam shvatila da neću da trošim svoj mozak za druge, kad me ni ne poštuju, ni ne plaćaju kako treba.

Koliko je bilo teško balansirati porodični i kafanski život?
Dok su deca bila mala, birala sam poslove sa fiksnim radnim vremenom, jer mi je bilo važno da mogu da budem prisutna u njihovom odrastanju. Ali čak i tada, kada sam radila kod privatnika, bila sam požrtvovana – radila sam i van svog radnog vremena, uvek sam se trudila da sve što treba bude odrađeno kako valja. Tako sam doživljavala posao – ozbiljno, sa puno odgovornosti. Danas su mi deca odrasla, imaju 31 i 27 godina, i rade u kuhinji.

Zadržati porodicu kao žena u ugostiteljstvu – to je možda i najteže. Moraš imati nekoga ko te podržava, jer ti si do dva ujutru u kafani.

I realno, žene imaju više razumevanja za muškarce u takvom poslu, dok muškarci ređe umeju da izdrže da im je žena u kafani do kasno. Postoje i ozbiljne predrasude prema kafanskom poslu. I dan-danas vlada obrnuta percepcija – da ako žena radi u kafani, ona nije za porodicu, a realnost je potpuno suprotna. Žena u kafanskom poslu zapravo radi ozbiljan posao. Ona riba, kuva, radi sve. Moje iskustvo je da te žene koje ja poznajem ne izlaze iz kuhinje.

A muškarci kada su gazde, oni to uglavnom to doživljavaju kao socijalni performans – sede, menadžerišu, nadgledaju, piju. Za njih to često nije krvavi rad. Inače, nisam protiv alkohola, popijem po neku, ali na poslu ne pijem. Imam granicu. Ceo život sam izlazila, volim izlazak, ali ako mi neko kaže fajront – kažem okej, idemo. Znam kako to ide, poštujem pravila.

Čemu Vas je pre svega naučio rad u kafani?
Naučiš da skeniraš ljude. Itekako. Izbacivala sam ljude iz restorana, bilo je i tuča, svašta. Sećam se kako sam nekad, mlađa, izlazila i sa sonom kiselinom. Dešavalo mi se da mi ljudi bace pare na pod, zadovoljni su, a kad treba da plate, postanu besni. Ja preskočim novac, ne uzmem ga. Ako misliš da ja tako treba da budem plaćena, doviđenja. Sutradan se otrezne, izvinjavaju se. Sa alkoholom je stvarno jako zeznuto, ali svi smo odgovorni za svoje postupke, ne možemo posle samo da mažemo greške izvinjenjima. Danas bih u tim situacijama rekla: Zovite me kad završite, i ne bih sebi to nikad dopustila. Sa druge strane, postoji i taj momenat kada zaposleni od tebe očekuju zaštitu. U životu inače nemam taj trip da moram sve da naplatim. Život je jedan ciklus gde ti se nešto dobro vrati. Dobro učini, vratiće se. Teraj tako – to je moj moto.

Bez obzira na znanje, trud, iskustvo – kao žena, ti si u kafani automatski manje autoritativna figura. Zato često samo gledam u čudu, jer šta mogu? Ne mogu da se bijem, ne mogu da vičem, a oni to znaju i ponašaju se u skladu s tim. Danas nikome ne možeš biti autoritet. Ne mogu ni da stojim nad konobarom svakog dana, besmisleno je da podsećam na osnovne stvari. A iskreno, mnogi od njih bi se drugačije ponašali da je muškarac vlasnik.

Za ženu je ovo užasno težak posao. Lepa strana su zadovoljni gosti, ali suštinski – ugostiteljstvo nema mnogo lepih strana. Često kažem da je to zlatni kavez: lepo izgleda spolja, ali iznutra je rudarenje. I to rudarenje se ponekad isplati, ali sve zavisi od toga kakav ste čovek, kako se postavljate, šta želite. Ja nisam tip koji može da zaposli deset ljudi, a da ih ne ispoštuje. I uvek volim da probijam limite, da sebi napravim sto poslova. Ovde sam srušila zid, tamo se iseljavam. Stalno nešto smišljam, možda je sve uzalud (smeh).

Dok na kraju dugog dana razgovora jedemo u kafani, jasno nam je da su gazdarice uporne i nezaustavljive. Na izvestan način su zaista borkinje svakodnevnice, u uobičajeno muškim poslovima, i među prevashodno muškim gostima. To su žene koje pronalaze ravnotežu između tradicionalnih očekivanja o rodu i savremenih poslovnih izazova, dok neguju i razvijaju mesta u kojima se odvija društveni život.

U vremenu kada globalizacija, digitalizacija i urbani razvoj donose promene u načininma na koje se ljudi druže i komuniciraju, ove žene pokazuju koliko je važan neposredan kontakt za održavanje socijalne kohezije. Zato njihova priča nije samo priča o preživljavanju malog biznisa, već je i svedočanstvo o otporu kulturnoj atomizaciji i gubitku tradicije, kao i o nužnosti empatije, strpljenja i žustrine koje se traže u vođenju ovakih prostora.

Kroz glasove Petre, Tanje i Jelene dobile smo uvid u dinamični svet kafane kao prostora gde se kultura, identitet i zajednica kontinuirano stvaraju i preoblikuju, uz slojeve uloženog truda, promišljanja i osećanja. Sve se to odvija vođeno nevidljivom snagom žena.

Literatura:

Knjige:
Ilustrovana istorija beogradskih kafana
Kazuj krčmo Džerimo: periferijska kafana i okolo nje
KAFANOLOGIJA
Istorija privatnog života u Srba
Kako se predstavljamo u svakodnevnom životu

Časopis i tekstovi:
Kafana: to sjajno treće mesto, časopis Kultura, broj 151/2016
Institucija kafane u Srbiji i razvoj modernog društva: funkcije kafane
Institucija kafane kao ogledalo društvenog života Beograda: uloga i funkcija kafana u Beogradu u oblikovanju modernosti Srbije XIX i XX veku
Iskričava sociološka kafanologija
Fenomen „separe“ ili proizvodnja rizičnih zabava: analiza narativa
Fenomen kafane i modernizacija: fragmenti o evropskom, balkanskom i beogradskom kafanskom životu

Segment iz zbornika Kafanologija (priredio Dragoljub B. Đorđević), O jednom posebnom čitanju društvene stvarnosti, Ljubinko Pušić, str. 623, Službeni glasnik, 2012.

Ako je iko pomislio kako je o kafanama lako pisati, taj se grdno prevario. Čini se jednostavnim, a nije. Kao što nije moguće ni da se iščita sve što je o kafanama napisao jer takvog spiska jednostavno nema, kao što ga nema ni za jednu drugu društveno relevantnu temu. To nam govori o barem dve stvari. Prvoj, kako je reč o temi za koju su se mnogi u mnogim vremenima i na raznim stranama sveta zanimali i drugoj, da u toj gustini interesovanja i množini ispisa čitalac lako može da se izgubi. Otud se sasvim prirodno nameće pitanje na koje, opet, nije jednostavno odgovoriti: zbog čega je ova tema tako privlačna? Iako se u kafanama oduvek odvijao život koji je mogao da za nekog predstavlja nepoznanicu, ničeg što bi razbijalo mozaik svakodnevnice i stvaralo sliku izokrenute stvarnosti tu nije bilo s obzirom da je reč o svakodnevici samoj. Da li mi to tvrdimo da su kadane oduvek predstavljale nužni deo tkanja svakodnevnog života? Baš tako. I to znatno pre nego što je kafa, kojoj će se prepisivati sva slava zbog moći okupljanja ljudi na jednom mestu zarad zadovoljstava, zauzela važno mesto u društvenom životu ljudi.

Nema sumnje da kafana podstiče istraživačku maštu i to je, možda, njen izutetno veliki podsticaj za različita razumevanja društvenog života i načina funksionisanja kao institucija. Bilo kako bilo, svim ovim ispisima, do jednog utvrdili smo znano, odnosno da je kafana svojevrsni javni prostor i saznali mnoštvo novih stvari o tome zbog čega je to tako. Nikad u promišljanjima o stvarima društvene prirode nnije dovoljno samo utvrditi jednu činjenicu već se smisao proširuje sposobnostima da se saznanja oplemene različitim istorijskim horizontima, začine raznovrsnim kulturnim aromama, opervaze različitim genetičkim ritmovima i produhove minuskulama o svakodnevnom životu.

I tako, ko nagradi sebe da prođe ovim stranama, možda će se na kraju upitati: gde se zaturila definicija kafane? I evo odgovora, onako kako ga je za sve nas ponudila Katrin Litar Tavar: Kafana je dijagnoza stanja u kome se nalazi lokalno društvo. Kao što ni u nauci nema velikog sintetizatora, tako ni u pogledu uloge kafana na društvenu stvarnost nike moguće biti sveobuhvatan. Pa, ipak, ko ne pokuša tako nepto da sastavi, nikad neće saznati koliko je daleko istina o jednom društvenom fenomenu, njegovoj istoričnosti ili savremenim značenjima. U tom svetlu mi ovom knjigom postojemo vlasnici najkompletnijeg inventara o kafanama.