Slučaj Arlinde Zekaj na Kosovu: nasilje koje ne prestaje prekidom odnosa

Foto: YIHR, QIKA

Arlinda Zekaj (49) poslednji put se obratila policiji 25. oktobra, nakon više meseci tokom kojih je prijavljivala nasilje, pretnje ubistvom, tražeći zaštitu policije, suda i tužilaštva na Kosovu. Devet dana ranije, Osnovni sud u Peći izrekao je šestomesečnu zaštitnu meru protiv njenog supruga, kojom mu je zabranjeno da joj se približi na manje od dva metra u zajedničkoj kući. Uprkos strahu za život, odbila je odlazak u sigurnu kuću, zahtevajući da institucije sprovedu sudsku odluku kojom joj je priznato pravo na korišćenje porodične kuće i privremeno starateljstvo nad sinom. „Ne osećam se dovoljno sigurno, ali neću odustati od sina i svoje imovine. Država je imala obavezu i još uvek ima obavezu da ukloni uzurpatore iz moje kuće“, izjavila je policiji. Nekoliko sati kasnije Arlinda je ubijena u porodičnoj kući, nakon što ju je tamo dovezlo policijsko vozilo. Za ubistvo je osumnjičen brat njenog supruga, dok se on u tom trenutku nalazio u pritvoru zbog pretnji upućenih Arlindi.

Tri dana pre ubistva, Arlinda je u pismu glavnoj tužiteljki u Peći zatražila hitno sprovođenje sudske odluke i utvrđivanje odgovornosti službenika koji prema njenim navodima, nisu preduzeli potrebne mere. U jednom od pisama upućenih pravosudnim institucijama napisala je: „Posle mog ubistva ne očekujem da ćete odgovoriti, ali očekujem da nećete moći da spavate.“

Svi Arlindini apeli za pomoć i borba da vrati sina

Arlinda se iz Sjedinjenih Američkih država (SAD) vratila sa svojim desetogodišnjim sinom, 2024. godine a njen suprug Jeton Siljaj nastavlja da radi u Americi i povremeno dolazi na Kosovo. U decembru 2025. godine prema navodima iz tužilaštva Sylaj joj preti ubistvom i zahteva da napusti porodičnu kuću. Tokom života u Americi doživljavala je psihičko i fizičko nasilje od supruga, što je prema izjavama u tužilaštvu prijavila i američkim vlastima.

Pretnje putem telefona prijavila u julu ove godine i izjavila je da je suprug izneo njenu odeću iz kuće, zapalio je i poslao joj snimak spaljivanja. 

Mesec dana pre toga, dečak uz Arlindinu saglasnost odlazi kod bake i stričeva sa očeve strane. Prema njenoj izjavi, nikada mu nije branila posete očevoj porodici, ali je nakon tog odlaska prekinuo kontakt s njom. Arlinda je tvrdila da je suprug uticao na sina da se ne vrati kod nje i u julu daje izjavu policiji o odnosu sa sinom i pokušajima da obnovi kontakt.

Nekoliko dana kasnije, dečak je zatražio zaštitnu meru protiv majke, navodeći da mu ona predstavlja izvor stresa. Međutim, u psihološkom izveštaju naglašava se da dečak nije opisao fizičko nasilje majke i da nije u potpunosti razumeo značenje zaštitne mere. 

Istovremeno, Arlindin suprug priznao je da joj je pretio, pokušavajući da pretnje opravda sukobom oko sina.

Centar za socijalni rad preporučio je da dete bude povereno majci, uz psihološku pripremu za povratak zbog dečakovog protivljenja. Sud je sredinom oktobra Arlindi privremeno poverio sina i priznao joj pravo korišćenja zajedničke kuće, nakon što je otac u septembru otišao u SAD.

Osnovno tužilaštvo u Peći podiže optužnicu protiv Sylaja zbog krivičnog dela zastrašivanja u porodičnim odnosima, u vezi s pretnjama iz decembra 2025. godine. U optužnici se navodi da je priznao da je upotrebljavao preteće reči, dok Tužilaštvo ocenjuje da sukob oko dečaka nije opravdavao njegovo ponašanje. 

Međutim Arlinda do svoje smrti nije uspela da ponovo uspostavi zajednički život sa detetom. 

Izvršna direktorka feminističke organizacije QIKA Leonida Molliqaj upozorava da se nasilje prema ženama ne završava nužno prekidom partnerskog odnosa, već da se kontrola i kažnjavanje mogu nastaviti preko dece, imovine i članova šire porodice.

,,Slučaj Arlinde Zekaj otkriva posebno okrutnu dimenziju patrijarhalnog nasilja: korišćenje dece kao sredstva kontrole i kažnjavanja žena. Nasilje prema ženama ne prestaje nužno prekidom partnerskog odnosa, u mnogim slučajevima ono menja oblik. Kada žena pokuša da napusti nasilan odnos ili ponovo uspostavi svoju autonomiju, kontrola se može nastaviti preko dece, imovine, finansijske zavisnosti i porodičnih odnosa. U patrijarhalnim porodičnim strukturama kontrolu prema ženama ne sprovodi uvek samo jedan muškarac. Drugi članovi porodice mogu učestvovati u učvršćivanju njegovog autoriteta, izolaciji žene ili opravdavanju njenog isključivanja iz porodice. To ne znači da je svaki član porodice automatski odgovoran, ali njihova moguća umešanost mora biti istražena, umesto da se odbacuje kao privatni porodični sukob”, ističe Molliqaj.

Programska direktorka Inicijative mladih za ljudska prava na Kosovu (YIHR Kosovo) Rina Kadiri objašnjava da u sredinama u kojima šira porodica ima značajnu ulogu u svakodnevnom životu, rođaci mogu vršiti pritisak na dete da zauzme stranu jednog roditelja ili prekine kontakt sa drugim, a mogu i oni sami prekinuti kontakt sa majkom deteta. Takav pritisak, objašnjava može se koristiti za kažnjavanje majki nakon prekida partnerskog odnosa. 

„Slučaj Arlinde Zekaj ukazuje na ozbiljne slabosti u načinu na koji institucije na Kosovu reaguju na nasilje u porodici. Prečesto institucionalni odgovor polazi od nepoverenja i osuđivanja žena koje prijavljuju nasilje, a nedovoljno pažnje posvećuje se onome kroz šta deca prolaze. Zato socijalni radnici imaju ključnu ulogu, oni moraju da razgovaraju sa decom na način prilagođen njihovom uzrastu, u privatnom i bezbednom okruženju, da procene da li su izložena pritiscima i da obezbede da njihovi nalazi budu uzeti u obzir prilikom donošenja odluka o bezbednosti i deteta i majke”, ističe Kadiri.

Kod dece, izloženost situaciji nasilja može izazvati anksioznost, osećaj krivice i poteškoće u uspostavljanju poverenja prema odraslima koji ih okružuju.

Molliqaj dodaje da je osnovni problem to što institucije ovakve situacije često posmatraju kao sporove oko starateljstva ili porodične nesuglasice, ne ispitujući hronologiju nasilja i neravnopravne odnose moći koji stoje iza njih. Zbog toga, ističe procena rizika mora da obuhvati celokupan kontekst, uključujući istoriju nasilja, pretnje, razdvajanje partnera, sporove oko dece i imovine, kao i moguće zastrašivanje od strane drugih članova porodice.

Institucionalni propusti

Dva dana pre ubistva, policijski službenik je rukovodiocima u Peći poslao imejl zahtevajući dodatne mere zaštite Arlinde, uključujući svakodnevne policijske obilaske i redovnu komunikaciju s njom.

Komentarišući sudsku zaštitnu meru, Molliqaj ističe da „dva metra udaljanosti u zajedničkoj kući nisu bezbednost, već birokratski određena udaljenost koja ne uklanja uslove u kojima je nasilje moguće“.

,,Zaštitna mera ne može se smatrati delotvornom samo zato što je doneta. Njena delotvornost zavisi od toga da li odgovara stvarnom stepenu opasnosti, da li se sprovodi i da li institucije koordiniraju svoje postupanje kako bi sprečile dalje nasilje. Moramo da postavimo i pitanje zašto se od žena koje doživljavaju nasilje toliko često očekuje da napuste svoje domove, decu i živote kako bi preživele, dok strukture koje omogućavaju nasilje ostaju uglavnom netaknute. Arlinda nije umrla zato što nije tražila zaštitu. Ubijena je nakon što je zatražila zaštitu od institucija koje su imale obavezu da postupaju.”, ističe Molliqaj.

Patrijarhalna kontrola i ubistva „iz časti“

U patrijarhalnim društvima od žena se često očekuje da očuvaju porodično jedinstvo, trpe nasilje, ćute i prihvataju muški autoritet, kaže Molliqaj. Kada se tome suprotstave, prijave nasilje, zatraže razvod ili zahtevaju svoja prava, mogu biti doživljene kao neko ko ne dovodi u pitanje samo autoritet jednog muškarca, već čitav sistem porodične moći.

,,Upravo tu koncept porodične ‘časti’ postaje politički važan. Čast se često predstavlja kao zajednička porodična vrednost, ali u praksi može funkcionisati kao mehanizam kontrole ženskih tela, seksualnosti, ponašanja i slobode. Problem nije samo u tradicionalnom shvatanju časti. Problem je u uverenju da žene duguju poslušnost muškarcima i da otpor zaslužuje kaznu”, kaže Molliqaj.

Na Kosovu, kao i u mnogim drugim društvima, ova patrijarhalna očekivanja i dalje oblikuju način na koji se nasilje razume i opravdava. Žene su i dalje izložene pritiscima da očuvaju brak, ćute o nasilju i daju prednost porodičnom ugledu u odnosu na sopstvenu bezbednost. Šira porodica može imati važnu ulogu u reprodukovanju ovih očekivanja. Njeni članovi mogu učvršćivati autoritet nasilnog muškarca, vršiti pritisak na žene da se pomire s njim ili učestvovati u njihovoj društvenoj i ekonomskoj izolaciji.

„Moramo razlikovati ove šire patrijarhalne obrasce od konkretne krivične odgovornosti, za čije je utvrđivanje potrebno imati dokaze. Takođe bih se usprotivila objašnjenjima koja takva ubistva predstavljaju jednostavno kao posledicu balkanske kulture, tradicije ili religije. Femicid nije kulturni izuzetak. On je globalna manifestacija rodne neravnopravnosti i muške dominacije”, kaže Molliqaj.

„Država je ubila Arlindu“: Protesti protiv femicida i institucionalne nekažnjivosti

Ubistvo Arlinde Zekaj pokrenulo je masovne proteste protiv femicida i institucionalnih propusta na Kosovu. Feministička organizacija QIKA je dan nakon ubistva, 26. oktobra, organizovala protestnu akciju ispred zgrade Vlade Kosova u Prištini, gde su aktivistkinje prosule crvenu boju po stepenicama i postavile natpis „Država je ubila Arlindu“.

Nakon toga, na poziv Kolektiva za feminističku misao i delovanje, hiljade građanki i građana izašlo je na ulice Prištine, zahtevajući da se ubistva žena tretiraju kao nacionalno vanredno pitanje. Protesti su nastavljeni i narednih dana, poslednji protest, poslednji je održan je 7. novembra. Demonstranti su zahtevali krivičnu odgovornost službenika koji su propustili da zaštite Arlindu, kao i smene ministarke pravde Donike Gërvalle i ministra unutrašnjih poslova Xhelala Sveçle, insistirajući na tome da odgovornost za institucionalne propuste ne sme ostati samo na nižim nivoima vlasti.

,,Tamo gde se utvrdi krivično kažnjiv nemar ili druga krivična dela, mora uslediti i krivična odgovornost. Duboko me zabrinjava mogućnost da država žrtvuje nekoliko nižerangiranih službenika, dok političke i institucionalne strukture ostaju netaknute”, kaže Molliqaj.

Molliqaj ističe da feministička borba nije ograničena samo na zahteve za kažnjavanje odgovornih za femicid, jer okončanje nasilja prema ženama zahteva i suočavanje sa ekonomskim i klasnim nejednakostima koje održavaju patrijarhalnu moć.

„To podrazumeva borbu za ekonomsku pravdu, dostojanstvene zarade, stanovanje, javne usluge, socijalnu zaštitu i ekonomsku nezavisnost žena, posebno žena iz radničke klase i marginalizovanih grupa, čija izloženost nasilju često postaje još veća zbog siromaštva i materijalne zavisnosti”, navodi Molliqaj.

Kadiri ističe da zahtev demonstranata podrazumeva i odgovor na pitanje šta su Centar za socijalni rad, sud i policija preduzeli kako bi se odluka o privremenom starateljstvu i povratku deteta majci bezbedno sprovela.

„U ovom, ali i u drugim sličnim slučajevima, socijalne službe trebalo bi da procene rizik i za majku i za dete, koordiniraju postupanje sa sudom i policijom i prate dalji razvoj situacije. Moram da pomenem glavni zahtev protesta, a to je utvrđivanje odgovornosti. Institucije moraju ozbiljno da shvataju pretnje, što se u ovom slučaju nije dogodilo. Zaštita dece podrazumeva obezbeđivanje sigurnog prostora u kojem mogu slobodno da izraze svoje mišljenje, kao i garanciju da nikada neće biti primorana da biraju strane ili preuzimaju odgovornost za postupke odraslih. Posebno imajući u vidu okolnosti ovog slučaja i ostavljanje deteta sa nasilnikom”, navodi Kadiri.

Na protestu u Prištini aktivistkinje i aktivisti su držali transparente „Ćutanje štiti nasilnika, ne žrtvu“ i „Nećete moći da spavate“, dok je Arlindino pismo bilo izloženo na trgu uz pitanje „Dokle?“. Demonstranti su ispred policije i Vlade Kosova prosuli crvenu boju, kao simbol krvi ubijenih žena, a na vratima Vlade ispisali njene reči iz pisma upućenog Osnovnom tužilaštvu u Peći, tri dana pre ubistva: „Sada razumem zašto ima toliko ubistava!“

Na Kosovu se nasilje u porodici može prijaviti na broju 0800 19 999.

Telefonska linija za advokate žrtava je 0800 11 112.

Sigurne kuće postoje u gotovo svim regionima i one su otvorene za sve etničke zajednice koje žive na Kosovu. Neke od sigurnih kuća nalaze se u opštinama Đakovica, Peć, Novo Brdo i Zubin Potok.

SOS linije sigurnih kuća su 0800 800 01 i 0800 21 000.

Mreža žena Kosova je mreža ženskih grupa i organizacija iz različitih dijelova Kosova, a ima 190 članica među kojima su i one koje nude besplatnu pravnu pomoć i savjetovalište.