Otkaz zbog broša: Represijom vlast pokušava da ugasi svetlo

Već šest nedelja, učenici i njihovi roditelji pružaju podršku vaspitačicama Jovani Solomun i
Sanji Kondić, zbog otkaza u Domu učenika “Angelina Kojić – Gina” u Zrenjanjinu. Njihove
otkaze, roditelji karakterišu kao nepravedne. Kako piše portal volimzrenanin.rs, ovaj mali, ali
uporan skup prerastao je u pokret otpora ćutanju. Nadležni već šestu sedmicu ne daju nikakvo objašnjenje, ali mladi poručuju jasno: „Ne odustajemo dok se naš glas ne čuje.“

U decembru prošle godine, vođena čistom emocijom, Jovana Solomun kreirala je male simbole svetlosti, buđenja i nade – keramičke broševe sa motivom velikog protesta na Slaviji. Njena mala umetnička dela postala su popularna preko noći, ali postala su i razlog za dobijanje otkaza u Domu učenika u Zrenjaninu.

Utkavši u njih energiju i zajedništvo, Jovana je svoja osećanja sa protesta prenela na ove
skuplture.

“Osetila sam neverovatnu potrebu da prizor koji sam videla i doživela pretočim u nešto
opipljivo, nešto što će ostati kao trajni podsetnik. Da napravim oblik koji će nositi tu svetlost i
taj trenutak zajedništva i solidarnosti u sebi, kao svedočanstvo o buđenju koje se dogodilo. “ objašnjava umetnica.

Iako je poslednjih godina bila više posvećena pedagoškom delu svog posla – radu sa decom
i prenošenju znanja osetila je da joj nedostaje lični izraz, trenutak kada stvara nešto iz unutrašnje potrebe, samo iz osećaja.

“Kada sam videla scenu sa Slavije u decembru, ta iskra se zapalila. U meni se rodila ideja
da napravim nešto snažno, ali ne velikog formata, već veliko po značenju.”

Nosivši taj osećaj tri dana u sebi, sinulo joj je da napravi broš koji će biti simbol svima koji su tada osetili isto. Tako su nastali broševi od crnog porcelana, ispunjeni zlatom i platinom, u tačkicama koje predstavljaju ljude, koji su tada na Slaviji zajedno zasijali.

“To je bio moj način da kažem „verujem u nas“ ali i da podsetim sebe da umetnost ima smisla samo ako je nastala iz unutrašnje potrebe i poruke koju istinski želimo da prenesemo.” zaključuje Solomun.

Kroz rad sa glinom naučila smirenost i strpljenje. Naučila je da zastane, da diše, da prihvati
da se ništa ne dešava na silu. “Ako si nestrpljiv, glina pukne”. U ovom periodu neizvesnosti i
borbe, svoj mir tokom rada vidi kao dragocen. Kako sama kaže, i njoj i njenim polaznicima
rad pomaže da ostanu pribrani i fokusirani. I da ne odustaju.
“Čak i kad nešto pukne, naučiš da to popraviš, ili da od tog „neuspeha“ napraviš nešto novo.
To je lekcija koju sada svi živimo – kako da u miru nastavimo dalje i da istrajemo.” –
objašnjava ona.
Otkaz – sredstvo represije vlasti

Otkaz u Domu učenika “Angelina Kojić – Gina” usledio je kao odmazda zbog širenja svetlosti sa Slavije. Do tada, nagrađivana i cenjena, Jovana Solomun je sa decom radila kao vaspitačica i stvarala prostore za razgovor i podršku. Rad u Domu doživljavala je kao poziv, a decu kao svoj svet.

U talasu dodeljivanja otkaza prosvetnim radnicima, i ona ostaje bez posla:

“Kada sam preuzela taj papir u pošti, osećaj je bio poražavajući. Kao da ti neko poruči da nisi vredan, da treba da se skloniš; A u sebi sam znala da sam davala sve od sebe, da sam radila iz srca, da sam bila tu za decu,” objašnjava ona.

Solomun kaže da je i njena koleginica, takođe dobila otkaz pre nje same. Otvorenost,
iskrenost i glasnu odbranu dece, njihovih prava i dostojanstava, ugasila je politička represija
i pritisak. Ona misli da je ovaj vid pritisaka i zastrašivanja rezultat toga što vlast oseća da im
se izmiče tlo pod nogama.

“Ne želim da ostanem sa tim osećajem gorčine, jer u tome više vidim potvrdu da sam radila
ispravno. Sve što sam radila, radila sam iz ljubavi i iz uverenja da vaspitanje nije poslušnost,
nego podrška. I to će zauvek ostati moj način.”