„Moj dom u Gazi mi se stalno vraća kroz snove”: Kako Sabha gradi život iznova kroz palestinske kolače u Subotici

Piše: Milica Nešić

Petnaest sati.

Toliko su, kaže Sabha, ona i njena deca proveli u autobusu bez hrane, vode i mogućnosti da odu do toaleta dok su napuštali Gazu.

Danas, manje od godinu dana kasnije, u maloj kuhinji u Subotici pakuje porudžbine za kupce širom Srbije.

Sve je počelo gotovo slučajno – kada je na Instagramu objavljena fotografija tradicionalnog palestinskog kolača ma’amoula. Onda su poruke počele da stižu.

Za svega nekoliko meseci, Sabha Kitchen, brend koji je Sabhi Garmout doneo novi početak, prerastao je kuhinju u kojoj je nastao. Postao je pokret okupljen oko hrane, sećanja, zajedništva i iskrene podrške.

U maloj kuhinji iznajmljenog stana Sabha je počela da pravi ma’amoul i druge palestinske slatkiše, da ih fotografiše i objavljuje na Instagramu. Međutim, nije ni sanjala da će se iz jedne objave otvoriti put do kupaca u gradovima širom Srbije.

Da li se sećaš prve porudžbine?

Prva porudžbina koje se sećam stigla je posle Ramazanskog bajrama, nakon što sam objavila video na Instagramu. Bila sam jako uzbuđena. Slala sam ma’amoul u druge gradove – Beograd, Novi Sad i Novi Pazar. Jedva sam čekala da čujem utiske ljudi. Hvala Bogu, reakcije su bile veoma pozitivne, i to me je dodatno ohrabrilo i podstaklo da nastavim.

Zašto je baš ma’amoul postao lice tvog biznisa, šta predstavlja u palestinskoj kulturi? Koji sastojci su potrebni za pripremu?

Ma’amoul je za mene simbol radosti i veza sa palestinskom kulturom, to je kolač koji se priprema kada je cela porodica na okupu. Zašto sam odabrala baš ma’amoul kao svoj glavni proizvod? Zato što u Gazi za praznike uvek pravimo ma’amoul i ka’ak. Kada sam ih pripremila za svoj prvi Bajram ovde u Srbiji, ljudi su bili zainteresovani da probaju o čemu se radi.

Pravi se od griza, brašna i putera, a puni se urmama. Za mušterije ga spremam i sa pistaćima ili orasima, u zavisnosti od toga šta najviše vole. Cilj mi je bio da ljudima ponudim nešto lepo i dragoceno iz svoje domovine, nešto po čemu će me prepoznati.

Kada si prvi put pomislila: „Želim da pokrenem nešto svoje“?

Ideja se rodila oko mesec dana nakon mog dolaska u Srbiju. U tom periodu nisam radila i dane sam provodila bez mnogo obaveza, a znala sam da moram da počnem da zarađujem kako bih pomogla suprugu oko kućnih troškova. Pošto se moj muž profesionalno bavi ugostiteljstvom, predložio mi je da se aktiviram na društvenim mrežama. Tako sam pokrenula stranicu i počela da pravim ma’amoul i druge slatkiše, da ih fotografišem i objavljujem. Iznenadilo me je kada su ljudi počeli da mi pišu i traže ma’amoul i drugu hranu koju pripremam. Tako je sve počelo.

Kada praviš ma’amoul, da li imaš osećaj da prenosiš nešto mnogo veće od samog recepta?

Da, naravno. Kada pravim ma’amoul, imam osećaj da ljudima u Srbiji prenosim deo svojih sećanja, kulture i istorije. Za mene svaki kolač nosi neku priču. To je deo nasleđa moje bake, ali i način da sačuvam vezu sa svojom domovinom i držim je živom kroz recepte koje sam ponela sa sobom. Želim da ljudi koji probaju moj ma’amoul osete bar deo topline iz koje dolazim.

Kada bi mogla da pošalješ jedan paket ma’amoula nekome u Gazi, kome bi ga poslala?

Kada bih mogla da pošaljem ma’amoul nekome u Gazi, prva osoba kojoj bih ga poslala bila bi moja sestra. Mnogo mi nedostaje i ostavila je veliku prazninu u mom životu. Poslala bih ga i svojoj braći i celoj porodici, svi mi mnogo nedostaju.

Na fotografiji, ma’amoul izgleda kao gotov proizvod. Međutim, kada se kolači fotografišu za društvene mreže, na slikama ne vidimo ono što dolazi posle: adrese koje treba zapisati, kuriri sa kojima se treba dogovoriti, sastojci koje treba pronaći u gradu u kojem još uvek ne znaš gde se šta nalazi, i poruke koje treba prevesti na jezik koji ne govoriš.

Kako izgleda voditi posao na jeziku koji još uvek učiš – od kurirskih službi do komunikacije sa kupcima?

Na početku je sve bilo teško. Najveći izazovi bili su komunikacija sa kupcima uz pomoć prevodioca, kao i saradnja sa kurirskim službama. Moj suprug mi pomaže i odlazi da preda porudžbine, a tu je i registracija na sajtu sa podacima kupaca. Sve to oduzima mnogo vremena jer još uvek ne vladam jezikom kako treba, pa koristim prevodilac i zapisujem porudžbine kupaca uz pomoć supruga.

Šta je u Subotici najteže pronaći od palestinskih sastojaka koji su ti nekada bili podrazumevani? I koja je tvoja omiljena zamena?

Kada sam tek počela da radim, sastojci za ma’amoul bili su mi jedan od prvih izazova. U početku nisam znala kako se šta ovde zove, niti gde u Subotici mogu da pronađem sve što mi je potrebno.

Počela sam da se raspitujem i polako sam otkrila gde šta mogu da kupim. Saznala sam da se ružina vodica, vodica od narandžinog cveta i kvalitetno maslo, odnosno samne, u Srbiji uglavnom mogu pronaći u prodavnicama zdrave hrane ili u arapskim prodavnicama.

Neki od tih sastojaka jesu prilično skupi, ali sam ipak odlučila da pokrenem posao od kuće. Hvala Bogu, sve je ispalo dobro.

Dok razgovaramo u dvorištu, iza Sabhe se vide zidovi sa pukotinama i tragovima vlage. Unutra, u stanu u kom živi šestočlana porodica – posuđe, testo i kutije zauzimaju sve više mesta. Kako Sabha Kitchen raste, sve je manje jasno gde se završava dom, a gde počinje posao.

Na Instagramu si nedavno podelila da tražiš novi prostor za život. U isto vreme, tvoja kuhinja je i proizvodni pogon, i skladište, i kancelarija, i porodični dom. U kom trenutku si shvatila da je prostor u kojem radiš postao premali za ono što Sabha Kitchen postaje?

Mala kuhinja mi je trenutno jedna od najvećih prepreka za razvoj posla i komforan porodični život. Pravim jako velike količine kolača, a prostora je malo, pa se nekad jedva snađem među posuđem, kutijama i porudžbinama. Zbog toga deo stvari prebacujem u spavaću sobu, gde pakujem kolače i pripremam ih za mušterije. Zato mi je sada najvažnije da pronađem stan sa kuhinjom koja će zaista odgovarati poslu koji dugoročno gradim.

Da li si ikada pomislila da odustaneš? Šta te je zaustavilo?

Da, nekoliko puta sam razmišljala o tome da odustanem, ali sam shvatila da su to samo trenuci slabosti koji dođu zbog umora i prirode ovog posla.

Godinama sam nosila teret rata, porodice i brige o deci, često bez osnovnih stvari i bez mnogo vremena ili prostora za sebe. U tim trenucima govorila sam sebi da mi je samo potreban duži odmor i pauza. Ali onda bih se podigla i nastavila. Najviše su me pokretale poruke podrške kupaca. One bi me podsetile zašto sam sve ovo počela.

Kako porudžbine svakog dana rastu, postavlja se pitanje dokle jedan posao može da se razvija sa svim prostornim i logističkim ograničenjima koje ima. Za Sabhu, odgovor nije samo u prostranijoj kuhinji. Tu se, između kutija, testa i poruka kupaca, polako oblikuje i veći plan za budućnost – plan u kome Sabha Kitchen postaje prepoznatljivo ime širom Srbije.

Gde vidiš Sabha Kitchen za pet godina? Da li u toj slici postoji i sopstveni restoran?

Moj san je da Sabha Kitchen postane prepoznatljivo ime širom Srbije – mesto kome se ljudi vraćaju kada požele autentične palestinske ukuse, pripremane pažljivo, po tradicionalnim receptima i sa mnogo ljubavi.

Dok se u spavaćoj sobi slažu kutije, a u kuhinji traži još malo prostora za posuđe, pitanje doma postaje mnogo veće od kvadrature. Veća kuhinja koju Sabha traži u Subotici vraća je na onu koju je ostavila u Gazi – na kuću sa dvorištem, baštom, balkonom, pticama, zečevima i kokoškama. Da bi se razumelo zašto je prostor poslednja prepreka do stabilnosti, priča mora da se vrati tamo gde je dom nekada već postojao.

Kako je izgledao tvoj život u Gazi pre početka rata? Šta ti najviše nedostaje iz tog perioda?

Pre rata, moj život je bio stabilan i ispunjen. Dane sam provodila sa porodicom, brinući o našem domu i deci. Moj suprug je radio kao menadžer u elektrodistribuciji, a deca su išla u školu, imala svoje društvo i svoju svakodnevicu.

Danas mi najviše nedostaju porodična okupljanja, druženja sa prijateljima, zajedničke kafe i mali trenuci koje smo delili u posebnim prilikama.

Šta ljudi u Srbiji ne znaju o svakodnevnom životu u Gazi – ne o politici, već o ljudima?

Mislim da ljudi u Srbiji možda ne znaju koliko su ljudi u Gazi međusobno bliski, i kako se svakodnevni život deli sa porodicom, komšijama i prijateljima. Hrana je veliki deo toga – ma’amoul, kolači i velika jela i specijaliteti koji se pripremaju satima. Naša kultura je veoma otvorena, a naše proslave okupljaju porodicu, komšije i prijatelje. Takođe, u Gazi komšija mora da poznaje svog komšiju. Ljudi se posećuju, vrata su često otvorena i skoro cela ulica se poznaje. To je velika razlika i jedna od stvari koje mi najviše nedostaju.

Tokom neobaveznog razgovora si pomenula kako je put koji te je doveo od Gaze do Srbije bio izazovan. Šta iz ovog perioda ti je ostalo urezano u sećanje?

Put do Srbije trajao je oko dva dana i bio je izuzetno težak. Gotovo sve vreme smo proveli na nogama bez ičega – bez hrane, vode, odeće, putnih torbi ili osnovnih stvari.

Prizor koji mi je ostao urezan u sećanje bio je trenutak kada smo autobusom napuštali Gazu. Kroz prozor sam gledala ljude ispred svojih šatora koji su stajali pored puta i posmatrali autobuse koji odlaze. Videlo se koliko bi i oni voleli da sa svojim porodicama odu negde na sigurno. Bilo je bolno gledati koliko je naš grad uništen i posmatrati šta je ostalo od mesta koje sam zvala domom. Neću zaboraviti ni to kako nas je okupacija petnaest sati držala u autobusu sa decom, bez hrane i toaleta.

Kada smo konačno prešli granicu, dočekala nas je ambasada. Dali su nam hranu, obezbedili sklonište i pružili nam dobrodošlicu. Hvala Bogu, danas sam sa svojom decom u Srbiji i dobro smo.

Koje pitanje su ti deca najčešće postavljala tokom puta?

Dok smo putovali, deca su me neprestano zapitkivala: „Mama, kada ćemo stići? Mama, umorni smo, mnogo je vruće”. Bili su iscrpljeni od dugog sedenja u autobusu. Nije bilo klime, a nismo imali ništa čime bismo im skrenuli pažnju. Njima je to putovanje palo mnogo teže nego nama odraslima. Već su bili psihički iscrpljeni posle dve godine rata. Čim bi ugledali vojsku, obuzeo bi ih strah. Dok smo prolazili kroz planine i različite predele – u jednom trenutku bili bi oduševljeni prizorima, a već u sledećem uplašeno bi me zapitkivali: „Mama, kuda idemo?”.

Kada si saznala da je vaša kuća uništena? Gde si tada bila i kako si reagovala?

Za uništenje svog doma saznala sam dok sam bila daleko od njega. Moj dom je bio na severu Gaze, a mi smo bili na jugu, jer su nas primorali da napustimo svoju kuću i preselimo se.

Iskreno, očekivala sam da nijedna kuća neće ostati čitava. Nije samo moj dom uništen – uništen je ceo kraj u kojem sam živela.

Moja reakcija bila je ista kao reakcija većine ljudi u Gazi. Plakala sam, očajavala i tugovala, ali sam na kraju morala da prihvatim stvarnost. Nisam bila jedina koja je izgubila dom. Dva miliona ljudi u Gazi izgubila su svoje kuće… ili, da budem preciznija, bar milion i po. To je više od polovine stanovništva Gaze.

Kažu da je tuga lakša kada je deliš s nekim. Mislim da je tako bilo i sa mnom – zbog toga je bilo lakše da se nosim sa svim što se dogodilo.

Kada si poslednji put bila u svojoj kući u Gazi? Šta je ono što ti  najviše fali, a što nisi uspela da poneseš iz svog doma?

Već tri i po godine nisam bila u svom domu u Gazi. Ono što mi najviše nedostaje jeste osećaj topline i sigurnosti – da imaš svoj dom, svoju zemlju, nešto što je zaista tvoje.

To mi najviše fali, zato što ovde nemaš svoju kuću i moraš da plaćaš kiriju i račune. Dok smo živeli u Gazi, to nismo morali. Nismo plaćali kiriju i nismo razmišljali o tome.

Ono što do danas nismo uspeli da pronađemo jeste dom kakav smo nekada imali. Prostrana kuća, velika kuhinja – to je bilo uobičajeno u gotovo svim arapskim domovima, pa tako i u našem u Gazi.

Da možeš da provedeš još jedan sasvim običan dan u svojoj kući u Palestini, kako bi taj dan izgledao?

Moj dom u Gazi mi toliko nedostaje da mi se stalno vraća kroz snove. Kada bih tamo mogla da provedem još jedan dan, otišla bih bez razmišljanja.

Svoju kuću stalno sanjam. Sanjam svoj dom, svoju kuhinju, baštu, balkon… Imala sam ptice, zečeve i kokoške. Bio je to gotovo seoski način života. Sve mi to svakodnevno nedostaje.

Kada bih mogla da provedem još jedan dan tamo, samo bih posmatrala zidove svoje kuće, zelenilo oko nje, svoje životinje, miris zemlje i miris doma. Za tim najviše čeznem. Za sobama svoje dece, za svojom sobom, za svakim detaljem u toj kući.

Nijedan od tih detalja mi ne izlazi iz glave. Svakog dana ih se sećam. Svakog dana. Baš svakog dana.

U Gazi je, kaže, komšija morao da poznaje svog komšiju. Vrata su bila otvorena, ulica se pamtila po ljudima koji u njoj žive, a svakodnevicu su činile posete prijatelja, spontane kafe sa komšijama, pažljivo pripremana domaća trpeza i vreme provedeno sa porodicom.

 S druge strane, Subotica za Sabhu ne predstavlja nastavak istog života na koji je navikla, već nešto što joj polako postaje prepoznatljivo.

Između ta dva sveta ne postoji čist rez – jedan se pamti, drugi se svakog dana uči.

Kada si prvi put osetila da u Srbiji više nisi samo gošća, već da ovde polako gradiš svoj drugi dom?

Svakog dana osećam da gradim novi život i novi dom ovde u Srbiji. Kada izađem i pozdravim komšije ili mušterije koje me prepoznaju na ulici, osećam da sam postala deo ove zemlje. Kao da sam postala njen nerazdvojni deo.

Koji miris, zvuk ili mali detalj te najčešće vrati kući?

Ono što me najčešće podseti na Gazu jesu mirisi – miris roštilja na ulicama, miris kafe na zajedničkim okupljanjima.
Drveće duda i badema, cvrkut ptica, golubovi na trgovima… Takođe, kada vidim pijacu i prodavce na tezgama. Dobrota ljudi u Srbiji me podseća na dobrotu ljudi u Gazi. Sve to me podseća na Gazu, njene ulice i njen miris.

Kako izgleda graditi novi život ovde, dok istovremeno pratiš šta se dešava ljudima koje voliš u Gazi?

Veoma je teško živeti između ta dva sveta. Ovde pokušavam da izgradim sigurniji život za svoju decu, da radim i da idem dalje, ali moje srce i moje misli su stalno sa porodicom i narodom u Gazi. Svaka vest me zaboli. Ali me istovremeno podseti da ne smem da odustenem. Moj rad, borba i opstanak su razlog što kroz život nastavljam da idem sa ponosom.

Kada govori o budućnosti, najkonkretniji dokaz da se život pomerio izvan granice svakodnevnog preživljavanja ne nalazi se u porudžbinama, papirima ili broju pratilaca, već u školskim torbama njene dece. Učiteljica koju su zavolela, školsko okruženje, novi drugari i svedočanstva na kraju uspešno završene školske godine postaju Sabhina mera sigurnosti: znak da novi početak nije ostao samo u poslu koji je pokrenula, već je ušao u svakodnevicu njene porodice.

Koliko ti je važno da tvoja deca, odrastajući u Srbiji, zadrže vezu sa palestinskom kulturom? Kako doživljavaju život u Subotici?

To mi je izuzetno važno. Moja deca su došla u Srbiju kada su već bila dovoljno velika da pamte našu kulturu, običaje i način života, pa verujem da to neće zaboraviti. Ono što mi se sviđa u Subotici jeste to što ljudi poštuju naše praznike, naše običaje i našu posebnost. Baš zato, moja deca ovde mogu da odrastaju mirno i spokojno, bez odricanja od palestinskog identiteta.

Šta bi volela da tvoja deca jednog dana znaju o Gazi, čak i ako budu gradila život negde drugde?

Želim da znaju da nikada ne smemo zaboraviti Gazu. Moramo sačuvati njena obeležja, njene ulice, njene priče, njene ljude i njihovu plemenitost. Čak i ako grade svoj život van Palestine, nikada ne smeju zaboraviti Gazu i njene rane.

Koja je najvažnija životna lekcija koju bi volela da tvoje ćerke ponesu od tebe?

Najvažnija stvar koju pokušavam da naučim svoju decu, posebno kćeri – jeste nepokolebljivost. Da budu postojane i jake. U životu će ih čekati mnogo izazova i prepreka, zato moraju da imaju čvrst karakter i budu spremne na njih. Ništa u životu nije zagarantovano. Moraš da se boriš, trudiš, radiš na sebi i daješ sve od sebe, a ostatak prepustiš Bogu. Ali isto tako, važno je da budeš samouverena i ponosna, kao i da uvek možeš da se osloniš na samu sebe.

To je ono što najviše pokušavam da usadim svojoj deci – da svoju sreću ne vezuju za druge ljude. Moraju sami sebi biti izvor radosti i mira, da budu zadovoljni sobom i da ostanu svoji. Da ne oponašaju druge i da se ne pretvaraju da su neko ko nisu.

A svojim ćerkama posebno poručujem da budu snažne, istrajne i da izgrade čeličan karakter. Ne želim da dozvole sebi da budu bespomoćne niti da se predaju kada ih život suoči sa teškim okolnostima. To je ono zbog čega najviše brinem. Zato se trudim da im još odmalena usadim samopouzdanje, kako bi bile spremne za svaku oluju i svaku prepreku koja ih jednog dana može sačekati u životu.

Šta ti u poslednje vreme uliva nadu da će sve doći na svoje mesto?

Iskreno, i dalje nailazim na periode obeshrabrenja. Ali onda se setim da je ovo sada moj dom — dobila sam boravišnu dozvolu, jednog dana ću dobiti i stalni boravak, a nadam se i državljanstvo. To mi daje osećaj sigurnosti i psihičke stabilnosti.
Jedina stvar zbog koje se još uvek ne osećam potpuno stabilno jeste stan. Kao što sam ranije pomenula, to je nešto najosnovnije — sigurnost za mene i moju decu. Sve ostalo je, naprotiv, veoma pozitivno. Osećam se kao kod kuće, okružena sam dragim prijateljima, divnim pratiocima i mušterijama koje mi se javljaju. Okruženje i društvo ovde su izuzetno pozitivni; daju mi vetar u leđa, čine da se osećam kao vredna, uporna i uspešna osoba. Sve to mi daje snagu i motivaciju da budem stabilna u zemlji koja je za mene potpuno nova.

Naravno, postoje trenuci kada me preplave emocije, ali to prolazi s vremenom. Čitala sam da mnogim ljudima treba četiri ili pet godina da se potpuno naviknu na život u novoj zemlji, a ja sam se već posle drugog meseca osećala kao kod kuće. Ljudi su dolazili kod mene, pomagali mi i materijalno i moralno, slali poruke da provere kako sam. Sve to čoveku daje osećaj sigurnosti i ponosa. Zbog toga sam posebno zahvalna što sam u Srbiji, jer mnogi Arapi nemaju iskustvo ovakvog prihvatanja i podrške kada dođu da žive u nekoj evropskoj zemlji. To me čini spokojnom.

Danas bez straha šetam ulicom i u deset i u jedanaest uveče. To je bila jedna od mojih najvećih briga kada sam dolazila, da ću se možda plašiti. Moja deca izlaze, vraćaju se kući, igraju se napolju — nikada nas niko nije uznemaravao niti nam je uputio ružnu reč. Sve to me uverava da sam na pravom mestu i da je ovo prava zemlja za mene i moju porodicu.

Dok razgovor sa Sabhom polako privodim kraju, u njenoj kuhinji ostaju griz, puter, urme i miris ma’amoula. Na stolu su i dalje porudžbine koje treba spakovati. Stan je i dalje mali, kuhinja se i dalje traži, a životni prostor za šestoro osoba i posao koji raste još uvek nije pronađen.

Ali ta potraga više ne počinje od nule. Sabha Kitchen je već jednom prerasla kvadraturu kuhinje u kojoj je stvorena – i nema razloga da to ne učini ponovo.