Seksualno nasilje u ratu: Instrument muške nadmoći

Piše: Nina Pavićević, Kritički

Kada se govori o ratu, jedna perspektiva se uvijek zanemaruje, iako je ključna za razumijevanje nastanka ratnih sukoba, a time i za njihovo smanjenje ili eliminaciju. To je rodna perspektiva rata, najvidljivija u činjenici da se žene koriste kao oružje kojim muškarci obilježavaju svoju teritoriju.

Seksualno nasilje u ratu nije isključivo posljedica sukoba, već je duboko ukorijenjeno u patrijarhalne vrijednosti i koristi se kao potvrda konstrukta muškosti. Za ovakvu osjetljivu i uglavnom nedovoljno prepoznatu temu, nema mnogo dostupnih podataka. Zato je moja sagovornica Sanja Pavlović, politikologinja i feministkinja, koja je članica Autonomnog ženskog centra – koji je nedavno proslavio svoj 30. rođendan.

Šta je nešto što većina ne zna kad govorimo o seksualnom nasilju o ratu, a trebalo bi da zna?

Postoje zapisi da se seksualno nasilje tokom ratova dešavalo od kada je samih ratova, to je prvo što je važno da znamo. Ono je oduvek bilo normalizovano kao sastavni deo ratovanja, pa čak i kao nagrada za vojnike, posebno one koji su dugo na frontu – smatralo se da imaju pravo na malo „oduška“ i „uživanja“. Druga stvar koju bi trebalo da znamo jeste da se ono dešavalo bez obzira na karakter/cilj rata. Kako kaže Suzan Braunmiler, koja je među prvima pisala o zločinu seksualnog nasilja u ratu: „ Čudan je taj muški stav spram silovanja u ratu. Sigurno će doći do silovanja. Neugodna, ali neizbježna činjenica. Silovanje je pratilo vjerske ratove. Silovanje je pratilo i revolucionarne ratove. Silovanje u ratovima nije obuhvaćeno određenjima ratova kao ’pravednih’ ili ’nepravednih’.“

Da li je rat na neki način jedan od proizvoda patrijarhata, i da li su neodvojivi jedno od drugog?

Rat jeste proizvod patrijarhata jer je kroz istoriju, ali i danas, gotovo isključivo, muška stvar. Rat počiva na svim patrijarhalnim vrednostima protiv kojih se feministkinje bore – na hijerarhijama i dehumanizaciji, superiornosti jednih i umanjivanju drugih, na deljenju i vrednovanju ljudi prema nacionalnosti, veri, boji kože.., na nacionalnim granicama, na militarizaciji, državno organizovanom i podsticanom nasilju, na pozivanju na muške autoritete, na mržnji prema drugom/drugoj i drugačijem/drugačijoj. Na principima krvi i tla.

Kako se i zašto seksualno nasilje koristi kao oružje u ratovima?

U takvom kontekstu, i seksualno nasilje dolazi kao čin komunikacije sa drugom stranom – silovaćemo „vaše“ žene i time poniziti vas. Prisiljavaćemo ih da iznesu potencijalne trudnoće kako ne bi rađale „vašu“ decu i time ćemo uticati na istrebljenje „vašeg“ naroda. Žene se čak ni u tom kontekstu ne smatraju subjektom, već objektom, načinom prenošenja poruke. Istovremeno, čin silovanja u ratu takođe predstavlja čin izgradnje muškosti. Uvek ima onih koji se ne osećaju ugodno sa time, ali činjenica je da muškarci siluju i da im rat omogućava da to rade ne samo nekažnjeno, već i uz podsticaj. Postoji ta čuvena izreka da, kada su pitali srpske vojnike devedesetih zašto idu u rat, oni su odgovorili „da pucamo i tucamo“. To je spoj militarizma i mizoginije koji vekovima nije bio prepoznat kao zločin, sve do devesetih godina kada je došlo do promena i u međunarodnom pravu.

Kako međunarodna zajednica reaguje na seksualno nasilje u konfliktnim zonama?

Sve do rata u Bosni i Hercegovini početkom devedesetih, i međunarodna zajednica je na seksualno nasilje u ratu uglavnom gledala ili kao na sastavni, neizbežni deo ratovanja ili kao na povredu morala žena. Ono se nije smatralo teškim kršenjem ljudskih prava. Tek nakon hrabrih glasova preživelih žena iz BIH, međunarodna zajednica, predvođena feminističkim pravnicama, je reagovala. Presudama Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) prvi put u istoriji se silovanje okarakterisalo kao vid mučenja, a seksualno porobljavanje kao zločin protiv čovečnosti. Nakon toga su nastupile izmene međunarodnih dokumenata i danas se ovaj zločin smatra time što jeste – zločinom.

Pored toga, od 2009. godine pri Ujedinjenim nacijama postoji i kancelarija Specijalne izvestiteljke za seksualno nasilje u konfliktima. Kancelarija je u ovom periodu doprinela društvenoj i političkoj vidljivosti seksualnog nasilja u ratu, razvoju zakonodavnog okvira u Savetu bezbednosti, radu na strategijama prevencije na međunarodnom i nacionalnom nivou i podsticanju nacionalne odgovornosti kako bi vlade preuzele formalne obaveze i suočile se sa ovim problemima u svojim zemljama. Poslednji izveštaj Pramile Patten, koja je na ovoj poziciji od 2017. godine, ukazuje na više od 12 oblasti/država širom sveta gde se samo tokom 2023. godine dešavalo seksualno nasilje u okviru oružanih konflikata.

Kao što vidimo, i pored novih zakona, sankcija i preporuka međunarodne zajednice, seksualno nasilje u ratu se i dalje dešava širom sveta gde postoje oružani sukobi. Potpuno je jasno da su Palestinke, ali i Kolumbijke, Ukrajinske, Avganistanke i brojne druge žene i devojčice danas izložene različitim vidovima dehumanizacije, seksualnog ponižavanja, porobljavanja i drugih seksualnih zločina. Feministkinjama je jasno da to nije problem samo ratovanja, već i perioda tzv. mira (jer upitno je šta za žene znači mir u svetu u kome smo ubijane, silovane i zastrašivane na nivou minuta i sata), da seksualno nasilje stoji u kontinuumu i da je potreban sveobuhvatan pristup promeni paradigme u kojoj živimo, a to je kultura silovanja.

Posljedice rata se ne završavaju kada je rat završen. Kakav uticaj ima seksualno nasilje na žene koje su žrtve nakon sukoba?

Zasigurno da se rat ne završava onog momenta kada je potpisano primirje, tek tada nastupa dug proces suočavanja sa svim strahotama i posledicama. U pogledu žena koje su preživele seksualno nasilje tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, mnoge od njih i danas, nakon 30 godina, osećaju različite fizičke, psihološke i socijalne posledice doživljene traume. One su utoliko veće ukoliko preživele nemaju osećaj da je zločince stigla odgovarajuća kazna, odnosno pravda, i ukoliko je, kao u slučaju naših prostora, strah od novog rata konstantan i podgrevan nacionalističkim državama, političarima i medijima. Mnoge žene koje imaju ovo iskustvo i sa kojima sam razgovarala, takođe kažu da su novi ratovi u Evropi izvor nestabilnosti i straha od ponavljanja zločina koji su se njima desili.

Feministički pokret je u svojoj srži antiratni. Šta možemo naučiti od feministkinja sa ovih prostora kad su antiratni protesti u pitanju?

Mnogo je stvari koje se od antiratnih feministkinja iz Jugoslavije mogu naučiti! Hvala ti na ovom pitanju jer i sama često razmišljam o tome koliko su sve one uticale na nas, ali i na celokupno društvo i šta nam sve ostavljaju „u amanet“. Meni lično je mnogo stvari važno, ali istaći ću samo nekoliko. Pre svega, to je princip neposlušnosti patrijarhalnim, autoritarnim modelima – neposlušnost prema militarizaciji i dehumanizaciji drugih, neposlušnost u odnosu na nacionalne granice, neposlušnost i otpor u odnosu na zločine činjene u naše ime, neposlušnost prema režimima koji proizvode i seju mržnju. I, istovremno, kontinuirana solidarnost prema Drugoj, bez obzira na njeno ime, poreklo, veru. Solidarnost koja je telesna, fizička, koja podrazumeva prisustvo, prelazak granica i brigu za Druge. Politika brige, odgovornosti i solidarnosti. Od Žena u crnom mi je oduvek najviše značilo učenje dostojanstvenog ćutanja i kada smo sa preživelima na mestima zločina, ali i kada stojimo u crnini i ćutanju u Beogradu okružene fašistima i kordonom policije, obraćajući se društvu u Srbiji.

Prisustvovala sam događajima razmene između aktivistkinja iz država bivše Jugoslavije i Ukrajine i Rusije, nakon što je agresija Rusije započeta. Aktivistkinje iz Ukrajine su pitale šta smatramo da je najvažnije iskustvo koje možemo da podelimo sa njima. Odgovor žena iz Srbije i Hrvatske koje su tada bile prisutne, a koje su aktivne u pokretu od devedesetih, bio je da održe kontakt sa Ruskinjama. Da ne dozvole da rat preseče veze među ljudima, jer on će se jednom završiti, ali mržnja koju proizvodi će trajati još dugo i još u toku rata je neophodno održavati veze, uz puno razumevanje odgovornosti za rat koji traje.

***Podršku za seksualno nasilje u ratu i obrazovanje u ovim temama pružaju brojne ženske organizacije u regionu: u Hrvatskoj Centar za žene žrtve rata ROSA iz Zagreba, u Bosni i Hercegovini Medica Zenica iz Zenice, Vive Žene iz Tuzle i brojne druge, na Kosovu KRCT (Kosovski rehabilitacioni centar za žrtve torture) iz Prištine, Medica Djakova iz Đakovice…

PROČITAJTE I:

Autonomni ženski centar – 30 godina bezuslovne podrške ženama