Serija Furious: Ženski bes na ekranu kao odgovor na sistemsko nasilje

Pre nekoliko dana, nakon rafalnog slanja predloga za serije i filmove drugarici na chatu, dobila sam od nje glasovnu poruku:

„Zašto mi samo šalješ žene serijske ubice? Šta je s tobom?”

Ova poruka me je, priznajem, malo zatekla.

Zašto mi se sviđaju takvi sadržaji? Šta me tu tačno fascinira? Da li u meni leži pritajeni serijski ubica?

Nadam se da ne. Ali fascinacija likom Cathrine iz serije Furious odvela me je u promatranje načina na koji je televizija decenijama tretirala ženski lik u crime, true crime pa čak i thriller žanru, i toga šta se desi kada se jedna serija usudi da taj ustaljeni poredak u potpunosti razori i obrne.

Kreatorka i autorka serije je Elizabeth Meriwether, javnosti najpoznatija po kultnoj humorističkoj seriji New Girl, ali i po hvaljenoj biografskoj drami The Dropout o mračnom usponu i padu Elizabet Holms. Učestvovala je u kreiranju nekoliko epizoda serije Dying for sex (fenomenalna, obavezno gledajte). Autorka se ovog puta odvažila na potpuni žanrovski zaokret, stvarajući napeti triler prožet hladnim psihološkim realizmom.

Glavnu ulogu FBI agentkinje Alice Black tumači Emmy Rossum, zvezda serije Shameless, koja ovde donosi izuzetno slojevitu i suzdržanu rolu žene raspete između traumatične prošlosti i potrage za pravdom. Lik proračunate serijske ubice Catherine igra mlada irska glumica Lola Petticrew, čija gluma uspeva da vas drži u neprestanoj tenziji između jeze i saosećanja. Njena izvedba je toliko hipnotišuća, da ćete nakon serije guglati i sve njene intervjue jer vam osam epizoda neće biti dovoljno da nahranite svoju intrigu Tu su i Quincy Tyler Bernstine, pozorišna i televizijska veteranka koja igra Elisinu mentorku Noru, Scoot McNairy, kao i Jake Lacy, meni jedan od najiritantniih likova iz The White Lotus.

Mrtva, naga i bezglasna: Večiti kliše kriminalističkog žanra

Kriminalistički žanr na televiziji i filmu decenijama je funkcionisao po zamorenoj, šablonskoj i ruku na srce, iako sam obožavala da ih gledam pre škole – duboko mizoginoj matrici. Decenijama građene franšize poput Law & Order ili CSI utemeljile su vizuelni i narativni standard u kom žrtva mora biti idealizovana, pasivna i bezglasna da bi uopšte zaslužila saosećanje. U ovim serijama, muški „genijalac”, korumpirani antijunak ili neshvaćeni detektiv po pravilu vodi glavnu reč, dok je žena najčešće redukovana na pasivan objekat nasilja – hladno, nago, raskomadano telo na obdukcionom stolu ili preplašeno lice u bolničkom krevetu.

Žensko stradanje u takvom poretku služilo je isključivo kao estetska kulisa, zaplet ili emotivno gorivo za mušku moralnu dramu i njegovu katarzu. Žena u klasičnom krimi-žanru retko je imala pravo na sopstveni glas, a još ređe na sopstvenu agresiju.

Patrijarhalni i medijski diskurs vekovima neguje i nagrađuje mit o „tihoj” ili „savršenoj” žrtvi – ženi koja svoju traumu nosi dostojanstveno, smireno, u suzama i potpunoj pasivnosti, ne remeteći društveni mir. Bilo kakav izliv besa, želja za osvetom ili odbijanje da se sarađuje sa sistemom koji je izdao, automatski oduzima žrtvi pravo na empatiju društva; ona prestaje da bude „nevina” i postaje „problematična” ili „histerična”.

Nova hit serija autorke Liz Merivet, Furious, ne samo da ruši ovaj prepoznatljivi kliše, već sprovodi jednu od najradikalnijih dekonstrukcija true crime i triler žanra koje smo imali prilike da vidimo na malim ekranima. Ona oduzima muškarcima monopol nad nasiljem i narativom, namećući pitanje: šta se dešava kada žene prestanu da budu narativni rekvizit i postanu nosioci same radnje?

Odbijajući da budu „dobre i tihe žrtve”, ove žene preuzimaju kontrolu nad sopstvenim narativom, prisiljavajući gledaoca da se suoči sa sirovim posledicama neosvećene nepravde.

Na sličan način, Ana Kendrick je u svom rediteljskom debiju Woman of the Hour potpuno dekonstruisala true crime žanr: umesto glorifikacije i senzacionalizacije serijskog ubice, ona je odbila da prikaže eksplicitno nasilje i fokus pomerila na iskustvo, dostojanstvo i strah samih žena. Kendrik je ovu feminističku praksu sprovela i van ekrana – kompletan honorar koji je zaradila kao glumica i rediteljka filma donirala je organizacijama za podršku žrtvama seksualnog i porodičnog nasilja, odbijajući da profitira od rekreiranja ženske traume.

U moru serija koje su žensko stradanje svodile na vizuelni spektakl i pasivna, gola tela na obdukcionom stolu, moram da pomenem i  izuzetak  i seriju koju mnogo volim a to je – The Fall. Kroz lik detektivke Stele Gibson (Gillian Anderson), serija nam je dala izuzetno retku i doslednu feminističku dekonstrukciju policijskog žanra. Stela Gibson odbija da u žrtvama serijskog ubice vidi samo estetsku kulisu ili „predmete obrade”, ona otvoreno proziva mizoginiju unutar sopstvene policijske stanice, demistifikuje mušku agresiju i zahteva dostojanstvo za svako žensko telo, odbijajući da žrtve budu svedene na pasivan voajeristički rekvizit za publiku.

Tu je i serija Sharp Objects koja u potpunosti uranja u autoagresiju, transgeneracijsku traumu i destruktivni ženski bes koji nije uperen samo spolja, već i ka unutra. Kroz likove koje tumaci Amy Adams i njenog toksičnog majčinskog okruženja, serija prikazuje žensko nasilje ne ako incident ili mušku fantaziju, već kao duboko potisnuti monstruozitet koji se decenijama hrani patrijarhalnom represijom, tajnama i ućutkivanjem.

Dok The Fall analizira muško nasilje, a Sharp Objects žensku traumu i potisnuto autogresivno nasilje, Furious pravi konačni, najradikalniji iskorak.

Dve strane iste traume

Da se vratimo na Furious, priča prati agentkinju Alice Black (Emmy Rossum) i njenu iskusnu mentorku Noru (Quincy Tyler Bernstine) iz odeljenja za seksualne delikte. One ulaze u trag Cathrine (Lola Petticrew), serijskoj ubici koja ubija moćne muškarce, zlostavljače i čelnike pedofilskih mreža koji, zahvaljujući novcu, uticaju, moći i političkim pozicijama, uživaju potpunu pravnu nekažnjivost.

I sama Alice nosi tešku traumu zlostavljanja iz prethodne veze u njujorškoj policiji , mestu gde bi trebalo da caruje zakon. Obe su preživele sistemsko nasilje, ali dok Alice pokušava da deluje unutar pravnog okvira koji je izdao, Catherine preuzima ulogu osvetnice koja sprovodi pravdu tamo gde je sistem zakazao.

Julija Kristeva, abjekt i ženski bes

Zašto nas žena koja vrši nasilje na ekranu privlači i plaši znatno više od muškog ubice?

Zbog čega je muški osvetnik (poput Džona Vika ili Džokera) u pop-kulturi prihvaćen kao fascinantna figura, dok ženska osvetnica izaziva duboku nelagodu?

Prema zvaničnoj bazi podataka Univerziteta Redford i analitičkim izveštajima FBI-ja, žene čine svega oko 10% do 15% ukupnog broja registrovanih serijskih ubica u istoriji, pri čemu su njihovi zločini pretežno motivisani finansijskom dobiti ili sprovedeni „tihim” metodama poput trovanja. Upravo zbog te statističke retkosti, lik Cathrine u seriji Furious – koja kao „paklena osvetnica” u otvorenom sukobu eliminiše moćne zlostavljače, predstavlja narativni presedan koji fascinira publiku, spajajući stvarni ženski bes sa gnevnom akcijom na ekranu.

Objašnjenje sam takođe našla i u psihoanalitičkoj teoriji bugarsko-francuske teoretičarke Julije Kristeve o pojmu abjekta.

Prema Kristevoj, abjekt je ono što narušava granice, red i društvena pravila, ono što odbijamo, što nas plaši, ali što ne možemo u potpunosti da potisnemo jer nas podseća na sopstvenu ranjivost i nesavršenost. U patrijarhalnom poretku, primarna i jedina prihvatljiva uloga žene usmerena je na pasivnost, trpljenje, negu i materinstvo. Kada žena postane nosilac agresije, proračunatog i destruktivnog nasilja, ona vrši čitav čin abjekcije: ona narušava sam matriks patrijarhalnog reda. Ona prestaje da bude „čista” i prihvatljiva.

Abjekt je strašan jer otkriva ono što društvo očajnički pokušava da potisne i drži pod kontrolom. U slučaju serije Furious, to potisnuto je ženski bes i to onaj nagomilani, generacijski izazvan vekovnom sistemskom nepravdom, zlostavljanjem, eksploatacijom i ućutkivanjem. Lik Catherine na ekranu manifestuje upravo to: ona odbija da bude tiha žrtva ili statista u sopstveni traumi, pretvarajući se u nezaustavljivu silu koja kod gledaoca istovremeno izaziva i užas i neospornu fascinaciju. Njen bes nije došao ni od kuda i zato je on i opravdana udica za emotivni puls gledaoca.

Bez jeftine „girlboss” katarze

Ono što Furious izdvaja od sličnih pokušaja jeste to što mudro izbegava zamku glorifikacije nasilja ili stvaranja jednodimenzionalnih „girlboss” osvetnica kakve često viđamo u površnim holivudskim filmovima. Catherine nije romantizovani psihopata niti karikaturalna heroina bez mane; njena priča je duboko tragična, a njen motiv prožet teškom ličnom i kolektivnom ranom.

Serija nam ne nudi jednostavne moralne lekcije, lažne ženske uzore niti jeftinu katarzu u kojoj nasilje rešava sve probleme. Umesto toga, ona nam daje opasne, gnevne, nesavršene i izuzetno kompleksne likove koji odbijaju da budu pasivni posmatrači sopstvenog stradanja. Nasilje u seriji nije estetski ugodno, ono je mučno, ali je prikazano kao direktna posledica raspada društvenog sistema i pravde.

Pa, da se vratim na pitanje s početka i poruku sa chata: ne šaljem ove serije zato što u meni čuči serijski ubica, već zato što smo se kolektivno umorile od uloge pasivne žrtve na ekranu.

Furious nije samo triler o lovu na serijskog ubicu, ona je ogledalo savremenog trenutka u kojem poverenje u institucije bledi, a svest o sistemskom nasilju raste. Ova serija nas primorava da izađemo iz zone komfora i postavimo ključno pitanje:

Šta se dešava kada se ženski bes više ne može sputavati, i šta nastaje kada sistemska nepravda napokon dobije odgovor?

Bonus sadržaji sa ženskim ubicama ili reprezentacijom ženskog besa:

Killing Eve -Opsesivna i stilizovana igra mačke i miša između obaveštajke i plaćene ubice Vilanel, koja bez imalo griže savesti ruši sve društvene norme i predrasude o ženskom ponašanju.

Promising Young Woman – Mračna priča mladoj ženi koja živi dvostruki život kako bi se osvetila za traumu svoje prijateljice i razotkrila licemerje sistemskog zataškavanja seksualnog nasilja.

Why Women Kill – Duhovita antologijska serija koja kroz tri različite decenije istražuje šta je to što naizgled obične žene natera da granicu između trpljenja i ubistva konačno pređu.

Yellowjackets – Napeta priča o ženskom fudbalskom timu čiji se avion ruši u divljini, istražujući kako nagomilana trauma, bes i poriv za preživljavanjem mogu potpuno razoriti sve društvene tabue.

I May Destroy You – Beskompromisna i slojevita serija koja kroz priču o preživljenom seksualnom napadu istražuje proces vraćanja kontrole nad sopstvenim životom, telom i narativom.