„Nije bilo mesta za nas“: Šta se zaista dogodilo na Prajd karavanu na jugu Srbije

Piše: Dejana Cvetković

Stavljam svoju legitimaciju sa trakicom duginih boja i na trenutak se premišljam. Zbog svih prethodnih događaja u Vranju, pretnji kvir osobama i novinarima pred sam Prajd karavan koji se održava pod sloganom „Ima mesta za sve“ odlučujem da danas, kao i ubuduće nosim ovu trakicu. Razmišljam šta da obučem i biram patike u kojima mogu brzo da trčim, za svaki slučaj. Dolazim malo ranije ispred Višeg suda u Vranju. Nekoliko aktivista organizacije Da se zna! iz Beograda i Kolektiva plus iz Niša nosi LGBT+ zastave.

Sa zvučnika ide Lepa Brena i „Hajde da se volimo“.

Među okupljenima ne vidim nikoga od kvir ljudi koje znam, osim jedne devojke. Ostali koji su prethodno javili da će doći odustali su zbog javnih pretnji batinama, silovanjem i ubistvom, ali i zbog dobacivanja kojima su prethodnih dana bili izloženi na ulici na osnovu pretpostavke da su LGBT+ osobe.

Stiže mi u tom trenutku poruka od kvir osobe iz Vranja od koje je trebalo da uzmem izjavu na terenu. I on mi javlja da ipak neće doći, a izjavu šalje u poruci.

„I da se danas okupi pedesetak ljudi to traje taj jedan trenutak, a posle se svi vrate svojoj realnosti. Mi koji ovde živimo taj pritisak izloženosti nosimo sa sobom i posle svega. Možeš ti da budeš hrabar, da živiš autentično i da budeš ono što jesi, ali u malom mestu to je vrlo psihički teško i čini te ranjivim. Ta izloženost možda jeste i neka vrsta snage, ali kad znaš u kakvoj sredini živiš i kakav mentalitet ovde dominira, nije lako nositi se sa svim tim. Nekad imam osećaj da svakim dodatnim izlaganjem povećavam rizik da postanem meta. Imam osećaj da uvek moram da balansiram da budem svoj, ali i da pazim i budem svestan gde živim i kakvo je okruženje oko mene.“

Piše mi da je dobro što se karavan događa, ali da je promena u ovakvim sredinama spor proces.

Na ulici je raspoređeno dvadesetak policajaca u uniformama i civilu. Prethodno najavljeni kontra-skup „Za porodičnu šetnju“ Saveza slobodnih sindikata Srbije za jug Srbije, čiji je poverenik Slađan Ristić sa svog Fejsbuk profila pretio fizičkim nasiljem, nije održan jer se niko nije pojavio.

Matija iz organizacije „Da se zna!“ ističe da je velika pobeda to što je Prajd karavan čije vreme nije saopšteno javnosti iz bezbednosnih razloga održan bez ikakvih incidenata, uprkos brojnim pretnjama koje su stizale iz Vranja. On se nada da će osobe koje su upućivale pretnje biti procesuirane, jer takvim postupcima šire strah zbog kojeg se LGBT+ osobe plaše da budu prisutne u javnom prostoru, čime se dodatno guraju u “čuvana četiri zida“.

,,Javni prostor mora da pripada svima nama i u javnom prostoru mora biti mesta za sve nas. Nije me iznenadilo to što se niko nije pojavio na kontra skupu. Mislim da sindikat umesto da se time bavi, ima preča pitanja kao što su recimo uslovi u kojima rade radnici u fabrikama u Vranju tokom velikih vrućina i za malu platu. Tek kada u ovom društvu bude mesta za sve nas, moći će suštinski da bude bolje“, kaže on.

Prajd karavan je prvi put posetio Vranje 2019. godine, u okviru akcije Inicijative mladih za ljudska prava. Luka Božović koji je bio učesnik tog skupa, ističe da je šetnja tada protekla mirno i da im se pridružilo nekoliko ljudi.

,,Ideja je bila da se pokaže prisustvo Lgbt+ zajednica u celoj Srbiji, izašli smo tada sa sloganom ‘Ne odričem se’. U svakom gradu smo paralelno organizovali i akciju koja se tiče nekog lokalnog problema. U Vranju smo se bavili problemima romske zajednice i obišli smo naselje Gornja čaršija”, navodi Božović.

Foto: Inicijativa mladih za ljudska prava. Prajd karavan u Vranju 2019. godine.

Na putu za Pirot

Nakon održanog Prajd karavana u Vranju, aktivisti organizacija kreću za Pirot. Razdvajam se sa koleginicom, ona odlazi sa novinarskom ekipom, dok ja nastavljam put sa aktivistima.

Matija sedi pored vozača i sve vreme radi na laptopu. Povremeno je u kontaktu sa policijom, koja ga obaveštava da se na trgu u Pirotu okupljaju ljudi. Insistira da se proveri da li neko od okupljenih ima oružje i da li je bezbedno da novinari i aktivisti dođu. Iz policije mu odgovaraju da je reč o mirnim građanima i da u tom trenutku nema razloga za reakciju.

Nakon skoro dva sata vožnje dobijam poruku od saradnice Stanojković, koja mi javlja da je novinarska ekipa već stigla u Pirot. Šalje mi snimak na kojem se vidi stotinak ljudi i veliki transparent u bojama srpske zastave, na kojem piše: „Za vas ovde nema mesta!“

Prolazimo rampu i ulazimo u Pirot, pored puta je parkiran policijski automobil, a ispred njega stoji nekoliko policajaca. Nisam sigurna zašto nas zadržavaju, čekamo da vidimo šta se dešava. Matija je ponovo na telefonu sa policijom.

Ubrzo dobijam poruku da su učesnici kontra-skupa napali novinare. Odmah obaveštavam aktiviste šta se dešava. Matija ponovo poziva policiju i vidno uznemiren, govori im da su novinari napadnuti i pita zbog čega nema dovoljno policajaca da obezbede skup. Ubrzo potom policija javlja da je skup zabranjen jer nisu u mogućnosti da ga obezbede.

Pozivanje na ubistvo u Pirotu: Ovde za vas nema mesta

Na Trgu pirotskih ratnika okupilo se mnogo mladih muškaraca, među kojima je bilo navijača i huligana. Bilo je malo žena i dece. Neki su nosili odštampane majice sa homofobičnim porukama i transparente, neki su bili bez majica. Bilo je i građana koji su došli da podrže Prajd karavan, ali ih je policija zbog bezbednosti sklanjala kada su pokušavali da priđu mestu okupljanja.

Novinarka N1 Gordana Bjeletić kaže da su čim su prišli centru Pirota, čuli zastrašujuće povike „Ubij pedera“. Kada su ona i snimatelj izašli iz automobila, pre nego što je stigla da izvadi mikrofon, prišao im je muškarac i udario u kameru. Televizijska kamera je uspela da snimi taj trenutak.

„Kada više nije mogao sam da nas zastrašuje, počeo je da dovodi sve više ljudi. Okružila nas je grupa od četiri ili pet muškaraca koje su gurale kolegu i mene. Videli smo da nije bezbedno, ali situacija je bila takva da nismo imali gde da se sklonimo, pa smo krenuli ka policijskom kordonu. Policija nas je zaštitila, ali su tada počeli da nas gađaju limenkama piva, flašicama i paradajzom. Snimila sam trenutak i osobu koja me je pogodila u glavu. Ostali su tu još neko vreme, jer je poenta tog okupljanja bila da se Prajd karavan ne održi. Sve se završilo kako se završilo i mi smo otišli svojim kućama, ali su u tom gradu ostali da žive ljudi kojima neko poručuje da hoće da ih ubije. Kao majci, novinarki i građanki ove zemlje, meni je to strašno. Danas skandiraju ‘Ubij pedera’, sutra će skandirati ‘Ubij nekog drugog’. Za to mora da postoji odgovornost“, kaže Bjeletić.

Stanojković i novinar Mašine bili su izloženi dobacivanjima i guranju, od strane nekoliko muškaraca koji su im zabranjivali da snimaju i slikaju skup.

,,Rečeno nam je da ne smemo da snimamo, nakon čega su nas, uz komentare poput „Nemoj da provociraš“ i „Ajde, razlaz“, odgurali ka pešačkom prelazu. Kolega Đokić uspeo je da zabeleži deo tog događaja, kada smo se udaljili”, navodi Stanojković.

Ona ističe da je jedan od trenutaka koji su je najviše uznemirili bio onaj kada je iz mase čula povike „Ubij pedera“.

„Pokušala sam da razgovaram sa muškarcima koji su nas okružili, ali sam ubrzo shvatila da je to nemoguće. Istovremeno su iz mase u naletima dopirali glasni povici i poruke netrpeljivosti, što je dodatno pojačavalo osećaj nesigurnosti. Ipak, mislim da je dobro što smo stigli pre aktivista Prajd karavana, što su oni na vreme bili obavešteni o svemu što se dešavalo i što je skup na kraju otkazan u poslednjem trenutku, jer smatram da bi u okolnostima u kojima se tako nešto dešava novinarima, posledice po aktiviste i druge učesnike mogle da budu daleko veće“, kaže Stanojković.

Dolazak u Niš

Put do Niša bio je veoma napet. Sve vreme sam proveravala telefon kako bih se uverila da su novinari uspeli da se sklone na bezbedno. Stanojković se ubrzo javila iz policijske stanice, gde su otišli da daju izjavu. Bjeletić je prijavila da je pogođena, Stanojković i Đokić su u tom trenutku odlučili da ne prijave guranje i pretnje. Tamo su se zadržali nekoliko sati.

U Nišu pravimo pauzu. Matija je uznemiren zbog napada na novinare, ali i besan na policiju, koja je sve vreme imala informacije o masovnosti kontra-skupa.

,,Mislim da je veoma porazno to što policija u Pirotu nije bila u stanju da adekvatno obezbedi skup i da je ono što se dogodilo skandalozno i neprihvatljivo. Napad na novinare je nešto preko čega se nikako ne sme preći, a udruženje „Da se zna!“ će se obratiti i međunarodnim organizacijama. Satima pre toga dobijao sam informacije od policije da se određeni ljudi okupljaju. Kada sam pitao zašto policija ne reaguje i ne privede osobe koje potencijalno ugrožavaju našu bezbednost, kao i da li kod sebe imaju oružje, rečeno mi je da su to mirni građani koji ne rade ništa zbog čega bi policija mogla da raguje. Na kraju se, međutim ispostavilo da to nisu bili mirni građani već nasilnici i huligani”, kaže Stefanović.

Stefanović ističe da su zbog svega zatražili hitnu smenu načelnika Policijske uprave u Pirotu, jer javno okupljanje nije obezbeđeno u skladu sa zakonom i zato što je dozvoljeno da nasilje eskalira do fizičkih napada na novinare.

Stanojković stiže u Niš nakon četiri sata. Kaže da joj u glavi i dalje odzvanjaju homofobični uzvici i da su je oni potresli više od samog napada.

Poželeti nekome smrt samo zbog toga koga voli. Umesto da tog dana izveštavamo o problemima sa kojima se LGBT+ populacija suočava u manjim sredinama, mi novinari postali smo vest, a u senci je ostalo upravo ono zbog čega smo tamo i bili svakodnevni strah, pritisci i nasilje sa kojima ti ljudi žive.

Ministarstvo unutrašnjih poslova objavilo je da je Pirotska policija uhapsila dvojicu muškaraca zbog sumnje da su na Trgu pirotskih ratnika pogodili novinarku i kamermana televizije N1, a osumnjičeni se terete za krivično delo ugrožavanje sigurnosti. U istom incidentu reagovala je policija i protiv 43-godišnjeg muškarca protiv koga će biti podneta o prekršajna prijava po Zakonu o javnom redu i miru, pošto se sumnjiči da je rukom odgurnuo kameru snimatelju i vređao novinarku.

Nakon što je skup u Pirotu zabranjen, u tom istom gradu ostaju da žive ljudi kojima nije samo poručeno da za njih tu nema mesta, već su se čuli i pozivi na njihovo ubistvo. Za one koji su tog dana našli u Pirotu sve se završilo odlaskom iz grada, a LGBT+ osobe koje tamo žive ostale su sa strahom da će biti prepoznate, izložene ili napadnute.

Prihvatimo li danas poruku da za LGBT+ osobe nema mesta, sutra ona može biti upućena nekoj drugoj manjini. Bez društvene i institucionalne reakcije na mržnju i pozive na nasilje, granica onoga što je društveno dopušteno nastaviće da se pomera, sve dok prostor ne postane tesan za svakoga ko je na bilo koji način drugačiji.