Film koji je osvojio Srce Sarajeva za najbolji dokumentarni film vodi nas na Sinjajevinu - planinu koja nije samo kulisa, već lik, svedok i majka. Ovo ostvarenje duboko zaranja u eho ženske prošlosti, spajajući generacijske glasove majki i baka u moćnu posvetu ženskoj snazi, ljubavi i neraskidivoj vezi sa zemljom i prirodom. Pročitajte razgovor sa rediteljkom Biljanom Tuturov.
Dugo, čini se možda i predugo, najglasnije ispričane priče iz Crne Gore bile su one o čojštvu i junaštvu, brkatim junacima, njihovim osvajanjima, podvizima, hrabrosti i snazi. Dokumentarni film „Planina“ Biljane Tuturov i Petra Glomazića donosi nam autentičnu priču, ovoga puta o junakinjama i o ljubavi kao najjačoj paradigmi otpora, kao i spremnosti da se borimo za ono što volimo i što nam pripada.
Ovaj film je intiman, višelojan portret majke i ćerke koje žive na crnogorskoj visoravni Sinjajevini, jednom od poslednjih velikih stočarskih područja u Evropi. Svakog leta, Gara i njena 13-godišnja ćerka Nada vraćaju se na svoje porodične pašnjake na 2.000 metara nadmorske visine, gde čuvaju stoku, beru lekovite trave i žive u potpunom skladu sa planinom koju zovu „Majka“. Njihovu svakodnevicu prekida vest da ovaj predeo postaje deo NATO vojnog poligona. Sniman tokom sedam godina, film spaja ekološku dramu sa duboko dirljivom ljudskom pričom o ljubavi, brizi, otpornosti i tihom prkosu žena u patrijarhalnom društvu.
Kada sam zvala Biljanu za intervju rekla mi je da ako mogu pogledam film na velikom platnu. Brzo sam razumela i zašto, jer postoje filmovi koji se ne gledaju samo očima, već se upijaju čitavim bićem – kao čist, oštar planinski vazduh koji odjednom ispuni pluća i izbije dah. Priča o Sinjajevini, njenim junakinjama i nevidljivim borbama nije samo filmsko svedočanstvo; to je duboki, poetični susret sa prostorom u kom se spajaju prošlost, eho ženske patnje i nepokolebljiva snaga ljubavi spremna da promeni svet.
O filmu koji osvaja brojne nagrade, između ostalog Veliku nagradu žirija za najbolji međunarodni dokumentarni film na filmskom festivalu Sandens, a sada i Srce Sarajeva za najbolji dokumentarni film, razgovarala sam sa rediteljkom Biljanom Tuturov.
Sinjajevina je, u stvari, prvi lik koji smo odabrali za ovaj film. Kad smo tamo došli, stvarno smo se zaljubili odmah u taj pejzaž i u njegovu geometriju i u svetlost. Podsetio nas je na slike starih majstora, posebno one Giorgionea i Claude Lorraina, pa čak i Caspara Davida, i ta neka svetla neverovatna – mogli bismo reći biblijska, ali ne u religijskom smislu, nego baš u smislu nekog otkrovenja ili neke drame koja se dešava u pejzažu. Tako da nam je bilo stvarno jasno vrlo rano da tamo treba nešto istražiti i raditi.
Petar je krenuo sam u istraživanje na početku i u to vreme su počela govorkanja da bi tu trebalo da se napravi neki poligon ili mesto za testiranje oružja ili municije ili za vežbanje vojnika. Nije baš bilo ni transparentno ni jasno šta to zaista jeste. I to se dešava 2018. zapravo, brzo nakon što je Crna Gora ušla u NATO alijansu. To je stvarno čitav jedan svet. Mi govorimo o 500 km² neverovatne prirode koja je pod zaštitom UNESCO-a i deo je biosfere kanjona Tare i raznih drugih evropskih mreža i teritorija koje bi trebalo zaštititi ili su zaštićene.
Jednog dana u tim prvim protestima smo sreli Garu Jovanović, Milenu Garu Jovanović, koja je skočila na svog belog konja. Zapravo je to scena koja je ostala u filmu i tad je bilo jasno da je to ona, da je to film. U tom momentu nismo znali još njenu intimnu priču, ali ona i Nada se nisu razdvajale i meni je bilo jasno da tu ima nešto. To mi je u stvari ostalo iz tog vremena kad sam pomagala kao asistentkinja Žilniku. Od njega mi je ostala ta briga da prepoznaš to – tog stvarnog lika, odnosno ljude koji zaista imaju potrebu da podele priču.
I mi smo u stvari osetili da su i one nekako krenule ka nama i jako smo se brzo zbližili i počeli da radimo zajedno. A onda je i ta njihova lična priča krenula da se odmotava. Veoma brzo smo shvatili čitav kontekst i sve njegove lejere i to je bilo lepo u rediteljskom smislu jer smo dosta rano iskristalisali šta taj film treba da bude. Nismo morali puno da to tražimo kako inače biva. Bilo je jasno da je planina hor u toj grčkoj drami i da je ona svedok njihove priče, ali i svih drugih sličnih priča kroz vekove – priče svih žena, pa čak i raznih ratova.
Partizani su prešli preko Sinjajevine sa ranjenicima na putu za Sutjesku. Tako da je ona deo raznih istorijskih događaja i narativa. I bilo mi je isto brzo jasno da će trebati naći glas te planine i zvuk, a naravno vrlo rano nam je bio zanimljiv taj eho nasilja nad prirodom i ta čitava priča o militarizaciji prirode i pitanja ko nas militarizuje, ko su ti ljudi i kakvi su.
Često se od žena traži, čak i kad je pravni okvir jasan, da se odreknu prava na zemlju, a one su zapravo te koje se brinu o zemlji i bave se najviše poljoprivredom. A s druge strane, ta sila koja uzima oružje, ista je ta sila koja sebi daje za pravo da ućutkuje žene. Tako da taj eho je u stvari otvorio prostor za naš rediteljski rad i u ovim koordinatama koje sam sad upisala zapravo smo mi krenuli da radimo na ovom filmu.
Kad smo počeli da radimo ovaj film, mi smo snimali malo širu zajednicu. Ima tu još dece i žena i muškaraca, ali onda se u stvari prirodno fokus organizovao oko Gare i Nade, Ljiljane i Rajke, koje su svedoci Garine i Nadine priče. One pokrivaju nekoliko generacija, to nam je bilo jako zanimljivo, ali nije to bio neki intelektualni samoizbor, nego smo prosto prepoznali da se njihova priča dešava unutar tog kvarteta. A kroz njih smo u stvari dobili i glasove žena, njihovih majki, baki.
Mi smo snimali tokom Covida. Eva Kraljević, naša direktorka fotografije, Petar Vlamezić, ko-reditelj i ja smo u stvari živeli u jednoj maloj čobanskoj kolibi od nekih 12, 13 m², bez struje, bez vode, bez signala. Nije bilo ni puta tad, tako da smo imali i dosta vremena da promišljamo, da priželjkujemo, da poredimo, da artikulišemo naše želje i ono što smo posmatrali. Život junakinja je vrlo cikličan i u stvari je bio jako zgodan da produbljuješ teme koje vidiš, čak se i konverzacije vraćaju, tako da mi nismo nikad od njih tražili da o nečem pričaju. Ponekad bi čak i izašli jer nam je bilo neugodno, osećali smo da ne pripadamo tu, ali smo osluškivali te glasove ljudi kojih nema više. Glavna je snaga svih junakinja upravo što su toliko posebne i što zaista otelotvoruju sve te glasove.
U montaži smo puno razmišljali o tome kako da nekako prirodno iznesemo sav dramski potencijal tog autentičnog dokumentarnog materijala, praktično opservacijskog, a da ne manipulišemo previše s emocijama. Čak smo dosta jakih stvari izostavili jer nam je bilo stalo da iznenadno bude osnažujuće iskustvo. Bili smo dosta pažljivi i sa njihovim životom i osećanjima, ma koliko one imale potrebu da to podele. Ali eto, čini mi se da smo uspeli da se čuju svi ti glasovi koji se i ne čuju. Dizajneri zvuka, Julij Zornik i Samo Jurca, a i kompozitor Draško Adžić, su nam vrlo efikasno pomogli u tome da prizovemo sve te duhove i fantome. Mislim, ima dosta fantoma u filmu.
Majčinstvo se u našem filmu pojavljuje ili manifestuje na različite načine. Zanimljivo je da lokalna zajednica stočara, ljudi oko Sinjajevine koji izdižu stoku tamo i imaju to pravo kroz običajno pravo — ili čak i u delu Sinjajevine gde postoji privatna svojina — planinu u žargonu zovu majkom. I to nam je isto bilo jako zanimljivo.
A onda, i u Garinoj i u Nadininoj priči i sudbini, tema majčinstva je osnovna jer su obe odrasle bez majke. Taj majčinski odnos zapravo postaje na kraju i vrlo simboličan, a ta Garina ljubav za Nadu je totalna. Ona se prožima i sa njenim političkim angažmanom za zajednicu. U stvari, na neki način, ta ljubav je možda u konačnici i neko moguće političko sredstvo. Svidelo nam se da tako razmišljamo o filmu, jer je to isti sentiment i isti stav kod Gare. Činjenica da ona zapravo vodi te obe borbe omogućila je da film ima tu čistotu i fokus. Ona je prosto izuzetna žena.
Tako da, majčinstvo na kraju postaje paradigma apsolutne ljubavi, pa čak i prema zemlji, i onda ultimativno i neki krajnji politički stav. A to znači: kad ti je do nečeg stvarno stalo, ti to braniš kao što braniš decu. Kao što u sceni komšinica Ljiljana kaže: „Svaka majka mora da je kao lavica.“ I lavica je i ispred svoje zemlje i ispred svoje dece, a ispred svega – pravednog.
Ta dva lika su nam takođe bila intrigantna i želeli smo, posebno lik Mike, da izgradimo u istinski lik, iako ona nije prisutna i nevidljiva je. Tako da je to bio još jedan od zanimljivih zadataka filma, i film je na neki način možda i omaž Miki u nekoj mogućoj perspektivi. Zato je majčinstvo definitivno jedna od osnovnih tema. Dugo smo kontemplirali naslov Žena planina, Majka planina, Mother Mountain, ali to nije ostalo. Radni naslov je bio i Works of Love (Dela ljubavi).
Odnos rata i prirode je tema koju smo vrlo svesno odabrali i želeli da kontempliramo. Naravno, nismo želeli da budemo didaktični, više smo želeli da postavljamo pitanja i da provociramo neka stanja i osećanja. Petar i ja smo oboje odrasli u Jugoslaviji, formirani smo tamo i odrasli u tom nesvrstanom duhu. Naravno da smo bili jako nesrećni i posramljeni ratom devedesetih, svesni toga da se u tim operacijama narušava i zagađuje naše okruženje.
Bosna je toliko divna, a ima još predela gde je opasno ići jer ima minskih polja. Ili sad kad razmišljamo o Ukrajini i svim konfliktima u svetu — u kontekstu izgubljenih ljudskih života okruženje se zanemaruje, ali je vrlo jasno da čitava militarizacija sveta trajno zagađuje planetu, vodu i prirodu. Jasno je da je rat, pored humanitarne, i ekološka katastrofa i želeli smo da ostavimo tu sinapsu u filmu.
Jedno je rat, a drugo su pripreme za rat i čitava vojna industrija. U našem filmu se to vidi malo, to je periferija priče, ali je dobro da to pitanje postoji i da je otvoreno. Da li imamo pravo da ubijamo jedni druge i da li imamo pravo da uništimo sve? Gara to lepo i čisto kaže: njihovo običajno pravo zahteva da predaš zemlju narednoj generaciji onakvu kakvu si je dobio. Tu se krije stav da smo odgovorni za živi svet.
Meni je uvek zanimljivo da razmišljam o svetovima koje ne vidimo. Postoji perspektiva mrava i perspektiva pčele. Čudesni su ti sistemi života i ponekad razmišljam kako sve izgleda iz perspektive nekog pametnog insekta. Karikiram malo, ali nije šala – mi smo stvarno razarajući žitelji planete Zemlje.
Nažalost, naše vlade i političari lažu na sav glas i uopšte ne shvataju da bi u demokratiji morali, ako ništa drugo, da ne skrivaju tako veliku istinu od nas. Kad se to otkrilo, mi smo zajedno sa grupom aktivista, našim protagonistima i čitavom zajednicom krenuli u dosta agresivne proteste koji su trajali godinama. Petar je bio posebno angažovan zajedno sa Garom u organizaciji Sačuvajmo Sinjajevinu, koja je nastala da bi olakšala zaštitu prirode i preuzela formalne korake.
Bili smo i još uvek smo vrlo aktivni na aktivističkom planu. Sad kad je film vidljiv na globalnom nivou, maksimalno koristimo svaku priliku da to upotrebimo, ne samo da bi se Sinjajevina zaštitila kao teritorija života, već da to bude pokazni slučaj za mnoge druge teritorije u regionu i šire. U kontaktu smo sa raznim organizacijama autohtonih i lokalnih zajednica. Taj nivo projekta, koji je puno veći od samog filma, bio nam je dragocen da razumemo vezu između lokalnih zajednica, očuvanja prirode i participativne demokratije. Naučne zajednice i organizacije imaju jasnu statistiku: ljudi koji žive od zemlje koju obrađuju i o kojoj se brinu su najefikasniji agenti očuvanja prirode, mnogo efikasniji od bilo kog vladinog programa.
Kad smo došli na Sinjajevinu, svetlo je prva stvar koju primetiš u tom pejzažu. Jedna od mogućih etimologija reči Sinjajevina dolazi od reči sinje — prosijavanje, kao i sinje more. Vrlo brzo nam je bilo jasno da atmosfera može da bude značajan dramaturški element. U dokumentarnom filmu je to puno teže nego u igranom, ali život naših junakinja je cikličan i mi smo tamo ostali sedam leta.
Ostali smo toliko dugo jer smo znali da treba da dočekamo određene momente. Sve više smo verovali toj sinergiji prostora, ljudi i vremena. Kovid nam je išao na ruku jer su svima bili otkazani angažmani tih nekoliko godina. Znali smo da će magla igrati ulogu u dramaturgiji, kao i senke i svi ti detalji. Eva Kraljević, naša direktorka fotografije, ima poseban osećaj za prirodno svetlo i stvarno smo srećni što se odlučila da nam se pridruži. Malo ljudi bi pristalo na takve uslove rada, ali mi smo proveli divne godine tamo i iz tog procesa izašli kao veliki prijatelji sa Garom, Nadom i Evom.
Bilo je užasno naporno. Nismo nikada ponavljali scene jer to u dokumentarnom filmu nije moguće, trčali smo za Garom i Nadom koje trče za životinjama. Tokom 230 dana snimanja, najčešće smo čekali i spremali se, a efektivno snimali po tri ili četiri sata dnevno. Trebalo nam je to vreme da razumemo prostor, pronalazimo uglove i hranimo se referencama iz umetnosti. U filmu je najviše prisutan materijal iz zadnje dve-tri godine, dok smo prvih pet godina imali proces razvoja gde smo savladali geometriju tog prostora.
Na primer, scena gde idemo za kravom kroz maglu se dešavala danima, jer je ta krava stvarno tražena danima. To je fizički toliko zahtevno da mogu samo da se zahvalim Evi na požrtvovanosti i spremnosti da uvek ide korak dalje. Nismo hteli da intervenišemo, a to je zahtevalo totalno prisustvo. Taj autentični vizuelni jezik je plod beskrajnih eksperimenata i crtanja. Nismo želeli da tražimo od Gare i Nade da bilo šta glume, ali smo priželjkivali određenu atmosferu i te želje su se polako zgusnule i dobile svoju formu.
Dve bih stvari pomenula. Jedna je ta što smo zajedno vodili borbu za zaštitu Sinjajevine. I Petar i ja smo članovi udruženja Sačuvajmo Sinjajevinu, bili smo angažovani, delili snimljene materijale, koristili kontakte i govorili na konferencijama. Sate smo proveli sa zajednicom, dokumentujući i njihove „partizanske sastanke“, kako smo ih zvali. Gara je iz partizanske kuće, kao i Petar. Tu se prirodno stvorilo poverenje.
S druge strane, one su videle na koji način smo doneli kameru u njihov prostor i kako mu pristupamo. Imali smo duboku potrebu da artikulišemo i donesemo te priče na pravi način.
Čemu te je naučila glavna junakinja?
Gara je žena od totalnog integriteta. Ipak, veoma je razumna, da ne kažem taktična, uprkos veoma vatrenom karakteru. Uvek traži drugi ugao posmatranja kako bi sagledala situaciju i našla rešenje. Puno sam naučila od nje – njena tumačenja ljudskih pobuda i manifestacija su genijalne, ona poznaje ljudsku psihu neverovatno dobro. Inspiriše me njena radoznalost i želja da iskusi novo – sad kako putujemo zajedno sa filmom, veseli me njeno iskustvo putovanja, gradova, ljudi, a posebno me inspirišu njene elipse u govoru koje ponekad ne shvatim odmah – i to je često predmet šale izmedju nas – ali koje uvek nose neku snažnu poetiku.
Novi film Dine Dume, „Skejtbording nije za devojčice”, donosi dirljivu priču iz Šutke o odrastanju, ženskoj solidarnosti i malim prostorima slobode osvojenim na skejtu. Uoči evropske premijere na 32. Sarajevo Film Festivalu, Hana Piščević razgovara sa rediteljkom o radu sa naturščicima, izbegavanju stereotipa i snazi smeha u najtežim trenucima.
12 avg 2026 | Tampon zona
Da li si ilustratorka, grafička dizajnerka ili se baviš digitalnom i vizuelnom umetnošću? Živiš u Srbiji, Bosni i Hercegovini ili Crnoj Gori i želiš da upoznaš mlade umetnice iz regiona?
11 avg 2026 | Tampon zona
Glasovna poruka nije lenjost da se tipka, ona se može posmatrati kao vid otpora. Ona predstavlja odluku da se zauzmu prostor i vreme i da se misao izgovori do kraja.
29 jul 2026 | Iva Paradjanin
Jednokratnom uplatom daješ svoj doprinos i podršku našoj nezavisnoj medijskoj platformi.
PODRŽIAutomatskim mesečnim uplatama na Patreonu utičeš na našu održivost i dobijaš Tampon zona newsletter!
PRETPLATI SEKampanje, CSR projekti i autentičan sadržaj za društvene mreže? Tu smo da stvaramo zajedno ili damo savet!
Kontaktirajte nas
