Švedski policajac: Svako ubistvo žene je neuspeh društva

Autorke: Iva Parađanin Lilić i Danica Đokić

Šezdesetih godina prošlog veka, jednom dečaku iz Beograda deda je čitao priče Artura Konana Dojla i tako ga zauvek zainteresovao za borbu protiv kriminalaca.

Kao četvorogodišnjaku, tada mu je ta borba delovala istovremeno zastrašujuće, zanimljivo i uzbudljivo. Danas je taj dečak postao policajac – u Švedskoj.

Jale Poljarevius se seća svog detinjstva u Jugoslaviji i čuva fotografije iz ovog perioda. Pamti svoj komšiluk, školu, učitelje, prijatelje, pa čak i „pojedince koji su ih maltretirali”. Danas radi kao policijski oficir u Švedskoj, gde je proglašen za švedskog ambasadora bezbednosti. Dosad je objavio više kriminalističkih novela i autibiografsku knjigu “Suze policajca”. Bio je šef policijske operacije „Beta” čiji je cilj prevencija nasilja prema ženama i femicida u Švedskoj.

Za Tampon zonu Poljarevius govori o tome kako vidi ulogu policajaca u društvu, a posebno o tome šta je operacija „Beta” i kako ona utiče na odnos policije prema zaštiti žena od nasilja.

„Ne treba čekati da žena bude ubijena, već reagovati preventivno”

Nasilje prema ženama nije problem samo nedemokratskih i manje razvijenih društava, već globalno rasprostranjen fenomen – u 2024. godini ubijeno je oko 83 hiljade žena i devojčica, a 60 odsto njih ubili su partneri ili članovi porodice, piše u izveštaju Ujedinjenih nacija.

Do decembra 2025, u Srbiji je izvršeno najmanje 14 femicida, a još najmanje 10 je pokušano, navodi Autonomni ženski centar i ističe da je skoro polovina ubijenih žena ranije barem jednom prijavila nasilje. Prema informacijama iz medija, u najmanje tri slučaja je nasilje prijavljivano i više puta.

U Švedskoj nastoji jako zagovaranje da se nasilje prema ženama ne tretira kao privatna stvar, već kao društveni problem koji zahteva reakciju i saradnju svih institucija – od policije i socijalnih službi do zdravstva i školskog sistema.

Jale Poljarevius objašnjava za Tampon zonu da je operacija „Beta” inicijativa švedske policije čiji je cilj da preventivno reaguje na nasilje prema ženama i femicide kroz evidentiranje muškaraca za koje postoji rizik da budu nasilni. Istovremeno je jedna od ideja inicijative da promeni način ophođenja policajaca i društva prema ovom problemu.

Operacija je trajala dve godine i za Poljareviusa je „tek početak”. Ono što je iz nje proisteklo, kaže on, sada policija mora da primenjuje kao redovnu praksu.

„Tradicionalan pristup policije je bilo čekanje da se ubistvo dogodi. Ideja ovog programa je da pronađemo način da se proaktivno deluje pre ubistva. Ranijom strategijom nismo spasili živote, tako da moramo da shvatimo koliko je prevencija važna.”

„Ukoliko si zlostavljač, pronaći ćemo te”

Švedska policija je tokom operacije „Beta” uvela niz mera u postupanju u slučajevima nasilja prema ženama, objašnjava Jale Poljarevius.

Tako, nakon prijave nasilja, umesto čekanja da se desi novi napad, policija aktivno proverava zabrane kontakta, obilazi žrtve, sprovodi uviđaje. Ukoliko počinilac ima dozvolu za posedovanje oružja – oduzima mu je. Visokorizične počinioce označava „crvenim zastavicima”. Informacije o slučajevima nasilja prema ženama sistematski razmenjuje sa tužilaštvom i zdravstvenim i socijalnim službama.

Sagovornik Tampon zone dodaje da policija paralelno pribavlja i  informacije o serijskim silovateljima, pravi plan aktivnosti i proaktivno ga primenjuje s ciljem prevencije seksualnog zlostavljanja. U istrage femicida uključuju se kriminalistički inspektori na isti način kao kod zločina u kriminalnom miljeu.

Poljarevius objašnjava da je bilo važno postupati u slučajevima nasilja prema ženama i femicida isto kao kod drugih krivičnih dela.

Ranije se, kaže, smatralo da forenzika u ovim situacijama nije mnogo važna i da forenzičari ne moraju da izlaze na teren, što je „loša kultura u kojoj smo rasli, gde se život žene nije dovoljno vrednovao”.

„Kucali smo ljudima na vrata kada smo imali previše faktora rizika, samo da proverimo da li je žena dobro. To je metod koji koristimo u drugim vrstama kriminala – zašto da to ne primenjujemo i ovde?”

On pojašnjava i da je jedna od aktivnosti operacije bilo pozivanje svedoka i preživelih da prijave nasilje uz poruku da „ima ko da ih čuje”:

„Poruka koju smo poslali na kraju je: ako si napadač i zlostavljač – pronaći ćemo te. To nije bila pretnja, nego obećanje.”

„Da smo ih odmah shvatili ozbiljno, te žene bi bile žive”

Tokom operacije „Beta” angažovani su kriminolozi da osmisle inovativno rešenje za problem nasilja i femicida. Oni su pretraživali šta su visoki rizici za ubistva žena i zlostavljanje, kroz analizu baze svih slučajeva ikada prijavljenih policiji ove države.

Poljarevius kaže da je identifikovano oko 4.000 muškaraca koji su prethodnim ponašanjem pokazivali da su rizičnoj kategoriji onih koji mogu da budu nasilni.

„Istražitelji koji se bave ovom temom pregledali su tu listu. Posle smo je dali i policajcima – da znaju ko su rizični ljudi i šta su uopšte rizični faktori za nasilje i femicide i kako da se shodno tome ponašaju na terenu. Posebno je analizirano i ko od identifkovanih osoba poseduje oružje.”

Naglašava i da je bio šokiran šta je pokazala analiza kriminologa:

„Dešavalo se da su žene prijavljivale nasilje, a da su nekoliko godina kasnije ubijene. Pretnje ženama nisu shvaćene ozbiljno, napadači su vraćani kući… Žene potom nisu više želele da prijavljuju, jer nam nisu verovale. Šta bi se desilo da smo ih shvatili ozbiljno kad su nam prvi put prišle? Bile bi žive. I to najviše boli. Uočili smo greške i rešili da se popravimo i unapredimo.”

Izložba „16 muških glasova protiv rodno zasnovanog nasilja“

„Treba da zaustavimo nasilne muškarce”

Poljarevius kaže da su analizom slučajeva primetili „repetitivne obrasce među nasilnicima”, a da je bilo veoma važno zabeležiti sve faktore rizika. Kao najvažniji ističe pretnju samoubistvom, kada npr. nasilnik poruči ženi da će da se ubije ako ga ostavi.

Ostali faktori su, dodaje, kada je žena trudna ili želi da napusti odnos sa nasilnikom.

„Svaki femicid koji smo analizirali smo posmatrali kao neuspeh društva. Bilo je mnogo bolno raditi na tome. Važno je da ovo nazovemo pravim imenom – to je muško nasilje prema ženama i treba da saznamo kako da zaustavimo muškarce. Moja misija je da to uradim.”

Analiza švedske policije je pokazala i da postoje četiri profila nasilnika, na osnovu učestalosti i tipa prijavljenih krivičnih dela:

– sklon konfliktima: muškarac kod kog se ponavljaju prijave nasilja u partnerskim odnosima, ali i krivična dela protiv drugih osoba;

– višestruki prestupnik: osoba koja često krši zakon, a to nije ograničeno na određenu vrstu krivičnog dela. Može biti bilo koje, uključujući i rodno zasnovano nasilje;

– nevidljivi: oni koji nisu ili su retko prijavljivani policiji. Ako su i prijavljivani – to je bilo za krivična dela koja se smatraju manjim, zbog čega policija ili nije reagovala ili nije obratila dovoljno pažnje na ozbilnost situacije;

– „hroničar”: onaj koji deluje isključivo u svom domu, protiv partnerke i dece.

„Ne smemo da odustanemo od ove teme”

Poljarevius navodi da policija ne može sama da se bori sa ogromnim društvenim problemom nasilja prema ženama, već da u to mora biti uključeno celo društvo.

„Mora da postoji saradnja sa socijalnim službama, školama, vrtićima, zatvorima, univerzitetima, kriminolozima, rođacima, komšijama i svima koji mogu da daju relevantne informacije o nasilju muškaraca nad ženama”, ističe Poljarevius i dodaje da je jedini način da se ovaj problem suzbije – da se usudiš da nađeš nova rešenja.

„Najgore što kao policajci možemo da uradimo je da krivimo žene. Kada žena odluči da prijavi nasilje, potreban je senzibilisan pristup. Važno je ozbiljno shvatiti strah koji one tada osećaju.”

Prema njegovom mišljenju, najvažnije je da policajac ima plan o tome šta mu je „sledeći korak”, nakon što žena prijavi nasilje: kako da obezbedi dokaze i svedoke za konkretan slučaj, medicinsku podršku za obezbeđivanje dokaza, forenzičku podršku za tragove sa mesta zločina…

„Policija bi trebalo da sluša više nego što govori u takvim situacijama, da pusti ženu da priča, ne krivi je i da postavlja relevantna pitanja”, ističe Poljarevius.

Veoma je važno razviti metodu na nivou cele države, kojom će se identifikovati napadači sa visokim rizikom i predvideti ko je budući nasilnik ili ubica, kao i koji oblici ponašanja vode policiju ka tome da ih identifikuje.

„Nikada ne smemo da odustanemo od ove teme. Ljudi iz Srbije to zovu ‘inat’ – moramo da imamo inat i nikada ne odustanemo”, zaključuje Poljarevius.

„Policija postoji zbog ljudi”

Građani Srbije već mesecima svedoče brutalnom ophođenju policije prema svima koji učestvuju u antikorupcijskim protestima i novinarima koji o njima izveštavaju, kao i žmurenju na napade na građane i novinare i policijskoj zaštiti onih koji brane režim u šatorskom naselju „Ćacilend” kod Skupštine.

Suprotno svemu tome, Jale Poljarevius ističe da su glavni zadaci policajaca da brane demokratiju i stvore poverenje i bezbednost.

„Biti pošten, strpljiv i hrabar – reći ‘ne’ korupciji, a istovremeno biti smeo da prvi uđeš u opasnu zonu. Biti fizički sposoban, empatičan i prilagodljiv. Imati stav i inat da ne odustaneš – ovako sagovornik Tampon zone opisuje dobre policajce.

„Veoma je važno da policijske snage predstavljaju građane. Možda zvuči čudno, ali policija postoji zbog ljudi. Misija je jednostavna: policijski rad mora da dovede do toga da običnim ljudima bude lako da žive svoje živote, a istovremeno da kriminalcima bude teško da čine krivična dela. To je lako reći ili zapisati, ali teško ostvariti u životu. Ipak, mislim da je to važan cilj kom treba težiti, bez obzira na to koliko je teško postići ga.”

Poljarevius kaže da su policajci isti kao i svi drugi ljudi: jedu, piju, idu u toalet, smeju se, plaču, osećaju…

„Jedina razlika je naša uniforma i pravo da upotrebljavamo silu.”

Iako policijski rad zahteva kontrolu emocija tokom obavljanja dužnosti, on ističe da jednu stvar policajci uvek moraju da pokažu – empatiju.

„Empatiju pokazuješ tako što saslušaš ljude, pustiš ih da govore. Ponekad ih možda uhvatiš za ruku ili prijateljski potapšeš po ramenu. Tako stvaraš poverenje i vezu sa građanima”.

Ovaj intervju nastao je u saradnji sa Ambasadom Švedske u okviru kampanje 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama.

Pročitaj i:

Sistem jeste zakazao: Neophodne suštinske promene kako bi se rešio problem femicida

Oružje kao simbol muškosti koji nas sve ugrožava

Izlazak iz nasilnog odnosa u maloj sredini: Put popločan predrasudama i izazovima

Poslušaj i:

Kontrola i ljubomora kao oblici nasilja u vezi: Kako ih prepoznati | Tanja Ignjatović

VAŽNI TELEFONI

Policija: 192

Prijavljivanje nasilja u porodici: 0800-100-600 (00-24č, besplatan poziv)

SOS ženski telefon (Autonomni ženski centar): 0800-100-007 (radnim danima od 10 do 20 časova)

Brojeve za psihosocijalnu i pravnu podršku ženama za pojedinačne gradove u Srbiji možete pronaći ovde.